Jugoslavija nije morala da se raspadne

Foto profimedia.rs

Duže od pola veka, DŽoan Baez predstavlja važnu figuru američkog kulturnog i političkog života. Sa sedamnaest je pevala po kafeima Bostona, u osamnaestoj zvezda folk festivala u NJuportu, sa devetnaest snima prvi zlatan album, sa dvadeset svetu predstavlja Boba Dilana, sa dvadeset jednom na naslovnoj strani nedeljnika Tajm. Sa dvadeset dve maršira na prvoj liniji pokreta za građanska prava uz Martina Lutera Kinga. Već u 23. upoznaje zatvor iznutra. Madona nezadovoljnih, nezaustavljivi pešak ideje o pravičnosti i jednakosti. Organizovala otpor regrutaciji za Vijetnam, a potom u Hanoj odnela pisma američkim zarobljenicima. Za vreme Poljskog proleća pevala Lehu Valensi, inspirisala Vaclava Havela za Plišanu revoluciju u borbi za novu Češku, družila se sa Raselom, Saharovim i Visockim, pevala na Vudstoku, Vajtu, Live Aidu i prvoj Amnesty International turneji. Osnivač Instituta za nenasilje, zagovornik prava farmera, učesnik blokade Volstrita, borac protiv smrtne kazne i promoter ideje o zaštiti planete od globalnog zagrevanja. Vlasnik velike moralne i fizičke hrabrosti, plus prokleto dobar muzičar. Najranijim snimcima tradicionalne folk balade zauvek uvela u rok svet. Ima osam zlatnih ploča, Gremi nagradu za životno delo, dva počasna doktorata, 26 međunarodnih odlikovanja, jedan brak, dve zatvorske kazne, status persona non grata u nekim zemljama, jednog sina i 55 godina karijere mnogi su preživeli, ali koliko nas je uspelo da se oporavi od preživljavanja? Ovaj razgovor je vođen krajem septembra dok se DŽoan odmarala između dva dablinska koncerta. U Beograd se vraća 18. oktobra, koncertom u Domu sindikata.

Posle toliko godina ponovo pevate širom Evrope. Kako to doživljavate? Da li donosite nešto ljudskosti koja svima nedostaje u ovim vremenima?

Osećam se kao folk zvezda u usponu! Drugo proleće moje karijere, a ne tako davno sam mislila da bacim peškir u ring. Za mene je sve veliko iznenađenje i biće mi potrebno vreme da sve razumem i sebi objasnim. Svuda je uzbudljivo, divno i dirljivo sa toliko publike različitih uzrasta. Nikad neću sebe razumeti zašto se nisam pre vratila. Svesna sam da na pozornici predstavljam prošlost. Nekadašnji klinci koji su tamo jednom bili razumeju sve, a njihova deca to sada otkrivaju. Lepota ove turneje je u cementiranju razumevanja. Mislim da sam veoma ukorenjena u prošlost i sa tim ne umem da se izborim. Trudim se da moji koncerti ne budu samo nostalgični. To postižem pesmama nove generacije autora koje su značajan deo mog repertoara. I mislim da dugujem javnosti da pravim koncerte dok mogu. To dugujem sebi i svom glasu. Nadarena sam u mnogim stvarima, kao što su slikarstvo i pisanje, ali mislim da je najveći božji poklon meni upravo glas. Takvog pre nije bilo i neće se ponoviti, bez obzira na to što se poslednjih godina prirodno promenio.

Imate li spremnu set listu ili odlučujete šta ćete pevati u zavisnosti od grada, odnosno atmosfere koju prepoznate u publici?

I jedno i drugo. Imam pesme koje namerno želim da pevam u nekim gradovima, ima pesama koje volim uvek da pevam a nađu se i pesme koje odgovaraju nastalim atmosferama.

U Beogradu ste bili dva puta, za vreme Tita i Miloševića. Godine 1966. snimili ste TV program koji nikad nije emitovan, a zbog reči izgovorenih na koncertu u Sava centru 1989. zvanični mediji su bili ljuti.

