23.04.
2024.
Kavčić za NIN: Teramo đake da bubaju besmislene predmete a onda se čudimo rezultatima PISA testova
Nije bitan udžbenik, može biti bilo koji, bitan je nastavnik. E, to ne može biti bilo ko
Foto Vesna Lalić
Početkom nedelje Svetska zdravstvena organizacija je objavila da je epidemija ebole u Zapadnoj Africi najteža i najakutnija zdravstvena kriza modernog doba. S obzirom na to da se radi o virusu koji je registrovan još 1976, a da je trenutna epidemija već 21. (što znači da su SZO i stručna javnost imali priliku da dvadeset puta prate razvoj i način suzbijanja bolesti), ovakvo saopštenje bi moglo da glasi i počnite da paničite! Razloga ima više nego dovoljno: do sada je potvrđeno više od 8.300 slučajeva ebole, umrlo je preko 4.000 ljudi, a u isto vreme su na teritoriji Evrope i SAD zabeleženi prvi slučajevi zaraze koji nisu stigli iz Afrike, već su se dogodili tu, putem prenosa sa pacijenata koje su negovali.
Međutim, portparol evropskog komesara za zdravstvo Tonio Borg tvrdi: Ebola-kriza se odigrava u nekim afričkim zemljama i malo je verovatno da se tako nešto desi u Evropi. A to, što se ebola desila u Evropi EU smatra neodgovornošću Španije - medicinska sestra koja je lečila dva misionara zaražena u Africi, nije mogla da se razboli da su poštovani svi zdravstveni protokoli. Lideri EU su tražili objašnjenje, a jedno od pitanja je bilo: zašto medicinsko osoblje u Španiji nosi odeću drugog a ne četvrtog nivoa biološke zaštite koji podrazumeva nepromočivo odelo sa nezavisnim aparatom za disanje. Tako predstavljen problem bi mogao da zvuči utešno za sve one koji će ubuduće negovati bolesnike a imaju mogućnost da dođu do savremene opreme (pretpostavka je da u Evropi svi mogu), kada bismo svi bili uvereni da je zaštitna oprema krivac. Ali, u to se ne uklapa priča koja je ovih dana obišla svet o mladoj liberijskoj studentkinji medicine Fatu Kakuli, koja je negovala celu svoju porodicu zaraženu ebolom, koristeći zaštitnu opremu napravljenu od kesa za đubre, kišnog mantila, rukavica i obične platnene maske. I koja ne samo da se nije zarazila već je izlečila sve osim jednog rođaka, nakon čega je pomogla radnicima međunarodne pomoći da patentiraju zaštitnu opremu u područjima gde je nema.
Iz toga bi se moglo zaključiti da sasvim jasnih smernica i apsolutno egzaktnih podataka o širenju ebole nema, baš kao što nema ni vakcina, a ni lekova za njeno izlečenje. Ono što imamo su uputstva koja izdaje SZO i spremnost vlada da ih poštuje. Koliko to može da znači vidi se na slučaju Nigerije u kojoj se epidemija pojavila u isto vreme kada i u Gvineji, Liberiji i Sijera Leoneu, ali je zahvaljujući organizovanom sistemu zaštite i brzoj izolaciji svih koji su bili u dodiru sa virusom, poslednji novooboleli pacijent prijavljen 31. avgusta. Takvu vrstu reakcije mogli bismo da očekujemo i mi u Srbiji, jer ministar zdravlja Zlatibor Lončar potvrđuje da SZO, u zavisnosti od situacije i za svaku novu opasnost, daje tačna upozorenja i preporuke, koje mi sprovodimo. Formirani su zajednički timovi od strane infektivnih klinika, Instituta za javno zdravlje Batut i MZ koji će širom Srbije edukovati ljude u bolnicama, naručena je dodatna oprema i pooštrena kontrola u cilju da se putem prevencije odradi sve što je u našoj moći. Poslednja mera zaštite je daljinsko merenje temperature pridošlim putnicima na Surčinu, jer su temperatura i groznica prvi simptomi ebole.
Ipak, uz jedan manji deo građana koji i priču o eboli pripisuje zaveri SZO i farmaceutske industrije koja hoće da nam proda vakcine, ostatak populacije je uplašen. Međutim, epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović kaže da nema razloga, i dodaje: Prvo, ova zemlja se trenutno suočava s mnogo ozbiljnijim problemima nego što je ebola. Drugo, imamo zdravstveni sistem koji je spreman da se uspešno nosi sa tim izazovom. Treće, civilizacijske okolnosti su u Srbiji radikalno drukčije nego u tropskoj Africi (tamo se jede meso pacova, majmuna i slepih miševa, obred sahranjivanja pogoduje prenošenju zaraze, bolesnici beže iz sklepanih ambulanti da umru kod svojih kuća, nepoverenje je veliko, pa su u jednom gvinejskom selu nedavno pobili celu zdravstveno-prosvetiteljsku ekipu). Četvrto, ekološki uslovi su bitno različiti (domaćini izazivača ebole su životinje kojih kod nas nema). Peto, bolest je manje zarazna nego što laici veruju u međuljudskoj komunikaciji prenosi se samo direktnim dodirom sa obolelim čovekom i njegovim telesnim tečnostima, odnosno predmetima koji su njima zagađeni. Otuda obolela osoba u proseku zarazi samo dve druge, a primera radi, sa bolesnika od malih boginja virus se u neotpornoj sredini prenosi na petnaestak osoba. To, naravno, ne znači da smo bezbedni. Rizik unošenja ebole objektivno postoji, mada je mnogo manji nego u zemljama zapadne Evrope, ali je suština prethodno iznetih argumenata da u ovom delu sveta nije realno očekivati veliku epidemiju. Možemo računati na jednog ili dva takozvana indeksna slučaja bolesti koji bi eventualno zarazili 4-5 osoba iz bliskog okruženja, a sve znatno preko navedenih brojeva predstavljalo bi iznenađenje.
