Razgovor sa Gospođom Ministarkom

Koliko života imaš Živka?
- Koliko oćeš!
- Ja bih, Živka, najradije da te nema. Da odmorimo i od tebe i od tvoje familije. Da se smiriš. Da budeš fikcija, a ne stvarnost. Literarna, a ne životna činjenica.
- Sačuvaj bože, šta pričaš! Pu, pu, pomakni se s mesta da te ja ne pomaknem, pseto prokleto. Meni je prelepo u životu. Idi ti u tu fikciju ako ti se to baš toliko sviđa , a mene da ostaviš na miru.

- I dokle misliš da živiš?
- Glupo pitanje! Zna se. Dok je sveta i veka. Dok je Srbije!!! Danas je Parada. Moram da se doteram kako dolikuje za strane zvaničnike, diplomatski kor. Anka, Ančice, ispratite ovu iz mog života. Isteklo joj je vreme.

- Kako vreme u tvojoj večnosti može da istekne?
- Bože, koliko si glupa. Tvoje vreme nije i moje vreme. Upamti to. Ja sam večna, a ti vidi šta ćeš i kako ćeš.

- U čemu ćeš se danas pojaviti u svečanoj loži? Kakvo obeležje na sebe staviti? Petokraku, kokardu, krst, Svarovski broš, ili nešto iz Armani, Šanel, Dolče Gabana asesoara?
- Mrkne mi pred očima. Lani još nešto pa ću da te proteram.

- Jel vozom do Ivanjice, kod zeta Čede i Dare? Tamo da režiram predstave?
- Kakve predstave? To ću da ukinem! A ti lepo ima da ideš tamo gde ide ološ, kurve, umetnici, nevaspitani novinari i druge propalice, pa režiraj do mile volje.

- Ako ukineš pozorište, ostaće ti mnogi iz familije bez upravnih odbora, neko i bez upravničke fotelje.
- Nikakva šteta. Dosta mi je i te moje Familije, prija Soje, Dace, Hristine i ujka Vase, Jove robije, teča Pante i onog njegovog malog. Obrukaju me gde god stignu.

- Kako familija može da te obruka? Zar nisi ti, Živka, u Srbiji ukinula bruku?
- E pa uvela sam je ponovo. Zbog opozicije. Ne mogu da ukinem opoziciju, nije red, kažu ovi iz sveta da to nije otmeno. Pa kad moraju da postoje zbog te otmenosti, bar da ih izbrukam i olajem i ocrnim ko što su oni nekad mene. U ovoj zemlji mora da se zna red, ko kome sme da psuje oca i majku a ko ne sme.

- Živka, da li ti je poznato ko je Branislav Nušić?
- Kako da ne! Pogan jezik. Klupoder kafanski. Al zapade mu i robija. Ako. A i ovi iz crkve ga anatemisali. Ako, ako. Probo mene da oplete 1920. i neke. Napisao šalu u četiri čina Gospođa ministarka. Moš mislit. Zar ja šala!

- Da li si čula za Gorana Jevtića?
- De, de, podseti me ko to beše, na vr mi jezika... jel mi taj neki rod?

-To je glumac koji igra tebe u predstavi Gospođa ministarka?
- Mene??? To mora da je neka greška!!! Nisu mi to ovi moji javili!

- Nije greška. Nego istina.
- Kukuuu!!! Što muškarac??? Zar Srbija nema prelepih glumica od karaktera!?

- To je zato, Živka, što ti nisi više samo žena iz naroda koju je ponela vlast. Ti si arhetip, stanje svesti, komična i tragična maska, i muško i žensko si, deformacija koja nema pol. Ti si simbol poroka vlastohleplja, gubljenja razuma, ludila moći. Političke travestije. Prerušavaju se ljudi, prerušavaju se ideje. Ti si i svetska i srpska politika. Ti si opasna. Takvi kao što si ti izrodili su i fašizam i nacizam, razne oblike totalitarizma...
- I breee, de ti ode!!! Jesi pri sebi ??? Nego, kako su me obukli?

- Prelepo. Najlepša je haljina u rojalblu boji. Kraljevski otmeno.
- Prelepo. Jel metno zlatan zub?

- Stavio. Publika gleda predstavu i plače od smeha. Smehom se oslobađa od užasa života. I tebe, Živka, i svega što predstavljaš, a čega se u životu plaše.
- Pa, nek se smeju. Oslobodiću ih ja i od smeha i od života. Oni su prolazni, a ja sam večna!