Moja je sudbina da otvorim problem i odem dalje. Ne sećam se detalja oko te emisije, bilo je davno. Verovatno sam rekla ili otpevala nešto što nije odgovaralo. (U drugom broju DŽuboksa, jun 1966, ima njena crno-bela slika sa primerkom prvog broja ali se u tekstu uopšte ne pominje boravak u Beogradu. Postoji priča da je traka sa televizijskom emisijom odmah izbrisana jer je spominjala disidente iz SSSR-a, op. P. P.) Koncerta se sećam jer sam neposredno pre pada Berlinskog zida išla po zemljama na istoku Evrope. U Poljskoj, Čehoslovačkoj i Jugoslaviji se veoma osećalo da se stvari menjaju. Negde u pozitivnom, negde u negativnom smislu. Kao pevačica sam znala šta pevam, ali kao aktivista sam govorila kao i uvek šta osećam i što sam tih dana prepoznala u Beogradu. Kada negde dolaziš a nosiš svoja ubeđenja, to je vrsta rizika. Ja se borim za principe, a ljudi stradaju, što je tragično.

Kao osoba koja nikad ne odustaje od svojih ubeđenja, šta možete reći ljudima koji su prošli kroz teška vremena i dalje se nalaze pred nesigurnom budućnošću?

Iskreno sam verovala da se Jugoslavija tako ne mora raspasti. Dobro znam kroz šta ste sve u Srbiji morali da prođete i koliko ste platili kako biste stigli do demokratije. Nadam se da je sa tiranijom zauvek gotovo. Obični ljudi su zaslužili bolje. Dobro se sećam i mog odlaska u okupirano Sarajevo u rano proleće 1993. Svuda srušene zgrade, bombe odjekuju, ulicama hodaju oni što moraju, ali je u ljudima, uprkos patnji, bila neka lepota i hrabrost. Zajedništvo se prepoznavalo u teškim iskušenjima. Zato su sve izdržali.

Godine 1989. slikali smo se ispred mape sveta. Izgledalo je da dolazi bolje vreme, a sada, četvrt veka kasnije živimo u realnosti 64 rata na četiri kontinenta. Kako se osećate pred tim saznanjem?

Nikad nisam previše očekivala, niti sam bila optimista. Ja sam realista, što znači da ono što mislim je bliže pesimizmu nego optimizmu. Svet se strašno raspada, da čak mislim kako uopšte nije važno ko je sa kim u sukobu. Nisam iznenađena, ali zbog toga ne smemo da zaboravimo naše ljudske dužnosti. Sve se teže prepoznajemo kao ljudi, ali i dalje svako ima nekog koga može tako prepoznati. Moj je moto male pobede i veliki porazi. Ako znamo protiv čega smo, možemo delovati, biti pristojni i saosećajni i raditi za dobrobit drugih. To nam ostaje. A da će nam globalno zagrevanje doći glave, znaju i sve vojskovođe.



Celog ste života umešani u razne aktivnosti. Šta vas sada zaokuplja?

Sve stvari kojima sam uvek i bila zaokupljena. Samo nisam više na prvoj liniji fronta. Poslednje godine sam provela sa svojom porodicom. U međuvremenu su mi umrli i otac i majka. Prethodno nikad nisam imala vremena od toliko političkih aktivnosti. U SAD me okupiraju dve stvari kojima se bavim kroz Amnesty International - ukidanje smrtne kazne i pitanje imigracije, a u širem smislu - dramatična promena klime.

Koji je najupečatljiviji od istorijskih događaja u koje ste bili uključeni ?