Kako saznajemo u Ministarstvu zdravlja, do sada je pod nadzor stavljeno 728 osoba (radi se o ljudima koji nisu u karantinu već su izolovani u sopstvenim domovima sa uputstvom da se jave u slučaju pojave simptoma). Svi koji dolaze iz rizičnih područja dobijaju uputstva kako da se ponašaju, a u slučaju da se bolest primeti kod nekog prilikom ulaska u zemlju, postoji precizna procedura izolacije i transporta do nadležne bolnice, kao i uputstvo za stavljanje u karantin onih koji su sa njom bili u kontaktu. Međutim, ono što zabrinjava jeste sve veći broj imigranata i azilanata, za koje se ne zna da li su u smislu zdravstvenog stanja i kretanja pod punom kontrolom. Recimo, 2008. je broj tražilaca azila bio 77, a ove godine je samo u prvih osam meseci azil zatražilo 6.974 lica.
Na nedavno održanoj konferenciji Sistem azila i migracije: dve priče, državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Aleksandar Nikolić je upozorio da se u narednom periodu očekuje sve veći broj migranata iz afričkih i azijskih zemalja u kojima je loša materijalna i bezbednosna situacija, kao i da svi oni neće ići legalnim putem. Šta bi to moglo da znači precizirao je zamenik ombudsmana Miloš Janković: Oko 10.000 do 15.000 ljudi se slobodno kreće Srbijom, od juga ka severu, bez kontrole, a imajući u vidu dešavanja u svetu i zemlje iz kojih uglavnom dolaze, pojačana je opasnost od terorizma i ebole. S obzirom na to da država nema pune podatke ni o broju a još manje o zdravstvenom stanju imigranata, zatraženo je da se zakonska regulativa za njihovo zbrinjavanje uskladi sa evropskom. A šta do tada? Zdravstvene vlasti tvrde da se iste preventivne mere primenjuju na sve koji su došli iz rizičnih područja, bez obzira na to da li su turisti ili imigranti, a stručnjaci upozoravaju da je gotovo nemoguće da neko sa ebolom ilegalnim putem stigne do ovog dela Evrope. Ilegalci se kreću sporo, mesecima su na putu, a u 90 odsto slučajeva ebole koja se ne leči smrt nastupa za dve do tri nedelje.
Ilegalni emigranti iz Afrike hrle ka zapadnoj Evropi. Ilegalci koji dospevaju do nas na putu ka Zapadu potiču s Bliskog i Srednjeg istoka, gde bolesti nema. Čak i ako bi neko od njih pokazao znake ebole, odmah bi bio izolovan, a isto važi i za sve koji su bili s njim. O putnicima koji stižu legalnim putem brinu pogranične zdravstvene vlasti, kaže dr Radovanović.
Međutim, jedan broj evropskih epidemiologa smatra da bi ebola u Evropu upravo mogla da stigne legalnim putevima i avionom. Naučnici sa britanskog univerziteta u Lankesteru su 75 odsto uvereni da će se u naredne tri nedelje to dogoditi u Francuskoj jer se u zemljama koje su pogođene ebolom uglavnom govori francuski, a da je i Britanija u opasnosti. Uz sve kontrole na aerodromu, bolest se može provući kod nekoga kod koga se simptomi ne vide jer vreme inkubacije ide od dva dana do 21 dan.
Zbog toga se očekuje da će ovih dana zaštitnik građana uputiti preporuke Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu unutrašnjih poslova, a tim povodom nam Saša Janković kaže: Smatram da bi svi legalni emigranti i azilanti, čim se prijave, morali da budu upućeni na lekarski pregled, a da tek nakon toga budu upućeni u centre za azilante. Prema našim saznanjima, ne pregledaju se svi.
U svakom slučaju, ne radi se o višku predostrožnosti, naročito ako imamo u vidu nedavno priznanje čelnika SZO da vodeći epidemiolozi nisu predvideli kakve će razmere imati ova epidemije ebole. Ne samo po broju mrtvih već i po vremenskom rasponu, a što duže traje veća je mogućnost da virus mutira.
