Sumnjiva lica

Bez obzira na to kad je živeo i radio, Nušić je svojim delom naš savremenik. U dušu nas poznaje, smeje se i zasmejava nas, a nimalo nas ne štedi, naprotiv. Veliki je Nušić pisac, ukazuje na neke osobine i večne mane, na nakaznost naših ličnosti. Ali, pokazuje nam i radost življenja, uprkos svemu. Osuđuje greh, ali ne i grešnika. Voli čoveka, sugeriše mu ono što sam naučio i čega se i sam držim - da je beznađe najčešće, ipak, glupost. I sebičnost. Ono zrno razuma ljubavi u nama samima će nas spasiti. Treba biti hrabar i verovati svom unutrašnjem glasu.

Nisam tražio šta je u Nušićevom delu aktuelno, jer to što je aktuelno često je banalno. Tražio sam ono večno, uzbudljivo i opominjuće kao što je strah od vlasti, na primer, jer kako god zastanem, vidim da živim u vremenu paranoje od vlasti. Mene to, srećom, ne pogađa, jer sam se davno opredelio da živim najluksuznije moguće da budem svoj. Kao svoj čovek sam razumeo i radio Nušića. Najpre u Somboru 1998. a 14 godina kasnije u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. U dva različita vremena ovog zrnca istorije koju živim, bila su to dva različita Sumnjiva lica. Vreme mi je odredilo kako ću se obračunavati sa njim.

Priča o komadu Sumnjivo lice je veoma zanimljiva i drastično svedoči o vremenu u kome je pisac živeo i radio. Branislav Nušić je Sumnjivo lice napisao 1887/88. godine, a komad je prvi put izveden tek 1923! Dakle, 35 godina niko od upravnika pozorišta se nije usudio da izvede ovaj komad. Mada je i pre Sumnjivog lica Nušić imao britke, satirične komade, samo je Sumnjivo lice imalo ovu sudbinu. U vreme praizvedbe na sceni Narodnog pozorišta, Nušić je napisao predgovor u kome je opisao šta se sve dešavalo s tim komadom. U originalnom rukopisu, ne piše komedija u dva čina, već gogoljijada u dva čina, jer je u to vreme Gogolj bio pisac tadašnje omladine, koja se, po Nušićevim rečima, njime oduševljavala zbog njegove oštre satire, naročito one koja se odnosila na birokratiju. Sumnjivo lice je, veli Nušić, toliko čamilo u zapećku jer se u njemu, u par navrata, spominje dinastija. Menjala su se vremena i vlastodršci, menjale su se uprave pozorišta, a svi upravnici su reagovali vrlo slično: hvalili su komad i vraćali ga piscu da ga nosi kući. Jer, uopšte ne bi bilo dobro, naprotiv, bilo bi veoma loše da se kod njih u fioci nađe tako nešto!

Čega ima kod Nušića onda i kod nas danas? Ima tamo Đoka i Marica. Oni mladi, ne razumeju ih roditelji, nemaju posla, palanka, provincija, mrak. I šta? Oni se venčaju kod Nušića. A u našoj predstavi posle toga prirodno, odu iz te sredine. Odu zauvek.

Kao što reke ovih mladih odlaze iz Srbije, jer ovde nemaju posla. Oni su današnji, svagdašnji, tužni heroji. I oni su bit stvari. Ta pozicija mladog čoveka je vazda ista, samo sve gora, kako njima tako i svima nama.

Ima li nade kod Nušića? Ima, jer ima vitalnosti taman kao što je ima i kod nas. U tom spoju očaja, pada, i vitalnosti, trajemo...Nušić je kao i svaki klasik večan. Uhvatio je kodove postojanja ovog mentaliteta, psihe, ovog kolektivnog ja.....

Govoriti samo o našem nakaznom moralu kod Nušića nije fer prema njegovoj partituri koja je složenija i dublja od puke satire....Kod njega postoje spojevi. Spoj amorala i neviđenog šarma kod nekih njegovih lica. Spoj pozitivnih osobina i dosade, odsustva duha.... On spaja i stvara kolorit koji je najlakše opisati rečju - NUŠIĆ!
Bolji je od nas, u svakom slučaju...