Tajna operacije Iks

Došao je u salu hotela na samoj obali mora i stao uz zapadni bočni zid pre početka Brionskog plenuma. Niko mu nije prilazio. Onda je stigao Tito i otvorio Plenum, sve vreme noseći naočare tamnih stakala. Nakon plenuma otišao je do hotela, izmučen lakšim srčanim udarom koji je doživeo dan ranije, pod groznicom, uzeo stvari i oko 10 uveče krenuo za Dubrovnik. Šta je od tada radio iz minuta u minut služba je beležila svakodnevno do 1973.

Osnivač i šef Ozne i Udbe, Aleksandar Ranković bio je glavna meta operacije zvane Akcija Iks. Ta akcija Službe državne bezbednosti označavala je praćenje i prisluškivanje ne samo njega, već i 30 osoba povezanih s njim. SDB je svakodnevno pisala izveštaje o njegovim aktivnostima, a praćen je aktivno od 1966. sve do 1973, kaže za NIN Svetko Kovač, bivši direktor Vojne bezbednosne agencije, koji u svojoj knjizi Slučaj Ranković iz arhiva KOS detaljno, pozivajući se na do sada neobjavljena dokumenta KOS-a, piše o nekada najpouzdanijem saradniku Tita. Prema toj dokumentaciji, izveštaji službe o Rankoviću slati su i Titu, a vidi se i da je sam bivši šef Ozne zahvaljujući višegodišnjem iskustvu tačno znao ko su doušnici, izvori službi bezbednosti, planski upućivani kod njega nakon Brionskog plenuma. Za jednog od njih Ranković je rekao: Ne znam, stičem utisak da me taj čovek voli, da nema zle namere prema meni. Ako sam pogrešio, ako je upućen po njihovom zadatku, stvarno je vešt. Dobro glumi. U jednoj analizi SDB navedeno je da je otkrio sve doušnike, osim dva, koje je na vezi držao KOS.

Ranković je prvi put posle Četvrtog plenuma pokušao da otkrije pratnju decembra 1968. Krenuo je prema Obrenovcu, kako piše u zabeleškama službe, zaustavljao vozila, među kojima i vozilo pratnje. Pitao ih je: Šta želite? Ništa, odgovorili su i rekli da su stali jer su mislili da mu treba neka pomoć. Kako je zabeleženo, Ranković je bio veoma uzbuđen i nervozan, čitavo vreme je drhtao.

Ranković se borio sa drhtavicom i groznicom i 1. jula 1966. U dokumentu koji beleži aktivnosti Rankovića, zabelešci SDB od 1. jula 1966. piše:
Iste večeri, 1. jula 1966. posle Brionskog plenuma, Aleksandar Ranković je sa sinom Mićom otputovao u Dubrovnik, gde su već bili Slavka i mlađi sin Slobodan. Za vreme boravka u Dubrovniku stalno je imao povišenu temperaturu. Odbijao je pomoć lekara i sam postavljao dijagnozu. Retko je izlazio iz kuće. 12. avgusta tražio je da mu donesu iz Beograda materijal sa Brionskog plenuma. Sedam dana kasnije zatražio je Titov govor u Splitu iz 1962. Za to vreme na Lapadu u Dubrovniku bili su funkcioneri BiH, ali niko s njim nije kontaktirao. Supruga Avde Hume 24. avgusta posetila je Slavku, ali se nije videla sa Rankovićem jer je on spavao. U kući ga je posetio 24. avgusta glumac LJuba Tadić s kojim se kasnije povremeno družio.
U Beograd su se vratili 3. septembra. Najviše vremena proveo je u kući šetajući iz sobe u sobu. U toku dana povremeno je radio u svom radnom kabinetu, a posle TV Dnevnika, ostajao bi u kabinetu do ponoći, a nekada i duže. Neke materijale je davao pratiocima da ih spale.