Prva stvar koja mi pada na pamet je Martin Luterov marš za radna mesta i slobodu na Vašington 1963. i njegov nezaboravni govor Imam san. Sećam se tog ogromnog priliva ljudi sa svih strana, kao da okean nadire. Srećna sam što sam tada i tu pevala i marširala uz velikog Kinga. Ono što ljudi ne znaju o njemu je da se iza ozbiljnog lika krio veoma drag i zabavan čovek. Onda taj pametni Vaclav Havel u Bratislavi 1989. Bio je tako sladak dok mi je nosio gitaru a okolo ga tražila tajna policija. Kad god bih ga spomenula, nestao bi zvuk na koncertu i TV prenosu. Pred kraj života tvrdio je kako su taj koncert i pesma Mi ćemo prevladati bili poslednja kap u čaši pred revoluciju. Pevala sam i znala da su okolo pesnici, pisci, glumci okupljeni oko sna o novoj i boljoj državi. Od svih lidera samo je pokojni Havel znao da izmeri svaku ideju. Pored toga što je pesnik i pisac i političar, imao je ogroman mozak. Ali ono što ga u mojim očima odlikuje jeste spremnost da preuzme rizik. Rizici, rizici, rizici...

Da li ste muzičar koji je aktivista ili aktivista koji je muzičar?

Verovatno muzičar koji je aktivista. Pada mi na pamet rečenica švedskog ambasadora koju je izgovorio pošto je prošao kroz mnogo opasnih situacija: Ne mogu da tolerišem nepravdu. Ja sam iz kvekerske porodice koja zagovara mir i pravdu za sve ljude. Moj život ne uključuje nasilje. Nenasilje je organizovana ljubav. Ako mi se mora staviti etiketa, ja bih rado, pod jedan: ljudsko biće, pod dva: pacifista, a pod tri: folk pevačica. Uvek sam spremna da ponudim svoju podršku u borbi protiv nepravdi. Ali nemam više snage da budem prva na barikadama. Kad me ljudi pitaju šta ću da uradim, ja im uzvratim: Ne, pitanje je: šta ćeš ti uraditi?!

Šta to folk muziku čini tako društveno značajnom?

Muzika je jedina stvar koja može da prelazi geografske i jezičke barijere. Nikad se ne bih uključivala u društvene angažmane da nisam imala muziku, i nikad nisam bila uključena u bilo koju aktivnost bez muzike. Danas imamo tradicionalni folk koji se nikada ne menja. Onda postoji folk koji se menja kao što se vremena menjaju, tako da odražava političku i društvenu atmosferu oko nas, u tumačenju mlađe generacije. Rep može biti najdirektniji doprinos folk muzici u trenutku kada izlazi iz potpuno drugačijeg okruženja od onog u kome živim. Kada gladni i frustrirani stvaraju onda pesme stižu iz gneva.

Za vreme vašeg delovanja u muzici, to je evo 55 godina, šta se izmenilo a šta ostalo isto?

Sve je drugačije. Za mene je ostala mogućnost da držim koncerte i pravim albume sa novim saradnicima. Srećna što sam našla rešenje i mogu da držim glavu iznad vode koja nije otrovana. Sada je puno veštačke muzike sa kratkim vekom trajanja. Mislim da je to razlog zašto mlađe generacije dolaze da čuju nas sa akustičnim gitarama.

Da li je istina da ste organizovali upoznavanje Bitlsa i Dilana?

Bilo bi lepo, ali nisam baš sigurna. Bitlse sam upoznala u Denveru, Kolorado, (26. avgusta `64. - op. P. P.) nekoliko dana pre nego su oni Boba sreli u NJujorku. Imali smo koncert na istom mestu i neko od organizatora me je odveo do njih. Bili su strašno ljubazni i živo se sećam kako su se predstavljali sa tim severnjačkim akcentom: Ja sam DŽon, ja Pol, ja Ringo... Rekla sam: Momci, vi ste na svim naslovnim stranama u svetu, znam ko ste. Dok su obožavaoci lupali na vrata i prozore garderobe, ja sam im na njihovo zaprepašćenje napravila pravi engleski čaj. Kako su znali za moj odnos sa Dilanom, često smo ga spominjali. Možda sam ih samo ohrabrila u odluci da ga upoznaju. Danas verujem da je taj susret bio stvarno značajan, ne samo za popularnu muziku.

Bili ste u ljubavnoj vezi sa pesmotvorcem i tehničkim genijem, koji su promenili svet?

