Jedan Rama i velika drama

Foto Aleksandar Dimitrijević

Valjda ćemo jednom naučiti ovo je Balkan, i kada god pomenemo istoriju, ona nam se desi. Poseta albanskog premijera Edija Rame Beogradu, prva posle sedam decenija, krštena je istorijskom i karambol je bio neizbežan. Tragična istorija srpsko-albanskog dobrosusedstva stigla je samo osam dana pre Edija Rame ovaj put kao farsa, primetio bi jedan mudar tip a nema sumnje ni da će let bespilotne letelice ukrašene zastavom velike Albanije iznad Partizanovog stadiona ući u istorijat navijačke supkulture.

Dok se nije pronela neproverena vest da je simpatičnim aviončićem navodno vešto upravljao Olsi Rama, brat albanskog premijera, što je veče u Humskoj ulici sa razine skandaloznog vinulo u nebesa apsurdnog, moglo se razmišljati o fudbalskim posledicama. UEFA ima posebnu i posebno crnu listu za nas, te nikog ne bi trebalo da iznenadi ako je Mišel Platini u utorak uveče prvo okrenuo broj telefona francuskog Generalštaba i raspitao se imaju li kakvu nuklearku viška koju bi mogli da lansiraju ovamo. Ionako im je fudbal negledljiv, verovatno je vikao, uzimajući u obzir da je performans srpskih i albanskih fudbalera bio u rangu performansa njihovih ekonomija, koje se po svim parametrima nalaze na dnu Evrope. UEFA bi mogla, doduše, da razmisli o tome zašto u žrebu za kvalifikacije Srbiju i Albaniju nije razdvojila, kao što je uradila sa kuglicama koje su predstavljale Jermeniju i Azerbejdžan, Španiju i Gibraltar, no reći da je ona kriva za to što su, posle sto i kusur godina tuča, Srbi i Albanci rešili da se biju ponovo, bilo bi smešno.

Streljački vod UEFA već je bio spreman, a onda je diplomatski skandal u sekundi pojeo sportski. Da li je Olsi Rama zaista u ložu prokrijumčario daljinski upravljač, onako kako obični navijači švercuju upaljače, ili ga nije krijumčario niko, već su letelicom van stadiona upravljali Šverceri, navijačka grupa makedonskih Albanaca, koja tvrdi da su oni zaslužni za spektakularnu provokaciju, zapravo je sporedno čim je pomenut brat albanskog premijera, priča je postala redovima veličine ozbiljnija.

Premijerov brat slikao je zastavu foto-aparatom, a policija je pomislila da je u pitanju daljinski upravljač. Jesu ga pustili posle četrdeset minuta, ali su ga pretresali i bili grubi prema njemu. Veoma smo razočarani postupkom srpske policije. Poseta je sada neizvesna, kaže za NIN izvor blizak vladi u Tirani.

Predrag Simić, profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka, kaže da će sada, čak i ako nas poznatiji Rama poseti, smisao toga biti daleko ispod istorijskog.
Ukoliko do posete i dođe pod pritiskom međunarodnog faktora, ona više neće imati ni približno isti efekat. Jednostavno, propuštena je prilika da obe strane poentiraju i pokažu da odnosi u regionu idu ka potpunoj normalizaciji. Ovako, još jednom smo videli lice nacionalizma na Balkanu, ističe Simić.

Istorija, rekosmo, samo prvi put dolazi pozvana, svaki sledeći put nezvana, i pošto ćemo se sada vratiti udobnosti naših urođeničkih makljaža, verovatno ćemo zaboraviti na brojne druge interesantne detalje utakmice. Brojni su navijači, recimo, komentarisali da nikada nisu videli onoliko oklopljene policije koliko je okupiralo atletsku stazu nakon tuče. Da, baš tako. Nakon tuče. Policiji, naravno, osim u slučaju incidenata, nije dopušteno da haba tartan, ali zašto nije reagovala brže, te su kraj tolikih šlemova Albance od utrčalih navijača morali da brane srpski fudbaleri?

Svelo se na to da se sa albanskim igračima i rukovodstvom reprezentacije pregovara kao da smo u Briselu na političkim pregovorima. Mi živimo u pregrejanom društvu permanentnog vanrednog stanja i nikako ne možemo da se ukalupimo u uređene obrasce, sumira za NIN sociolog sporta Dragan Koković.
Zaboraviće se i na incident unutar incidenta, to jest na gledaoca koji je u RTS-ovu stadionsku kameru nepozvan dreknuo ocenu rada Aleksandra Vučića, i o kome se nekako u roku od pet minuta saznalo i kako se zove, i čime se bavi, i zašto je vikao šta je vikao. Zaboraviće se i na incident u incidentu unutar incidenta, to jest da su neki mediji promptno preneli da SNS misli da su bukača instruirali FSS i FK Partizan. E od tog trenutka priča zaista postaje toliko apsurdna da je književno beskorisna. Kom bi piscu poverovali kada bi ovakvo nešto napisao?

Ko je kriv

Šef diplomatije Ivica Dačić tvrdi da ceo događaj ima političku dimenziju zbog najavljene posete albanskog premijera, da Srbija ne snosi nikakvu odgovornost za prekid, te da su diplomate iz EU vršili pritisak da se albanski navijači puste na stadion iako nisu imali ulaznice.

