Olujna žetva

Foto AP

Više od dva meseca otkako su Sjedinjene Države i grupa njihovih zapadnih i arapskih saveznika pokrenuli vazdušne udare na položaje ekstremističke Islamske države (IS) u Iraku, te manje od četiri sedmice otkako su ti napadi prošireni i na Siriju, nepobitna istina je sledeća: napredovanje IS, uz retke izuzetke, nije zaustavljeno. Naprotiv.

Poslednjih nekoliko nedelja u svetskim medijima najčešće pominjani toponim na sirijsko-iračkom bojištu - strateško važni grad Kobane, na sirijsko-turskoj granici - istina, još nije pao; kombinovani napori kurdskih boraca na terenu i udari koalicionih borbenih aviona zasad sprečavaju takav epilog. Ali je pitanje koliko će još dugo tako biti, i nije li bez dodatne, kopnene vojne podrške Kurdima (a nje izvesno neće biti) prelazak ovog grada u ruke IS neminovan - u kom slučaju će duga granica između Sirije i Turske praktično u potpunosti biti pod kontrolom džihadista.

Još gore je - mada se o tome poslednjih nedelja ne izveštava toliko opširno - stanje u Iraku. Tamo su pripadnici IS zauzeli manje-više čitavu zapadnu pokrajinu Anbar, što znači i približno četvrtinu ukupne državne teritorije; nefunkcionalna i demoralisana, regularna vojska nije u stanju da se ozbiljno nosi sa džihadistima; izgledi da IS prodre i u Bagdad realniji su nego ikad otkako se ta grupa pojavila kao važan vojni akter na ratištu. A kao da to već nije previše, mesecima unazad tamošnje šiitske milicije se, koristeći nemoć iračke države, za napade sunitske IS svete tako što masovno otimaju i po kratkom postupku likvidiraju nedužne sunitske civile.

Uvid u sadržaj reporterskih izveštaja s linija fronta, gde se kurdske pešmerge i u Iraku i u Siriji ispostavljaju kao još jedina preostala prepreka daljem napredovanju IS, liči na čitanje sinopsisa neke TV serije o postapokaliptičnom svetu, ili na izrazito nasilnu video-igru. Tako recimo veteran Bi-Bi-Sija DŽim Muir iz Rabije, iračkog pograničnog gradića - takođe strateški važnog, jer leži duž puta koji spaja dva velika grada, Mosul u Iraku i Alep u Siriji - izveštava o zastrašujućim iskustvima kurdskih boraca koji su se krajem septembra u samo jednom danu suočili sa čak sedam uzastopnih pokušaja ekstremista da automobilima-bombama probiju barikadu podignutu na pomenutom putu.

Šest puta su islamisti slali bombaše samoubice da se vozilima zalete u barikadu, i šest puta su ih pešmerge nekako neutralisale pre nego što bi ovi stigli da aktiviraju eksploziv. A onda su u sedmom pokušaju džihadisti na barikadu poslali cisternu s blindiranom kabinom, i tu se više ništa nije moglo: zahuktali kamion je udario u jedan od prethodno zaustavljenih automobila s eksplozivom i usledila je serija detonacija u kojima je život izgubilo deset kurdskih boraca, uključujući i jednog od njihovih istaknutih komandanata. Tri dana kasnije, stotinjak ekstremista krenulo je u frontalni pešadijski napad. Mnogi od njih bili su opremljeni kao bombaši-samoubice, opasani eksplozivom; stoga su, kad su naleteli na kurdsku vatru, bivali ne samo pogođeni mecima, već i razneti, jer su hici pogađali eksploziv koji su nosili. Britanski reporter imao je priliku da obiđe poprište te borbe i lično vidi raskomadane posmrtne ostatke islamista razbacane po polju.

Pitanje se, posle ovakvih opisa, nameće samo od sebe: kako se boriti protiv takvih fanatika, kad su spremni da umru, i vole smrt, kako to sažima Masrur Barzani, šef kurdske obaveštajne službe? Teško je zaustaviti protivnika koji ima želju za smrću, zaključuje on.
Teško, svakako. No čak i pripadnici kulta koji veliča smrt nisu sila kojoj se ne može stati na put. A tu se sve vraća na već mnogo puta konstatovanu činjenicu - da bi se IS porazila, ili makar obuzdala, na terenu je potrebna veća vojna sila od one kojom pojedinačno ili zajedno raspolažu Kurdi, Sirijci i Iračani; i mnogo više modernog naoružanja. Ali na angažovanje stranih kopnenih snaga, očekivano, nije spreman niko iz koalicije koja trenutno bombarduje položaje islamista.

Neizbežno, fokus je na dvema zemljama: Sjedinjenim Državama, kao osovini te koalicije, ali još više na Turskoj, zemlji s drugom po veličini vojnom silom među članicama NATO, koja je pritom geografski najbliža konfliktu, jer dugačke granice deli i sa Sirijom i sa Irakom; i koja je, na kraju krajeva, na mnogo načina već upletena u haos u susedstvu. Treba, međutim, biti pošten pa reći da je Turska - istina ponajviše sopstvenom krivicom - sada u nemogućoj poziciji u kojoj će, šta god da uradi, imati zašto da se kaje.

