Ne igraj na Škote

Šta su Škoti nama, i šta smo mi njima? Ne računajući u srpskom kolektivnom pamćenju nažalost tek donekle prisutno, maglovito sećanje na herojski doprinos škotskih doktorki i bolničarki koje su tokom Prvog svetskog rata došle u Srbiju da joj pomognu u najtežem trenutku njene dotadašnje istorije, jedini pošten odgovor na oba pitanja morao bi da bude jedno kategorično - „ništa“. Ali način na koji je ovdašnja javnost, prema svetskim zbivanjima inače uglavnom indiferentna, ispratila uzbudljivu završnicu praktično dvogodišnje kampanje za referendum o nezavisnosti Škotske, samo glasanje i njegov prošlonedeljni ishod, pokazuje da su se Srbi odnekud ne samo zainteresovali za ovaj kapitalni događaj, nego i (ponekad i prilično otvoreno) opredeljivali po pitanju mogućnosti njenog izlaska iz sastava Velike Britanije. Bilo je pritom lako uočiti da se - pomalo nalik biranju za koju reprezentaciju navijati na Svetskom prvenstvu kad već naši ne učestvuju, samo u ovom slučaju još i s pripadajućom dozom zluradosti - ovde vrlo jasno „navijalo“ za otcepljenje Škotske. Što je u neku ruku sasvim očekivano: za razliku od one zvanične, koju obavezuju međunarodno pravo i elementarni principi, ona nezvanična, većinska Srbija isto tako neprikriveno „navija“ i za proruske separatiste u Ukrajini, pa šta sad... Osim što je nekako perverzno. O.K., nije se ni moglo očekivati da se ovde neko sekira zbog mogućeg raspada mrske Britanije, koja nam je ostala dužna još iz vremena kad smo bili saveznici, a ona nas zajedno s Amerikancima prvo bombardovala, a onda, je li, prepustila komunistima; pa nas opet bombardovala 1999; pa među prvima priznala nezavisnost Kosova... Rezon je (bio) jednostavan: e, da vidite sad malo vi kako to izgleda kad vam cepaju zemlju. Dobro, ali šta su nam Ukrajinci skrivili? I kako smo to mi, koji smo se svaki put nalazili na suprotnom polu od onog separatističkog, postali fanovi tuđih separatističkih aspiracija? Nije valjda zato što nam se dopada ideja da, kad smo već mi pukli, gledamo kako pucaju i drugi? Nemoć, inat, frustracija, resantiman... Možda je bolje i ne pokušavati objasniti zaumnu logiku iza svega ovoga. No ni to nije najgora stvar na svetu ako bi se iz tog iznenadnog, makar i neminovno kratkotrajnog interesovanja za jedan svetski događaj koji nema ama baš nikakve implikacije za nas, zapatilo makar zrnce istinskog razumevanja sveta i vremena u kome živimo - nečeg što ne bi trebalo da bude pretežak mentalni zadatak, ali što Srbima kao kolektivitetu evo već barem tri decenije ne polazi za rukom. Pa da, recimo, postepeno počne da kopni užasavajući moralni relativizam koji ovde vlada, a po kome su „svi isti“ - te ispada da nema suštinske razlike između demokratije i autokratije, između (relativne, ali ipak) slobode i neslobode, na kraju valjda ni između Severne Karoline i Severne Koreje. Ali, mrka kapa... Jeste, i zapadni političari su najvećim delom dvolični oportunisti nedostojni poštovanja, ako ne i nešto gore od toga; pogledajmo samo kako britanski premijer Dejvid Kameron, koji je do pre neki dan patetično preklinjao Škote da se ne otcepe, sad hladnokrvno pokušava da kapitalno državno pitanje devolucije zloupotrebi za izborne potrebe svoje Konzervativne partije. Samo što se na tom Zapadu, koji toliko volimo da mrzimo, u javnoj sferi i dalje zna neki red; preuzete obaveze se ne mogu beskonačno izvrdavati a da se za to ne plati politička cena; a kritička javnost nije tek apstraktan pojam iz udžbenika. Između ostalog i zato će proces pokrenut referendumom - bez obzira na to što su ga pobornici nezavisnosti izgubili - na kraju izroditi konkretne promene i za Škotsku i za ostatak Velike Britanije. A mi ćemo za to vreme ostati zagledani u sopstveni pupak, sve dumajući koja bi još zemlja, nama na veselje, uskoro mogla da se raspadne.