Novi model starog festivala

Foto Peter Uhan

Ovogodišnji BITEF je po svom razrađenom i pažljivo promišljenom konceptu, po raznolikosti i kvalitetu predstava svakako jedan od najboljih u poslednjih nekoliko godina. Slogan Prošlost je sada zaista tematski objedinjuje sve predstave koje smo imali prilike da vidimo, i to ne na mehanički, formalan način već suštinski. To čvrsto tematsko jezgro koje problematizuje prošlost (istorijsku, lokalnu, intimnu) snažno pulsira u svakoj od izabranih predstava, ma koliko se one razlikovale po postupku, ambicijama i najzad po kvalitetu. U tako zamišljenom konceptu kvalitet je, usuđujemo se reći, čak sekundaran (mada je sveprisutan), ono što je važno je ta raznolikost pogleda, ta prilika da problem sagledamo iz mnoštva različitih uglova, da se upoznamo sa različitim umetničkim odgovorima na ista pitanja. Ujedno, ova selekcija nam omogućava da u potpunosti sagledamo i evoluciju samog festivala - kako je od prozora u svet neskrivenih revolucionarnih ambicija (bar kada je domaća javnost u pitanju) tokom godina prerastao u solidan festival utemeljen na realno sagledanom sopstvenom značaju i mogućim dometima. Naravno, još uvek postoji ta nostalgija za slavnim danima kada smo imali iluziju da svako novo izdanje festivala pomera granice. Ali to je bio neki drugi svet, neko drugo vreme, danas u eri sveopšte povezanosti i lakoće komunikacija, sama ideja da nešto radikalno novo (ako to zaista još i postoji u smislu kako smo nekad razumevali taj pojam), čeka bilo koji festival da bude prepoznato deluje nerazumno naivno. Dakle, čini nam se da je BITEF učvrstio svoj novi model, da ga je ovim izdanjem konačno redefinisao: to je pažljivo koncipiran, angažovan festival koji stavljajući u centar jedan problem, jednu temu omogućava publici da se upozna sa različitim savremenim pozorišnim praksama i poetikama i eventualno ih stavi u ravan sa domaćim pokušajima na tom planu.

Ali vratimo se predstavama. Nakon efektnog početka sa A gde je revolucija stoko?, (A)polonia i Naš razred (o kojima smo pisali u prošlom broju) prikazane su tri predstave koje po svom postupku spadaju u domen predavanja performansa. Ovaj pristup podrazumeva ekonomično (po mnogima i krajnje osiromašeno) korišćenje pozorišnih sredstava i tehnika da bi se na esejistički način postavila i analizirala određena tema, pojava, problem. To je zapravo pokušaj da se druge intelektualne discipline (politika, sociologija, psihologija...) protumače pozorišnim sredstvima, gde kognitivno uvek stoji ispred artističkog, emocionalnog. Upravo ta ekonomičnost sredstava omogućava veliku idejnu (ideološku) preciznost što je učinilo da ova forma postane sve prisutnija na svetskim scenama.

Domaća predstava Comunitas na ispitu Per.Arta i Teorije koja hoda (autora Ane Vujanović i Saše Asentića), švajcarska Past is present (rediteljke Korine Majer) i nemačka Bojno polje sećanja 1914/2014 (režija Hans-Verner Krezinger) analiziraju tako različite teme kao što su trenutna društvena i politička stvarnost, ljudska intima ili suvoparne istorijske činjenice. Izabrane predstave ujedno pokazuju i sva ograničenja ovog postupka (povremena površnost, repetativnost, posezanje za opštim mestima, didaktičnost) ali i velike mogućnosti (brisanje granice između publike i izvođača, suočavanje sa vlastitim predrasudama, datostima, sagledavanje drugog itd). U svakom slučaju, šta god mislili o ovom postupku Comunitas na ispitu ostaće zabeležen kao autentičan događaj ovogodišnjeg BITEF-a.



