Škola je učinila nauku dosadnom

Foto Aleksandar Dimitrijević

Malo koji sagovornik NIN-a je u jednosatnom razgovoru toliko puta izgovorio da o nečemu pojma nema kao što je biohemičar, nobelovac, Timoti Hant. NJegova vesela iskrenost dobar je argument za tvrdnju da je naučno saznanje samo dug put do poštenog zaključka da čovek ništa ne zna.

Mnogi shvataju naučnike kao ljude koji poseduju neko znanje. Ali nije tako. U najvećoj meri, mi ne znamo šta se događa. Mnogo je toga što ne razumemo, i uvek sam više voleo da mozgam o onome što ne znamo nego o onome što znamo, delom zbog toga što nisam dovoljno pametan da bih razumeo ono što znamo, a delom zato što su misterije interesantnije od izvesnosti.

Pa koje su najveće misterije biologije?

Zaista je zanimljivo koliko malo znamo o radu mozga. Na primer, mislim da niko nema nikakvog pojma kako zapravo dešifrujemo muziku i jezik. Više-manje znamo kako radi uvo, ali potpuna je misterija kako zvuk obrađujemo nakon toga. Ako gledate samo u zvučne talase, pitate se Bože, zašto je to Mocart? (smeh). Zaista je uvrnuto tako ne možete razlikovati rok-bend od Betovena. Što se tiče jezika, zapanjujuće je koliko dobro ga razumemo, kako suptilne varijacije možemo da opazimo. Verujem da ispod toga mora ležati neki jednostavan postupak, ali ne znamo koji. Kreativno pisanje i mašta potpuno su nepoznata zemlja. Bliže mojoj specijalnosti, jedan veliki nerešen problem biologije jeste kako telo ostaje isto. Nos mi je omiljen primer. On ne raste, ne skuplja se, ostaje isti, a sve se njegove komponente menjaju, svi molekuli, sve ćelije. To je zaista čudno, a važno je za pitanje raka. Očigledno naša tela imaju neki čudesni homeostatski mehanizam, koji ne razumemo, a bilo bi dobro da ga shvatimo, bolje bismo znali kako da zaustavimo rast tumora.

Ta ćete pitanja ostaviti naslednicima, pa je tim veća šteta što se citiram vas nauka u školama predaje užasno dosadno

Veoma sam razočaran time što nijednu moju ćerku nauka ni najmanje ne interesuje, ali kada vidim njihove knjige, razumem zašto. LJudi prave nastavne planove i kažu Obrazovan čovek trebalo bi da zna to i to, i sada ćemo vam reći kako da razmišljate o tome i tome. Nema istoričnosti, nema puta kojim je neko nešto otkrio, pa stoga ne možete ni da pomislite da biste i sami mogli nešto otkriti. A svima nam je dat veliki mozak. Ja sam prilično dobar u biologiji, ali beskoristan u fizici, moj mozak jednostavno ne radi tako. Upravo sam bio u Teslinom muzeju, i veličanstvene mašine koje prave velike varnice za mene su u osnovi bile magija. A znate da je Tesla razumeo sve te sile i principe. Kako? Verovatno se igrao. Zato naglašavam značaj puta kojim je nešto otkriveno gledajući taj put možete videti da je nauka savršeno normalna ljudska aktivnost. A mi saopštavamo đacima gomilu činjenica i tražimo da ih upamte. Nevolja je što je lako ispitati da li su ih upamtili, da li su memorisali šta je fotosinteza, ali razumeti kako se fotosinteza dešava sasvim je drugo. To je mnogo teže proveriti, pa se i ne proverava (smeh). Lakše je dati proklete liste za učenje, a to je dosadno. Drugo što nauku čini dosadnom jeste to što je neverovatno lako izgubiti se u njoj. Nastavnik pokušava nešto da objasni, ti to ne shvatiš, nisi čuo, nisi obratio pažnju, i odjednom si potpuno izgubljen. Kada si izgubljen, sve posle toga je nerazumljivo i besmisleno, te se isključuješ još više, pa si još više i izgubljen. Verujem da se to često dešava školskoj nauci Potrebni su divni nastavnici. Takvi su ljudi retki, a i kada ih ima obično ih unaprede u direktore, pa prestaju predavati (smeh). Tako za učitelje stalno biramo one koji su toliko dosadni da nikada neće biti unapređeni (smeh). To je depresivno, nije li?

Depresivno koliko i rak, a jedan je vaš kolega rekao da bi rak kad-tad dobio svako ko živi dovoljno dugo. Nemoguće je, dakle, iskoreniti ga, ali zašto je, nakon svih naučnih proboja poput vašeg, rak i dalje tako teško izlečiv?

Zato što i dalje ne znamo kako ga ubiti. Nemamo ništa poput penicilina, što bi automatski prepoznavalo ćelije raka. LJudi mi često kažu Otkrili ste ključne regulatore ćelijskog ciklusa, sve što treba da uradite jeste da sprečite ćelije da se dele i izlečićete rak. Problem je, međutim, kako selektivno sprečiti ćelije da se dele. A to nije čak ni pravi cilj, jer vi želite tumor da ubijete, ne samo da ga zaustavite. Zato je hirurgija i dalje najbolji način lečenja raka, ako je moguća

Rekli ste da je jedna ćelija raka pretrpela oko 25.000 genetskih promena, a da mi nismo sposobni popraviti ni jednu