Edi Rama je tviter porukom prebacio odgovornost na Beograd: Ponosni na crveno-crne dok je bilo fudbala, na žalost po susede koji su ostavili loš utisak.
Tokom noći ređale su se vesti: slavlje u Albaniji, Prištini, Tetovu i Strugi, neredi u Kosovskoj Mitrovici i ispred srpske ambasade u Tirani, sukobi Srba i Albanaca u Beču
Tenzije, politika, pa tek onda fudbal, tamo negde u pozadiniOno što se odigralo u Beogradu ne može ni da se zamisli, piše italijanska Gazeta. Od međunarodnih zvaničnika prvi se oglasio šef švedske diplomatije Karl Bilt tvitom: Neodgovorna provokacija na utakmici Srbija - Albanija. Nadam se da će premijeri obe države uvideti potrebu za unapređenjem diplomatskih odnosa. Da li će tako i biti, ostaje da se vidi. 


Foto AP

Isprva smešna pretvorila se u otužnu noć

Više od igre

Da se ne lažemo, samo su naivčine mogle da misle da će susret između reprezentacija Albanije i Srbije imati makar i najlabavije veze s kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo u fudbalu 2016. Niko nije mogao ni da pretpostavi da će utakmica biti prekinuta nakon što će bespilotna letelica proneti zastavu velike Albanije nad stadionom Partizana. Stvarnost je u ovom slučaju vrlo ubedljivo porazila fikciju.

A sve je počelo u saglasju s očekivanjima. Za početak, pun stadion, a to što je gostovanje Albanije pobudilo daleko veće interesovanje od utakmice sa mnogo jačom reprezentacijom Francuske početkom septembra, kada se okupilo svega 15.000 posetilaca, dovoljan je pokazatelj da se u utorak uveče nije toliko navijalo za orlove koliko protiv gostiju. Cinik bi rekao da su Albanci ujedinili srpske navijače. I zaista, nasumične i spontane uvredljive pesme na njihov račun mogle su se čuti još pri ulasku na stadion, uz, naravno, često prigovaranje zbog guranja i nehotičnog gaženja. Dakle, poželjno je gajiti nacionalne netrpeljivosti, ali dostojanstveno i u čistim cipelama.

Ista se atmosfera prenela i na tribine, gde su momci i devojke neretko umotani u srpske trobojke na jedno bodrenje srpske reprezentacije imali spreman zavidan broj pesama o Kosovu i ovdašnjim istorijskim lomovima. Dovikivali bi policajcima pod punom borbenom opremom da treba da brane južnu srpsku pokrajinu, a ne Beograd, ali je teško oteti se utisku da je bes prema drugovima u plavom zapravo bio usmeren prema Aleksandru Vučiću, kojeg su takođe častili pogrdnim epitetima.

I, ponovo u saglasju s očekivanjima, sama utakmica je vrlo brzo zapala u drugi plan. Donekle opravdano, jer je četrdesetak minuta fudbala zaista za zaborav. I navijači su zaboravili početni nacionalistički zanos, pozivi na horsko pevanje su postali sve usamljeniji i atmosfera je ubrzo postala pitomija od one kakva uglavnom zavlada na večitim derbijima.

Tada se, međutim, dogodilo nešto što je uzrokovalo reakcije kakve ni eventualni ubedljiv poraz ne bi mogao da isprovocira s vrha severne tribine je do samog terena dolepršala bespilotna letelica s koje je visila nevelika zastava velike Albanije. Ova, iskreno, vrhunski sprovedena provokacija izazvala je pravu buru negodovanja među navijačima, ali prava kulminacija je usledila nakon što je mladi štoper Mitrović skinuo zastavu, odbio nekoliko albanskih fudbalera koji su mu prišli i definitivno prizemljio bespilotnu letelicu.

Navijači su se poput bujice ustremili s tribina ka zaštitnim ogradama i ka terenu, a ipak se našlo dovoljno prisebnosti, uprkos očitoj panici u glasu koji je s razglasa pozivao na pribranost, da se fudbaleri sprovedu u svlačionice i da se utakmica prekine. Jer, podsetićemo, ova utakmica nikada nije ni imala veze s fudbalom.

Zapaljiva mešavina kolektivne reakcije i očigledne provokacije, srećom, nije rezultovala gorim ishodom od licitiranja hoće li se utakmica nastaviti ili ne. Iskusniji navijači su znali da su neobično duga pauza, policijsko razdvajanje publike na jednoj od tribina i postavljanje policijskih kordona, siguran pokazatelj da od sporta, ipak, neće biti ništa, a u tom trenutku nezvanična vest da je letelicom upravljao Olsi Rama, ni manje ni više nego brat albanskog premijera Edija Rame, gledaoce je zatekla na izlazu sa stadiona i na putu ka kućama iz kojih su već u sredu morali da se vrate sumornoj svakodnevici u kojoj nema perspektive i nacionalnih neprijatelja koji su krivi, ako ne za sve, onda sigurno za većinu nedaća koje nas snalaze.

Isprva smešna a potom otužna noć s ovim saznanjem je dobila i na kvalitetu nadrealnosti, a brojna pitanja - kakvu sliku šaljemo u svet, na primer - pala su u drugi plan pred jednim, daleko većim: zašto nas je toliko lako izmanipulisati i probuditi najgore u nama? Kao što je, uostalom, i fudbal zapao u drugi plan. U kojem je, ako ćemo iskreno, već neko vreme.