Posle povratka u Beograd povukli su mu obezbeđenje, i osoblje. Vratio je službena vozila jaguar i mercedes. U kući su od posluge ostale dve radnice i baštovan. Krajem oktobra 1966. iselili su iz Užičke.

U analizama tajnih službi zabeleženo je da je grupu kojoj je pripadao Ranković obeležila uplašenost, pasivnost, razjedinjenost i izbegavanje međusobnih kontakata, da je Ranković najčešće izlazio u Metropol, povremeno u Gradsku kafanu, Klub umetnika na Kalemegdanu, Stadion i Maderu. Kao i da je prvi put bio na sportskoj utakmici septembra 1969, Crvena zvezda - Santos.

Provodio je vreme uglavnom u Dubrovniku, gde je letovao veliki broj funkcionera iz BiH. Prolazili su pored njega, okreću glavu, (Ranković je govorio - kao da sam zaraza, kao da nikada nisu čuli za mene), kaže Kovač.

Služba je beležila da kada bi otišao u neku kafanu u Beogradu, narod mu je aplaudirao, prekidana je muzika i pevalo se Marš na Drinu ili Tamo daleko. Novembra 1966. bio je u Skadarliji sa suprugom i sinovima i nekim prijateljima, kada je neko od gostiju naručio pesmu Oj vojvodo Sinđeliću. Desetak minuta nakon toga prešao je u restoran London gde su ostali do dva noću, piše u dokumentima.

Posle sovjetske agresije na Čehoslovačku u leto 1968, kada je vrh SFRJ strahovao od udara Varšavskog pakta, službe Rankovića i dalje vide kao nekoga na koga Sovjeti računaju kao naslednika Tita koji će im približiti Jugoslaviju Varšavskom paktu. Ranković je navodno simbolisao prosovjetsku struju u rukovodstvu SKJ, a Kardelj je smatran zaslužnim za slabljenje odnosa Jugoslavije sa istočnoevropskim zemljama, zaključuje Kovač.

O intervenciji SSSR u Čehoslovačkoj, Ranković je avgusta 1968. rekao: Jugoslaviji ne preti opasnost sve dok je Tito živ, a posle njega, kakvo je stanje stvari, raspadanje može doći i bez Rusa. I strahovao je da bi posle Tita neprijatelji želeli da se Jugoslavija raspadne na istočni i zapadni deo: Rusi bi uzeli istočni, a Amerikanci zapadni.

Nakon eskalacije nacionalizma u Hrvatskoj 1971, i pre toga na Kosovu još 1968, Služba je procenjivala, prema tvrdnji Kovača, da ta grupa ima izražen velikosrpski nacionalizam i šovinističku ekstremnost prema drugim narodima, a naročito prema Hrvatskoj i Albancima na Kosovu. Navodi se da se na osnovu praćenja njihovih uzajamnih kontakata, komentara, zapaža njihova zabrinutost za sudbinu Jugoslavije i rastući hrvatski nacionalizam.

U arhivu KOS-a je i dokumentacija o pretnjama atentatom na Rankovića. O prvim pretnjama ekstremne ustaške emigracije, kako piše u dokumentima, Ranković je obavešten u julu 1969, za vreme boravka u Dubrovniku. Avgusta 1969. službenik SUP Dubrovnik koji se predstavio kao načelnik SDB iz Beograda, rekao je Rankoviću da će ovih dana na njega biti izvršen atentat. Ranković je to smatrao načinom da ga zadrže zaključanim u kući. Aprila 1976, poverio se prijatelju: Neki naši drugovi u razgovoru sa mnom su mi predočili da su stvorili uslove da me prebace u jednu od susednih zemalja, da preuzmem rukovođenje određenim stvarima, da rukovodim tim iz neke susedne zemlje. Nisam se složio kako sa nailazećim opasnostima vremena, tako ni sa tim da idem iz zemlje. Ostajem, pa ma šta se desilo. Jula 1982. pretila mu je ekstremna ustaška i albanska emigracija. NJegova supruga pozvala je sina da dođe u Dubrovnik, ali je tražila da ponese i oružje.