Svetski mediji danima su bili puni fotografija turskih tenkova raspoređenih duž granice sa Sirijom nadomak Kobanea, čije posade nemo posmatraju borbe koje se vode s druge strane; kao i snimaka masovnih protesta gnevnih turskih Kurda, revoltiranih što se ne čini ništa da bi se vojno pomoglo njihovoj sirijskoj braći (mada, s druge strane, zbrinjavanje između 150.000 i 200.000 kurdskih izbeglica prebeglih iz Sirije, humanitarni angažman Turske u aktuelnoj krizi ne dovodi u pitanje). Ali sve i kad bi htela - a iz sopstvenih interesa očito neće - da u Siriji interveniše u korist tamošnjih Kurda, činjenica je da Turska, kao članica NATO, ne može da se u to upušta na svoju ruku. Kampanja u Siriji i Iraku i nije NATO operacija.

A zašto neće - nije, naravno, tajna ni za koga: kako sve brojniji zapadni kritičari turske politike u regionu ukazuju, Ankara zbog svojih problema s Kurdima mnogo više zazire od sirijskih Kurda, te uticaja koji bi oni mogli da imaju na turske Kurde i njihovu Radničku partiju Kurdistana (PKK), nego od IS, za koju se veruje da se ne bi usudila da udari na Tursku. Patrik Kokburn u londonskom Indipendentu, na primer, piše da bi turski predsednik Redžep Tajip Erdogan radije da Kobane kontroliše IS nego Kurdi, jer bi to predstavljalo prepreku političkoj, vojnoj i svakoj drugoj koordinaciji sirijskih i turskih Kurda.

Uostalom, treba li bolji dokaz o tome kakva je pozicija zvanične Turske od vesti da su turski borbeni avioni bombardovali jedno uporište PKK nadomak granice s Irakom? To je navodno odgovor na tri dana uzastopnih napada pripadnika PKK na tamo stacionirane jedinice turske armije, ali šta god da je u pitanju, očito da je Ankara zarad drugih interesa spremna da rizikuje i prekid krkhog primirja sa PKK, koje se inače smatra jednim od najvećih dostignuća Erdoganove dugogodišnje vladavine.

Turska u međuvremenu jeste delimično popustila pred Amerikancima, dajući saglasnost SAD i koalicionim snagama da koriste njene vojne baze za operacije protiv džihadista, uključujući i ključnu bazu Indžirlik, na jugu zemlje. Prihvaćeno je i da se na turskoj teritoriji organizuje vojna obuka pripadnika umerenih sirijskih pobunjenika - šta god se danas pod umerenim snagama u Siriji podrazumevalo. Ali Ankara ne odustaje od toga da igra na dva razboja, i nastoji da svako angažovanje na zaustavljanju IS poveže s intenziviranjem aktivnosti na rušenju režima sirijskog predsednika Bašara al Asada. Otud dva turska zahteva upućena Amerikancima, koje Vašington zasad odbija: jedan je da se na sirijskom tlu uspostavi tampon zona pod kontrolom Turske, koja bi bila utočište za Sirijce izbegle iz drugih delova zemlje, i gde bi se sprovodila obuka pripadnika snaga koje se bore protiv Asada. A drugi, uspostavljanje zone zabrane letenja nad severnim delom Sirije, što bi zapravo bilo usmereno samo protiv regularnih sirijskih snaga - budući da IS, jasno, nema avione. Sve to je, kaže Kokburn, zapravo Erdoganov pokušaj da Amerikancima naplati visoku cenu aktivnijeg angažovanja Turske u borbi protiv IS, čijem je usponu i sama kumovala.



Prosto rečeno: Erdoganu i njegovima je i dalje mnogo više stalo do svrgavanja Asada nego do pobede nad IS.
Postupci Turske po pitanju sirijske krize od njenog izbijanja 2011. kombinacija su pogrešnih poteza i arogancije. Na početku ustanka protiv Asada, Turska je još bila u situaciji da utiče na ravnotežu snaga između režima i njegovih protivnika. Ali ona se umesto toga odlučila za podršku vojnom rešenju sukoba, stavljajući se na stranu džihadista i polazeći od pretpostavke da će Asad brzo biti poražen. Umesto toga, ono što je počelo kao opštenarodni ustanak pretvorilo se u sektaški rat čijem je izbijanju i sama Turska doprinela, konstatuje Kokburn.
Ista ona strateška kratkovidost karakteristična za Amerikance pokazala se, dakle, kao ogroman problem i u slučaju Turske: ne samo da je ignorisala rađanje monstruma u susedstvu, već je, zarad višeg cilja, njegovo jačanje dugo i tolerisala, čak pomagala. Sada će i ona morati da plati neku cenu tog fatalnog nemara; jedino još ostaje da se vidi kakvu i koliku.