Dobro je krenulo

Predstava koja je otvorila festival, A gde je revolucija, stoko? neobičan je projekat Boruta Šeparovića i Montažstroja koje pamtimo po odličnoj predstavi 55+ sa prošlogodišnjeg BITEF-a. Projekat je neobičan pre svega zbog svoje geneze, naime, predstava pod nazivom Mali čovek želi preko crte (naslov jedne od pesama sa kultnog novotalasnog albuma Paket aranžman) je nakon samo tri izvođenja bila ukinuta zbog kršenja autorskih prava. Koristeći video-snimke sa ranijih izvođenja, kao i dosta izmenjenu, ali opet prepoznatljivu muzičku matricu pomenutog kultnog albuma, sa svedenim ansamblom, Šeparović gradi jednu sasvim novu predstavu, ili pre bi se reklo performans u formi rok koncerta koji se između ostalog dotiče i pitanja slobode govora, cenzure, samocenzure, slobode umetničkih postupaka, odnosa popularne kulture i ideologije, zatim kulture sećanja kao i izneverenih ideala.

Generalno, sve to izgleda interesantno i prilično tačno, energija rok koncerta dobro naleže na ovakav idejni korpus, simboličan značaj jugoslovenskog novog talasa u generacijskom kontekstu je opšte poznat te ako znate pesme sa albuma razumećete tu (ne baš suptilnu) igru značenja, ali i pored očiglednog truda ovde pre imamo utisak da je reč o skici, o gotovo proizvoljno nanizanim opštim mestima koja su više ili manje duhovito povezana, uz česta ponavljanja i nejasne, podrazumevajuće asocijacije. Za predstavu koja traje svega sat i petnaest minuta reći da je preduga verovatno izgleda preterano oštro, ali u njenu odbranu, ono što zaista u neku ruku spasava ovaj projekat i daje mu bar za trenutak neophodnu težinu je nepatvorena iskrenost. Jer, kad sa scene izvođač Ante Perković izgovori šta su njemu značile pesme sa Paket aranžmana i kako danas sagledava svoj život i sopstvenu budućnost u jednom potezu predstava postaje ono što bi trebalo da bude bolna generacijska refleksija. Problem je što taj momenat traje par minuta, a ostalo, ostalo je tek muzika.

Predstava (A)polonija poljskog Novog teatra iz Varšave u režiji Kžištofa Varlikovskog kompleksno je, zahtevno, višeslojno i vešeznačenjsko delo besprekorne preciznosti i zadivljujućeg profesionalnog nivoa. Ova četvorosatna predstava koja se zasniva na klasičnim i modernim tekstovima, od grčkih tragedija pa do kontroverznog DŽonatana Litla, bez ikakvog zazora i kompleksa analizira jedno od ključnih pitanja naše celokupne egzistencije pitanje smrti. To pitanje egzistencijalnog smisla najbolje se definiše kroz problem žrtvovanja, ili spremnosti na žrtvu gde čitav niz arhetipskih primera koje nam klasični tekstovi nude omeđava filozofski (ali i mistični) prostor mogućih rešenja. Sa druge strane, Holokaust kao najužasniji fenomen dvadesetog veka poništava do besmisla čitav taj humanistički korpus i stavlja nas pred dilemu šta zaista definiše čoveka. Varlikovski ne donosi zaključke, on nudi moguće odgovore, analizira, precizno i hladnokrvno, bez sentimentalnosti ili filozofskih datosti, s jednom retko viđenom sigurnošću u korišćenju pozorišnog aparatusa i pomoću potpune posvećenosti glumačkog ansambla. Istina, pri kraju prvog, trosatnog dela predstave gledalac oseti zamor, oseti se donekle izgubljen u tom gustom kolopletu značenja i refernci koji ga obasipaju sa scene. Tek preko drugog dela predstave postaju nam jasni svi delovi ove komplikovane slagalice, ovog odlučnog uranjanja u najdublje ponore naše egzistencije. Velika, važna, nezaboravna predstava.

Predstava Litvanskog nacionalnog dramskog pozorišta Naš razred u režiji Jane Ros a po tekstu Tadeuša Sobođaneka zahvata gotovo šezdeset godina poljske (evropske) istorije kroz priču o jednom školskom razredu i prijateljima koji se na različite načine određuju u burnim istorijskim promenama. Istorija, (pa i istorija Holokausta) i ovde je glavna tema, ali se za razliku od poljske predstave ovde bavimo ljudskom intimom u susretu sa istorijom, a ne filozofskim konceptima. Epskog zamaha, jasne i efikasne naracije, sa puno spretnih i maštovitih rediteljskih rešenja, predstava ipak ne prevazilazi domete jedne vrlo solidne, sjajno izvedene repertoarske predstave. Potpuno dorečena u svom konceptu, unisonog ansambla, jasnih asocijativnih i značenjskih postupaka, predstava zapravo svojom konvencionalnošću najviše gubi kada se posmatra u kontekstu festivala kakav je BITEF.

Sve u svemu, na uzorku od tri pogledane predstave ovogodišnjeg 48. BITEF-a moglo bi se reći da je dobro krenulo. Iako veoma različite po svojim ambicijama i dometima, sve tri predstave opravdavaju svoje mesto u selekciji, kako tematski tako i kvalitativno.