Mnogo problematičnije po svom postupku izgledala je predstava Hartefakta i Bitef teatra Grobnica za Borisa Davidoviča u režiji Ivice Buljana. Uzimajući jedan od najkompleksnijih tekstova domaće literature i prenoseći ga bez važnijih dramaturških intervencija na scenu, ova predstava je, uprkos potpunoj predanosti odličnog glumačkog ansambla, odavala utisak kao da je vremenskom kapsulom stigla iz avangarde sedamdesetih, što samo po sebi i ne bi bio problem da je taj utisak kalkulisan. Ovako smo dobili jednu zadihanu predstavu koja pre svega pršti od opčinjenosti sopstvenom zaigranošću, u kojoj se prozaičnost zaklanja iza žestine, i gde najzad ne postoji nikakva svest da je Kiš pisao svoju hroniku revolucionara Novskog u drugačijem društveno-istorijskom kontekstu, te da danas ipak očekujemo ono nešto što će povezati ovu priču sa nama sada i ovde. Ali i takva kakva jeste, predstava u potpunosti pronalazi svoje mesto u ovogodišnjoj selekciji jer svedoči o jednom, pa rekli bi smo maniru, kako se istorija (posebno na ovim prostorima) tumači na sceni.

Selekcija još tri predstave (o kojima smo ranije pisali) iz Srbije - Mali mi je ovaj grob Hartefakta i Bitef teatra (režija Dino Mustafić), Zamejubice JDP-a (režija Iva Milošević) i Neoplanta Novosadskog pozorišta (režija Andraš Urban) igrom slučaja, pored toga što su usko povezane sa temom, ujedno predstavljaju i ono najbolje iz tekuće produkcije (posebno kada je reč o fenomenalnoj Neoplanti).

Aleksandra Zec HKD teatra u režiji Olivera Frljića još jednom pokazuje zašto je on najznačajniji regionalni reditelj sada. Kao malo ko Frljić uspeva da jednostavnim i preciznim postupcima ispreplete intimno i političko, dovede ga do gotovo neizdržljive napetosti i sasvim prirodno uzdigne do univerzalnog. Ono što Aleksandru Zec svetlosnim godinama udaljava od pamfleta jeste odluka da centralno pitanje ne bude političko (mada je i ono i te kako prisutno), već humanističko - kako je moguće da neko puca u glavu dvanaestogodišnjoj devojčici. Katarza u pozorištu je retka ovih dana, ali kada je Frljić u pitanju ona se gotovo podrazumeva.

Prava poslastica ovogodišnjeg festivala stiže nam iz Slovenije. Poludela lokomotiva Slovenskog narodnog gledališča, po tekstu jednog od najvažnijih poljskih i svetskih avangardnih pisaca Stanislava Vitkijeviča a u režiji Jerneja Lorencija (prošlogodišnja nagrada Politike za režiju Oluje Ostrovskog) svakako predstavlja sam vrh ovogodišnjeg BITEF-a. Ova rokerski razuzdana i vrtoglava predstava na prvi pogled najudaljenija je od teme ovogodišnjeg festivala, ali kada je sagledamo upravo u ovom kontekstu, pozorišno ona je njoj suštinski najbliža, jer sažeto rečeno, posmatra čoveka u vremenu. Metafora poludele lokomotive u kojoj se mešaju britke, kompleksne i apsurdno duhovite opservacije o životu, smrti, umetnosti (pozorištu), međuljudskim, klasnim i raznim drugim odnosima dobila je rediteljsko tumačenje koje podjednako zavodi svojom lucidnom inteligencijom kao i sirovom snagom i slobodom.



Predstavu Front Talija teatra iz Hamburga, a u režiji međunarodne rediteljske zvezde, Belgijanca Luka Persevala, nažalost zbog štamparskih rokova izostavljamo iz ovog prikaza, ali barem na papiru jasno je da bi ona trebalo da tematski zaokruži i suštinski poentira selekciju ovogodišnjeg, ponovimo to, zaista odličnog BITEF-a.