Kampanja

Izbori bili i prošli. Neki su birali, neki nisu. Neki su glasali za, neki protiv, a neki su na listićima crtali penise sa pripadajućim testisima (po Draganu J. Vučićeviću muda, prim. aut). Glasanje je završeno, ali oni koji su naivno poverovali da će s njim proći i kampanja, ove 2014. godine debelo su se prevarili.
Tuče se na svim frontovima, a artiljeriju drži samo jedan strelac, onaj koji vlada. Šanse da sastaviš sedam dana bez konferencije ili intervjua premijera Aleksandra Vučića ravne su mogućnosti da Jorgovanka Tabaković u znak solidarnosti sebi smanji platu za 50 odsto. Nikakve.

Dok daljinskim upravljačem voziš slalom pokušavajući da izbegneš zasedu nabubrelih usana i bombastičnih izjava, sa manje bitnih programa zaskače te mali Siniša koji priča o fantastičnim uspesima Er Srbije. Dok se pitaš kakve on veze ima sa Er Srbijom i otkad to partijska pripadnost dozvoljava nekome da bude stručan za baš sve što je pod ingerencijom stranke, negde iz pozadine vreba Nebojša Stefanović koji bi da, najavom hapšenja, natera u beg još kojeg kriminalca, ali ga pritiskom na crveno dugme ipak lišavaš te prilike.
Sedneš za kompjuter, veliš, tamo na tom internetu još ima mislećih ljudi koje premijer nikako da osvoji i šarmira, valjda ih zato povremeno i proziva u medijima. Otvoriš jedan sajt Vučić. Drugi sajt Vučić. Treći Vučić. Vučić donosi 68 milijardi evra novih investicija, Vučić odlučno u borbi protiv korupcije, Vučić najzaslužniji za uspeh košarkaša u Španiji, nikada nećete pogoditi šta se posle desilo, Vučić pomogao kravi u Mislođinu da se oteli, vreme danas toplo i sparno, mestimično Vučić...

Batališ. Otvoriš žensku rubriku na nekom portalu, tekst Dvanaest načina da je lizanjem nožnog palca dovedete do orgazma. Deluje benigno, nadaš se da ima nešto i o kurjem oku. Pročitaš, sve je u redu, al ne da ti đavo mira, baciš pogled i na komentare, a tamo:
Svaka čast Vučiću, za samo nekoliko meseci uspeo je da omogući građanima da u seksu osete nešto potpuno novo i nesvakidašnje.
Iščupaš kablove iz zida, baciš kompjuter kroz prozor i kreneš napolje da se malo izduvaš. Obrneš krug oko bloka, odbiješ grupu mladih stranačkih kadrova koji ti nude besplatan pregled na mamografu, a zatim sedneš u auto i kreneš u noć. Voziš dugo, auto-put, magistrale, lokalni putevi, makadam, voziš i razmišljaš... u stvari, samo voziš. I osećaš se bolje. A onda bilbord. Premijer na njemu, svom snagom, lep, fotošopiran, još bolji nego na televiziji. Jedan bilbord, drugi, treći... valjda ostalo još od izbora. Paranoja počinje da radi, pitaš se da li je to samo posledica nemara agencija koje ih nisu uklonile posle izbora ili je plaćeno da stoje do sledećih. Daj, ne budali, kažeš sebi, ko još toliko voli i želi vlast i popularnost, ko želi da baš svakog momenta bude pred očima ljudi, to je nemoguće, to je...

Trgneš se iz sna. Ležiš na kauču, smračilo se odavno, a televizor radi sve u šesnaes.
Ja se nisam u fotelji rodio, mene vlast ne zanima, ja želim da pomognem Srbiji, a kad narod bude hteo, ja ću se skinuti sa vlasti...
Duboko uzdahneš, napraviš dramsku pauzu, oblizneš usne. Okreneš se na drugu stranu i - nastaviš da spavaš.