Uzmite DNK normalnog ljudskog tkiva, uzmite DNK raka, uporedite ih i nađite mutacije. Videćete da je najveći deo mutacija zapravo gubitak funkcije, da je parče DNK eliminisano, pa ćete želeti da isečete taj napadnut komad DNK i zamenite ga originalnom verzijom. Ali genetska terapija ne funkcioniše baš dobro, čak ni pod najpovoljnijim okolnostima. Izlečiti jednu mutaciju veoma je teško, izlečiti 25.000 apsolutno je nemoguće. Ne znamo ni koja je od tih 25.000 zaista odgovorna za abnormalni rast tumora. Ako bismo znali, možda bismo mogli da im se posvetimo, ali eksperiment popravke svake mutacije ili svake njihove moguće kombinacije trajao bi beskonačno. Moramo, dakle, da tražimo drugde. Postoji još jedan problem. Hoćete da uzmete uzorak ćelija tumora, naterate ga da raste u kulturi, i onda nađete neku kombinaciju hemikalija koje će ćelije tumora ubiti ili zaustaviti, dok kontrolne ćelije koje istovremeno gajite ostaju relativno neoštećene. Ali većina čvrstih tumora ne raste dobro van ćelija, verovatno zato što ne razumemo dovoljno dobro koktel faktora rasta na koje se oslanjaju. Sećate se da sam pričao o homeostazi A ništa od svega ovoga nije glamurozan, haj-tek posao

Da li su takva istraživanja zaista manje glamurozna nego nekada? Sami ste rekli da su vas kao mladog naučnika čekala zanimljivija otkrića nego vaše naslednike

Tada smo znali mnogo manje; gotovo nijedno glupo pitanje koje bismo mogli postaviti nije imalo odgovor. Udžbenici su danas veoma debeli, mnogo toga interesantnog je otkriveno, pa imate osećaj da je sve novo samo šlag na torti, da možda nema više fundamentalnih principa koje treba otkriti. To bi svakako bilo depresivno i razlog da kažete: Pa, razumete život prilično dobro, kako bi bilo da izlečite rak? No, mislim da to nije istina. Sve sam sigurniji da je ključni čin istraživanja identifikovati dobar problem, problem koji je važan, zanimljiv i koji možete rešiti u razumnom roku. Pričali smo o mozgu pitanje kako mozak radi? dobar je primer lošeg problema. Taj je problem jednostavno prevelik. Nedavno je Nejčer objavio razvodnu šemu neurona ljudskog mozga. To nije baš od velike pomoći. Imamo isti takav dijagram valjkastog crva već dvadeset pet godina, i još ne razumemo kako se crv migolji

Još, dakle, ima svačega što vredi otkriti...

Ma da, imamo mentalitet čopora, svi uče isto, ljudi se boje da se posvete nečemu samo zato što ih nešto interesuje, ako to nije u modi. Ako čovek za sobom ima istorijat dostignuća vredan poštovanja, dajte mu više novca da radi šta ga zanima, to je jedini efikasan način. Sigurno nije efikasno odlučiti da je sada pravo vreme za taj i taj problem, i sipati novac u njega. Apsurdno je pomisliti da su fundamentalne nauke došle do kraja 2014. Na šta bi svet ličio da smo sat zaustavili pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih? Otkrića se događaju svakog dana u nedelji, a časopisi ih objavljuju svake nedelje u godini. Mnoga su mala, i zanimaju veoma uzak krug specijalizovanih, ali povremeno se desi nešto čudesno, poput otkrića tehnologije matičnih ćelija.



U jednom davnašnjem intervjuu niste znali kojim biste rečima mladima preporučili da se bave fundamentalnim naukama, poput biologije. Znate li sad?

Danas bih rekao zato što je zabavno. Samo je potrebno vreme da se stigne do te granice. Na prvom kembričkom predavanju, nadzornik je mene i dvojicu prijatelja pitao šta ćemo biti kada odrastemo. Sva trojica smo rekli da želimo da budemo istraživači, a ne znam koji bi procent studenata danas rekao isto. Odgovorili bi da žele da imaju uspešne startapove, da postanu izvršni direktori, da sklope svetski mir ili pobede neku bolest. A pokušaji da se razume svet imaju veoma dugu i časnu istoriju, koja se proteže do magle antike. Svako to može, samo treba da shvati da može. Svako ko je naučio nešto o isprobavanju vina ili sira razume naučni metod obavite eksperiment, probate koje vam se vino više sviđa i izaberete ga. Šta je misteriozno u tome? Ništa. A tako i saznajete o svetu upoređujući stvari, malo eksperimentišući, pitajući se da li je ovo ili ono značajno, saznajući odnose Istina, to je u početku lako, a vrlo brzo postaje veoma komplikovano, ali metod je u osnovi smešno jednostavan.

Da li je to što nauka vrlo brzo postaje veoma komplikovana razlog zbog kog je vaša Nobelova nagrada u zapećku naspram mirovnog ili književnog Nobela?

Znam mnoge dobitnike te nagrade, i ako pogledate za šta su je dobili, videćete da su njihova otkrića često veoma tehnička, nešto što mogu ceniti samo ljudi baš iz njihove branše. Moj šef, Šveđanin i veoma blizak Nobelovom komitetu, nije imao pojma o radu Kristijane Nisland-Folhard i Erika Višhausa koji je dobio Nobelovu nagradu, iako je baš iz njegovog domena popravke DNK. Prosto nije nabasao na njega. Veoma smo specijalizovani u našim malim domenima, i kako bi onda jadna šira publika mogla da me pita bilo šta nego: U redu, dobio si ,Nobela za medicinu, šta ćeš izlečiti? (smeh). A moju ekipu nisu činili lekari, nego fiziolozi. Za većinu fizičara i hemičara među nobelovcima nikad nisam čuo. Sa druge strane, možda ste pročitali knjigu sledećeg dobitnika Nobela za literaturu i skoro ste sigurno videli nebrojene intervjue sa dobitnikom Nobela za mir, jer je reč o Baraku Obami