Energetska teorija igara

Događaji koji su izvan moći bilo koje države, pa i naše, poput elementarne nepogode i političkih i vojnih sukoba između Rusije i Ukrajine, direktno su ugrozili energetski bilans Srbije. Posledice ovih događaja po Srbiju nisu se mogle sprečiti. Da li se mogla drugačije realizovati energetska politika Srbije u prethodnih deceniju i više sigurno da jeste.

Moglo se voditi računa o načinu prodaje NIS-a i uporedo krenuti u izgradnju manjeg gasovoda Niš-Dimitrovgrad, koji nije konkurencija Južnom toku. Moguće je bilo, takođe, urediti bolje poslovanje Srbijagasa i toplana i smanjiti gubitke u snabdevanju strujom, umesto da čekamo da se lobiji dogovore ko će kako prodavati brojila. Nova brojila bi smanjila gubitke na mreži, ali se kredit koji smo uzeli pre nekoliko godina za njihovu nabavku još ne koristi.

Kao neko ko je stručno i profesionalno u energetici više od 20 godina i ko je kao ministar vodio energetski sektor Srbije godinu i po dana, mogu da konstatujem da u prethodnom periodu nije bilo dovoljno političke volje da se ova pitanja reše, kao što je izostalo i intenzivno reformisanje javnih preduzeća Srbijagasa i EPS-a.

Danas, kada Vladu vodi stranka i premijer kojima su građani dali ogromno poverenje, ne sumnjam da će se reforme sprovesti do kraja i da više ništa neće biti isto. Niti će javna preduzeća biti država u državi, niti će ih država moliti da budu efikasnija i da novac od dobiti uplate u budžet. Svako će raditi svoj posao i to će pomoći da predupredimo sve potencijalne energetske krize u budućnosti.

Ali moramo biti svesni da je Srbija danas, zbog događaja na koje nije mogla da utiče, u energetskoj krizi, jer nemamo dovoljno uglja, električne i toplotne energije, kao ni gasa i mazuta. Na dostizanje kakve-takve energetske stabilnosti kao država ćemo morati da potrošimo, odnosno zadužimo se između 350 i 500 miliona evra. Krajnji iznos zavisiće od daljeg razvoja situacije u Ukrajini, kretanja cena energenata, kao i od šteta koje nam nanose elementarne nepogode, i posle majskih poplava.

Treba li reći da svako odugovlačenje sa donošenjem odluka direktno utiče na povećanje rashoda za energente?

Voda iz kopova Kolubare se konačno ispumpava, ali je neshvatljivo da direktori javnih preduzeća i dalje objašnjavaju kako to nije moglo početi ranije, iako vode sisteme od kojih zavise životi ljudi i čitava privredna aktivnost. Koliko je samo puta premijer pitao na sednicama Vlade dokle više da se čeka ispumpavanje vode i zašto kofe niste uzeli u svoje ruke? Računica je jasna, samo zaposleni Kolubare su sa 89 kofa na dan mogli dosad ispumpati vodu iz kopova.

Posledica toga je da svakim danom kašnjenja raste uvoz električne energije, a taj trošak platiće svi građani. Scenariji su jasni, a odnose se na plan kako ćemo reagovati u slučaju prestanka snabdevanja gasom od februara 2015. (jer do tada Ukrajina ima gasa) ili smanjenja i prekida snabdevanja od oktobra ove do marta naredne godine. Uporedo s tim, moramo precizno znati šta je sa otklanjanjem štete koju su elektroenergetskom bilansu pričinile poplave, koje nas ne ostavljaju na miru.

Jer energetski bilans je zaokružen sistem i sastoji se od pravilnih odnosa struje, gasa, toplotne energije, mazuta. Svaki poremećaj u jednom od ovih segmenata dovodi do poremećaja kod svih ostalih. Da smo imali samo probleme s poplavama, već bi bilo očekivano da svi akteri u energetskom sektoru koji odlučuju, hitno donose važne odluke, a da ne govorimo da imamo problem sa dva elementa energetskog bilansa (ugalj i struja), koji dovode do problema u trećem, odnosno u toplotnoj energiji.

Vlada je donela odluku još u junu da toplane koje koriste mazut pripreme rezerve za minimum sedam dana. Retko koja je to uradila. Takođe im je rečeno da se pripremaju za supstituciju gasa mazutom. Sad se postavlja i pitanje dovoljnih količina mazuta, jer Rafinerija Pančevo ne može povećati proizvodnju mazuta za više od 30 odsto. To nije dovoljno da podmiri naše potrebe, jer Srbiji treba dodatnih 21.000 tona mazuta.

Ono što je sigurno, to je da je Srbija u krizi, i nije po tome izuzetak. Ako neko misli da je drugačije u zemljama Evropske unije, greši. Nijednoj zemlji EU nije lako, ali u odnosu na prethodne godine, one ovu zimu čekaju sa manjom strepnjom jer su u prethodnim krizama naučile lekciju, pa su u međuvremenu gradile skladišta i nalazile druge puteve i načine da se snabdevaju gasom, kao i da imaju dovoljno električne energije.

Mi smo čekali da se donesu političke odluke i nismo imali jasnu viziju šta hoćemo. Drugi su znali šta hoće od nas, i to su i dobijali, a mi smo kao posmatrači stajali i ćutali.
Građani treba da znaju da će Vlada učiniti sve da obezbedi dovoljno energenata. Međutim, svakom od nas je jasno i da je vrlo važno da sve što radimo, radimo tako da potrošimo što manje novca. A to zavisi od brzine kojom delujemo. Zato bi bilo dobro da se direktori javnih preduzeća što pre dozovu pameti i da shvate da oni donose odluke od kojih zavisi devizni saldo ove zemlje, ali i funkcionisanje škola, bolnica, preduzeća, grejanje domaćinstava...