Meta

Aleksandar Ranković znao je sve o svima. I o Franji Tuđmanu, njegovom nacionalističkom delovanju u Hrvatskoj, takođe. Tražio je saglasnost vrha države da javnosti otkrije razloge Tuđmanovog izbacivanja iz Armije, upozoravajući na opasnost prikrivanja stanja u Hrvatskoj. NJegov predlog je odbačen.
Pet godina kasnije, Ranković je optužen za iskonstruisanu aferu prisluškivanja Josipa Broza Tita.
Aleksandar Ranković, osnivač i šef Udbe i Ozne, postao je meta predsednika SFRJ čija je bio desna ruka dve decenije.
Tito ga je politički eliminisao 1966. na Brionskom plenumu. Služba državne bezbednosti od tada ga je pratila svakodnevno, sa većim ili manjim intezitetom, zavisno od događaja u zemlji i njegovih aktivnosti.
Slučaj Ranković Služba državne bezbednosti vodila je pod operacijom zvanom Akcija Iks.



Reagovanje: (Ko je smestio Leki, NIN br. 3327)

Ko nam smešta Leku

U navedenom članku čitamo o aferi prisluškivanja Josipa Broza Tita, slučaju Ranković, u naslovu članka familijarno nazvan Leka, o plenumu 1966. g., održanom na brionskom arhipelagu, motivima za ozvučenje Titove rezidencije. O Titovoj želji da prisluškuje goste, olovnim kablovima u prizemlju rezidencije. O dokumentima koji nikad nisu korišćeni. O tome da li je Tito sam sebe prisluškivao i je li postojala dilema da li je to činio Ranković. Napominje se i da je general Ivan Mišković hrvatski kadar i tome slično. Nešto kao svađa u porodici, ali potencijalno vrlo opasna.

Aleksandar Ranković je na 4. plenumu CK SKPJ, 3. 6. 1951. g. izjavio da je samo ... u toku 1949. g. od ukupnog broja hapšenja koja je izvršila Udba, 47 odsto neopravdanih... Prema izveštajima tužilaštva po republikama, neosnovano pokrenuti krivični postupci kreću se ovako: Srbija 40, Slovenija 39, BiH 51, Makedonija 36, Crna Gora 47 odsto. Za Hrvatsku nisu izneti podaci. (Petranović-Zečević, Jugoslavija 1918-`1984 g. Rad, str 825.). Zanimljivo je da nisu navedeni podaci iz ostalih godina do 1949. i do 1951. g.
Za ovakve rezultate Ranković nije pozvan na odgovornost, a nije je ni preuzeo jer je u vazduhu delio sa Titom.
U jugoslovenskoj skupštini Ranković je izjavio 1. 2. 1951: Likvidirali smo 568.000 narodnih neprijatelja, a kroz logore je prošlo 3.777.776 zatvorenika. (Slobodna Dalmacija, 7. 6. 2007. g).

Međutim, od mikrofona i prisluškivanja se ovi podaci ne vide. Ne vidi se ni da su mnoge žrtve te politike rehabilitovane. Da bi se gradio Rankovićev mit borca za srpske nacionalne interese, njegova politička biografija kao da počinje sa julom 1966. g, iako se zna da je bio šef Titove zloglasne tajne političke policije, kako i piše u novijim gimnazijskim udžbenicima istorije. Srećom, postoje neki podaci u još neuništenim arhivama.

Stoga je razumljivo da je vlast koja se dosetila samoupravljanja kao doskočice u jednom političkom trenutku, a revoluciju smestila u Muzej, u agoniji dočekala rušenje Berlinskog zida sa diktaturom proletarijata u Ustavu. Đorđe P. Mamula, Beograd (autor je advokat i bivši poslanik DSS u Skupštini Srbije)