Paradiranje antifašizma

Foto Oliver Bunić

Jedna vest iz Perleza, zrenjaninskog naselja, sumira sve što treba znati o domaćem odnosu prema antifašizmu:
Za sada nepoznati počinioci odneli su prošlog ponedeljka metalnu bistu narodnog heroja Pavla Papa ispred školske zgrade u Perlezu. Pretpostavlja se da je u pitanju namera da se proda kao staro gvožđe, ali su se lopovi prevarili, jer nije od bronze.

Vest je bajata, iz 2012, ali simbolična. Antifašizam je staro gvožđe, bezvredna bista, šuplja reč sa komemorativnih skupova u Jajincima. A kada već pominjemo stratište u Jajincima, gde je od 1941. do 1944. streljano oko osamdeset hiljada ljudi, dobra je vest da se na prošlonedeljnoj komemoraciji barem niko nije smejao, za razliku od prošlogodišnje, kada je smeh savladao Tomislava Nikolića, Nebojšu Stefanovića, Nebojšu Rodića i LJubišu Dikovića. Šalili su se, dakle, predsednik Republike, tadašnji predsednik Skupštine i ministar odbrane, i načelnik Generalštaba, pa ni niži u državnoj hijerarhiji nemaju razloga da se uzdržavaju.

Na vojnoj paradi neće biti mesta za četnička obeležja jer proces rehabilitacije Draže Mihailovića još nije okončan. Kako bi to trebalo da se dogodi u naredna dva meseca, i njihova obeležja će biti zastupljena u nekim budućim paradama. Potrebno je vremena da bi prave vrednosti isplivale na površinu. Sa `makrostanovišta i četnici i partizani bili su na istoj strani. Ali parada nije vreme da se te zamerke iznose, jer ona pre svega predstavlja pomen svim žrtvama. Nikoga ne možemo da osuđujemo apstraktno. Svi ti ljudi su samo gledali kako da prežive. Politika i ideologija su došle naknadno, rekao je savetnik predsednika Republike Oliver Antić.

Nije problem naći dovoljno makro stanovište za relativizaciju. Iz perspektive 93 milijarde svetlosnih godina vidljivog univerzuma, čitava je ljudska istorija sasvim nebitan događaj, u kome se na istu stranu mogu svrstati i partizani i četnici i ustaše i Crvena armija i britanske ekspedicione snage i degolovci i Vermaht i Vafen-SS, jer su svi, između ostalog, gledali kako da prežive. No bliže Zemlji, pitanje ko je oslobodio Beograd od fašista i čije bi zastave trebalo da se vijore na paradi koja nije pomen žrtvama, već proslava pobede nad fašizmom, ima sasvim konkretan odgovor.

To bi bio skandal! Ne samo zbog toga što četnici nisu učestvovali u oslobađanju Beograda, nego i zato što su se oni direktno borili protiv partizanskih jedinica koje su došle iz Bosne da oslobađaju Srbiju, i kojima se posle priključila i Crvena armija. U borbama tokom leta 1944. četnici su, bez ikakve dileme, zajedno sa nemačkim snagama, nedićevcima i ljotićevcima, pružali otpor pokušajima partizana da oslobode Srbiju od okupatora. U tom delu rata oni su potpuno poraženi i primorani da pobegnu u Bosnu. Oni su, dakle, i vojno izgubili Drugi svetski rat, a ne samo politički, diplomatski i moralno. Nisu izgubili jer su im Englezi okrenuli leđa, nego su izgubili jer su bili na strani onih koji su poraženi u Drugom svetskom ratu, podseća istoričarka Dubravka Stojanović, vanredni profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Četničkih obeležja na ulicama Beograda danas neće biti, najavio je ministar odbrane Bratislav Gašić, ali možda bi se i potkrala da se na putu parade ne nalazi i Putin. I Crvena armija i njeni komandanti Vladimir Ždanov i Fjodor Tolbuhin povratili su svoje beogradske ulice, koje im je gradska vlast oduzela, teže nego što su ih 1944. osvojili, i tek nakon što su nas Rusi podsetili da očekuju nekakvu zahvalnost za preko četiri hiljade sovjetskih vojnika poginulih u borbama za Beograd. Stotine drugih antifašista, koji imaju nesreću da su naši, a ne ruski, tome ne mogu da se nadaju. Ulicu u Beogradu izgubio je, recimo, i pomenuti Pavle Pap. Dorćolska ulica koja je nosila njegovo ime sada je Ulica Jelisavete Načić. Svaka čast prvoj ženi sa arhitektonskom diplomom u Srbiji, ženi koja je projektovala čuvenu dorćolsku Crkvu Aleksandra Nevskog, naravno da takva gradska junakinja zaslužuje ulicu u Beogradu, ali šta je skrivio nesrećni Pavle Pap, ilegalac i narodni heroj koga su još 1941. streljali italijanski fašisti?

