Vlastoljublje je naš genetski poremećaj

Nušić je kritikovao vlast, a u isto vreme je  voleo tu istu vlast. Kritikovati znači poznavati a voleti znači praštati. Ovo dvojstvo pozicije je naizgled suprotno, ali samo dok se ne setimo da je i on živeo u Srbiji. Kritikuješ dok si u opoziciji a kada dođeš na vlast zaboravljaš i radiš ono za  šta si u prethodnoj situaciji znao da ne valja raditi - to je utkano u organizam političkog delovanja toliko neizlečivo da liči na genetski poremećaj. Nekome koji boluje od takvog oboljenja ne možeš suditi a pošto je tvoj, moraš ga i pomalo voleti. Nušić to  jednostavno priznaje ali stavljajući taj stav u okvir začudnog i pre svega smešnog, relativizuje i naš stav  onoga koji sa  strane gleda i samo se smeje laskajući sebi da je uočio nešto i da je shodno tome opredeljen jer se, eto, baš smejao. Nušić nas u tom  smislu stalno u svojim komedijama opominje da bismo morali biti odgovorniji od  komediografa i razmisliti ovim povodom pre svega o sebi, jer izvan scene u ovakvim slučajevima može i vrag da odnese šalu. To nam Živka na kraju „Gospođe ministarke“ eksplicitno kaže upozoravajući nas  da nema mesta našem smehu i da će ona ponovo doći, ovoga  puta u  ozbiljnijem i opasnijem vidu. Vlast je omiljena i opsesivna Nušićeva tema. Pri kraju života, najzad, pokušao je da napiše komediju kojoj je dao ime „Vlast“. Uspeo je polovično - samo dva čina, bez završetka. Ambijent mu je isto tako mio - ministar kod kuće, vlast u papučama, razgaćena vlast. Ministar je zet dobrostojećeg penzionera Miloja i živi sa svojom ženom u kući  svog tasta, kao domazet, što bi rekao naš narod. Miloje u prvom činu i ne ceni mnogo  svog zeta, pomalo ga i ogovara, ali kada iznenadnim obrtom iza kulisa ovaj  bude proizveden za ministra, situacija se korenito menja. Milojeva  kuća postaje svojevrsni pomoćni kabinet, a Miloje počinje da uživa u malim privilegijama nezvaničnog kućnog portparola gospodina ministra, dotadašnjeg  samo zeta. Situacija je vrlo primamljiva, ima nagoveštaja da bi moglo biti i neke opipljivije koristi, ali ceo obrt i mehanika događanja Miloju nisu baš najjasniji i zato on traži objašnjenje od svog prijatelja takođe penzionera Arse, koji  je u bivšem životu bio na visokim položajima u vlasti. Pita ga ono krucijalno pitanje - šta je to vlast. I  ovaj mu vrlo primenjeno objasni: Ustanu, pogledaju se u oči. „Šta vidiš?“, pita Arsa .“Vidim tebe.“ Popne ga na hoklicu. „Vidiš li me?“ „Samo glavu“. Na sto. „Šta vidiš?“ „Vidim ti teme“. Stavi hoklicu na sto, popne ga na hoklicu. „Šta vidiš?“ „ Sada ne vidim ništa“, „E , sad si na najvišem nivou vlasti“, završava svoj obrazovni kurs Arsa. Možemo samo žaliti što Nušić nije završio svoju komediju. Ono što je napisao obećavalo je možda i najbolje njegovo delo. Arsina eksplikacija fenomena vlasti po mom mišljenju, svrstava ga među najveće komediografe svih vremena i svih naroda. Tako je umeo ponekad samo Aristofan. Kratko, jasno, neosporno, ubitačno - slavlje komedijskog principa. A što se tiče aktuelnosti Nušićevog dela danas i ovde - lako ćemo zaključiti da  je ono prisutno kako u našem životu tako i u našem razmišljanju o životu, u šta se ubraja i politički stav. Svi smo mi ili Nušić ili njegovi likovi. To je nepromenjivo i kao takvo traje. „Vlast prvo zbrine sebe i svoju familiju“, kaže Ujka Vasa. „Šta će ti vlast, ako ne možeš“, kaže Živka svome mužu ministru. „Ako ni to ne ide, onda ja malićkom poguram ono pero na vagi, te pretegne“, kaže uvek pijani policijski pisar Žika odmeravajući pravdu gazda Miladinu, uvek spremnom za mito i korupciju. I tako će da traje sve dok ne shvatimo da je vlast samo servis slobodnih građana, a da je ovo od čega mi strahujemo i sa čime se moramo boriti - čudovište iz našeg ida. Mi  smo njegovi kreatori, mi ga hranimo svojim strahom. Mi smo za sve odgovorni pred sobom.