Da je Bob Dilan genije znala sam pošto sam ga prvi put čula. Izgledao je jadno i odrpano kao ranjena ptica a pevao briljantno. Muzika je bila neverovatna a Bob se poigravao rečima i znao da kanališe značenja. Davao je smisao idejama koje sam i sama želela da izrazim, ali nisam znala kako. Moja je bila dužnost da mu omogućim da ga što više ljudi čuje. Istovremeno, bila sam zahtevna i umesto da ga ostavim da bude ono što jeste, vodala sam ga sa sobom želeći da radi važne stvari kao ja. A njega to nije zanimalo. Dao je dovoljno artiljerije u svojim pesmama. Samo ih je trebalo izneti pred ljude. Možete mu svašta zameriti, ali je svojom muzikom promenio svet i jezik. Stiva DŽobsa sam upoznala kao komšiju. U početku nisam ni znala čime se tačno bavi. Pozvao me je da vidim klavir koji je kupio i podučim ga sviranju. Tako je krenulo. Mnogo godina kasnije, kad je Apple bio najveći brend na svetu, ozbiljno bolestan došao je da me vidi, zapravo da se oprostimo. Pitala sam ga upravo to: Kakav je osećaj saznanje da si promenio svet. Tiho je promrmljao: okej.

Kažu da ste jedina osoba koja je Dilana i DŽobsa videla gole?

To mi je prva kazala jedna novinarka sa Novog Zelanda. Odgovorila sam: Ali ne u isto vreme. (smeh)

Da li ste u kontaktu sa Dilanom?

Niko nije nikada u kontaktu sa Bobom Dilanom.

Nalazite li vremena za slikanje?

Smisao za crtanje vučem od dečijih dana. Kada sam kuburila sa glasom, mnogo mi je značilo da slikam. U poslednje vreme nemam vremena. Što naslikam i prodam, to ide u razne fondove.

Da li muzičari slikaju da bi se relaksirali od stresova turneja?

Ne, slikali su i slikaju jer imaju talenat i potrebu. Da bi bio slikar ili vajar moraš biti darovit, a ne da se relaksiraš između dva posla. Drugo je DŽordž Buš. Pogleda mapu, malo bombarduje, malo ubija širom sveta pa se odmara slikajući... jer je Rembrant zatočen u mom telu!

Mislite li da je vreme za definitivnu autobiografiju?

Od prve (Daybreak) prošlo je 45 a od poslednje autobiografije (And a Voice to Sing With) prošlo je 25 godina. Možda treba da ih dopišem. Mnogo toga se dogodilo, upoznala sam nove i ispratila neke drage ljude, svet se promenio. Ima stvari koje ne bih da padnu u zaborav. Nisam u Južnoj Americi imala koncerte dugo, dugo. Godine 1981. bilo mi je zabranjeno da javno pevam po Argentini, Čileu i Brazilu. Ta odluka nije okrnjila moju vezu sa ljudima koji su tada nastojali da prežive diktaturu. Ovog proleća sam bila u Brazilu i pozvala Geralda Vandrea na koncert. On je autor divne pesme Caminhado (Šetati) koju uvek rado pevam, a koja je bila pevana dok je on bio prognanik iz svoje zemlje. Kada se vratio postao je pustinjak, nikad se nije popeo na scenu niti pričao kroz šta je morao da prođe. Moja je želja bila da zajedno pevamo. Pristao je da izađe i nemo stoji uz mene, što je bilo potresnije nego da je pevao. Ja sam pevala pa jecala, onda je cela sala plakala. Tišina i jecaj umeju da budu glasniji od svake reči.

Čekajući Nobela

Za profesionalne i ljudske aktivnosti primili ste brojna odlikovanja i priznanja. Da li vam neko nedostaje? Dugo ste kandidat za Nobelovu nagradu za mir.
Iskreno govoreći, imam previše nagrada i sve ih ne volim podjednako. Mogla sam bez nekih. Što sam starija sve mi je dosadnije da sedim na tim svečanostima, da se smeškam i pozdravljam sa nepoznatim ljudima.