Za vreme Miloševića pravila se nekakva ravnoteža, pa su četnici stidljivo dodati kao snaga koja se borila protiv okupatora, što je bilo neophodno da bi se privukao nacionalistički deo javnosti, ali su u to vreme partizani još bili `dobri momci. Onda je posle 2000. došlo do velikog zaokreta, partizani su postali `loši momci, mesta su zamenjena. Čak je i prvi gradonačelnik Beograda posle 2000, istoričar Milan Protić, rekao da neće obeležavati 20. oktobar, jer je to okupacija. U Beogradu je oko 800 ulica promenilo ime. Srušeni su spomenici. Skupština je izjednačila partizanski i četnički pokret, a sudovi pošli u rehabilitaciju.
Istorija se, dakle, pisala u državnim institucijama koje su htele da istorijske očeve nađu na suprotnoj strani od prethodnog poretka, objašnjava dalje Dubravka Stojanović. Ishod su zbunjeno društvo i gaferska vlast.

Državni predstavnici nisu otišli na proslavu oslobođenja Aušvica, a delegacija koju smo poslali u Moskvu na paradu povodom šezdeset godina od kraja rata bila je veoma niska. To su bili skandali, a i ovo sada je skandal. U redu je slaviti oslobođenje i one koji su ga izneli, ali se to ne sme raditi ovako, zbog trenutne spoljnopolitičke potrebe, a onda kad se parada završi i đaci se vrate u školu pričati im o četnicima kao boljoj strani. To je nedopustivo igranje suštinski ozbiljnim pitanjima na kojima se gradi vrednosni sistem, smatra profesorka Stojanović.

Neko bi primetio da nikakva revizija istorije u državi kojom predsedava bivši četnički vojvoda nije čudna, ali Nikoliću bi vojvodstvo trebalo da bude događaj iz prethodne inkarnacije, a pranje četništva dobro je napredovalo i pod njegovim prethodnikom. U svakom slučaju je nadrealno da se Srbija, sa stotinama hiljada žrtava fašizma u svojim grobnicama, igra antifašizmom. Toliko nadrealno da bi oduševilo i Koču Popovića, nadrealističkog književnika, a španskog borca i partizanskog generala kome je beogradska vlast poklonila ulicu tek ovog septembra, nakon sijaset propalih inicijativa.

Vlastima posle 2000. bilo je potrebno da nađu sopstveno istorijsko uporište. Umesto da ga nađu u demokratskim političarima raznih epoha, odlučili su se za okršaj baš na terenu Drugog svetskog rata kako bi napravili diskontinuitet s prethodnim režimom, da bi sebe predstavili kao suprotnost prethodnom `vjeruju. To je poput nekog instant proizvoda, brzo smućkanog pretka koji će vas odmah predstaviti kao sasvim novu političku opciju, koja nas je `vratila nama samima i konačno omogućila da se sećamo svoje `prave istorije. I mnogim građanima zavodljiv je osećaj da su oslobođeni laži, da sad znaju istinu, dodaje profesorka Stojanović.

U postkomunističkoj svesti istočne Evrope i antifašizam je pipak komunističkog bauka. A i dalje svežem i ne baš naročito usrećujućem kapitalizmu nikakva pohvala komunizma nije dobrodošla.
Političkim elitama takve vrlo opasne igre sa istorijom služe upravo dobijanju poena. Kad već ne možemo da delujemo na nekom ozbiljnom polju, kao što je ekonomija, hajde da im damo novu istoriju, da u nju poveruju i raduju se jedno vreme, dok ne shvate da nemaju šta da jedu! To bi bilo hleba i istorije! Jer ni za igre više nema para, osim ako nisu vojna parada. To jest, ako ne dolaze Rusi, tenkovima ili predsedničkim avionima, svejedno.