Promoteri mekih moći

Foto Fonet

Uz sve uvažavanje i verovanje da je sam izabrao Beograd za mesto gde će održati premijeru svog novog filma, neminovno je na taj izbor Nikite Mihalkova film je prikazan 3. oktobra - gledati u kontekstu posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu 16. oktobra. Kao što je lako shvatiti da je u subotu 4. oktobra u hotelu Metropol održan bal Na lepom plavom Dunavu, na kome je glavni gost bio ministar inostranih poslova Ivica Dačić koji je govorio o značaju dobrih srpsko-austrijskih odnosa, a u sredu 8. oktobra u zvaničnu posetu Srbiji doputovao je ministar inostranih poslova Austrije Sebastijan Kurc.

Poznavaoci diplomatskih finesa u toj oblasti tvrde da je šampion bio Josip Broz Tito i kao primer za to navodi se njegova prva posleratna poseta Americi, kada je boravio u NJujorku za vreme redovnog godišnjeg zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Pre njegove posete, za vreme i posle nje, puna 63 dana trajala je turneja Kulturno-umetničkog društva Krsmanović u čijem sastavu su bili hor, orkestar i folklor. Za to vreme, oni su održali 53 koncerta pred oko 150.000 posetilaca, prešli su autobusima 18.000 kilometara, a završni koncert hora Krsmanac održan je u čuvenom Karnegi holu 29. novembra, na Dan Republike koja se tada zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija! Na talasu tog uspeha Krsmanac je imao veliku turneju po SAD i 1961. godine, da bi Tito bio u poseti predsedniku SAD DŽonu Kenediju 1963. godine.

U Parizu, u Kapeli u Sorboni, najpre je 16. decembra 2000. otvorena izložba pod nazivom Srbija izvorna verzija, a 22. decembra u jednodnevnu posetu Francuskoj je stigao predsednik tadašnje SRJ Vojislav Koštunica...

Navodimo samo neke od primera onoga što se popularno zove meka moć. Taj izraz je krajem osamdesetih godina prošlog veka promovisao DŽozef Naj, istaknuti stručnjak za međunarodnu politiku sa Harvarda, definišući tako ovu vrstu kulturne prethodnice, i šire, kulturne diplomatije. Ovih dana, objavljena je knjiga Kulturna diplomatija i identitet Srbije, autorke dr LJiljane Rogač Mijatović, naučne saradnice u Institutu za pozorište, film, radio i televiziju FDU. U ovoj stručnoj i istraživačkoj analizi, srećemo se ne samo sa izrazom meka moć već i sa njenim brojnim primerima. Kako sagovornica NIN-a LJiljana Rogač Mijatović vidi dolazak Nikite Mihalkova upravo kao dokaz kulturne diplomatije u tradicionalnom smislu te reči?



Prisustvo ruske kulture u Srbiji, u Beogradu, vidno je pojačano u poslednjih godinu-dve dana. Ono je daleko intenzivnije nego što je bilo u godinama posle 5. oktobra 2000. godine. Imamo sve više ruskih filmova na javnom servisu, sve više manifestacija koje predstavljaju neke oblike ruskog kulturnog i umetničkog stvaralaštva. U tom kontekstu, dolazak Mihalkova dođe kao šlag na tortu. Može se reći da je prisustvo velikih sila vidljivo SAD su tu odavno i kontinuirano, Rusija je opet ovde.

Na pitanje kako tumači kulturnu politiku kao meku moć, ambasador Srbije u UNESKO-u dr Darko Tanasković za NIN odgovara: Kulturna i sportska diplomatija odavno su korišćene, mnogo pre nastanka termina meka moć, u odnosima među državama radi stvaranja povoljnije atmosfere za značajne političke događaje, a naročito u slučajevima kada je trebalo ostvariti prodore u uslovima duže blokade ili zategnutosti na bilateralnom planu ili pak nepovoljnog međunarodnog položaja jednog od partnera. Konkretan oblik uključivanja ovog vida meke moći zavisi od niza okolnosti. To može biti i neki samo simbolički instrumentalizovan događaj ili manifestacija, ali je uvek bolje kad se obezbede ličnost ili događaj koji imaju stvarnu kulturnu vrednost i značaj prepoznatljiv i na širem međunarodnom planu.

Kad je reč o Srbiji i njenom predstavljanju u svetu, LJiljana Rogač Mijatović skreće pažnju na činjenicu koja je, nažalost, obeležje svake vlasti ovde: svi misle da sve počinje od njih i bez obzira na dokazane vrednosti, svako ko dođe na vlast daje sebi za pravo da postavlja meru kulturnih vrednosti. Time se jasno vidi i koje vrednosti ta država, koju vode ti ljudi na vlasti, želi da predstavi svetu. Svedoci epohe tumačili su da je Tito prihvatio objašnjenje kako je Krsmanac bio najbolji promoter vrednosti tadašnje Jugoslavije i pokazalo se da je to bilo dobro. Od vremena vlasti Slobodana Miloševića do danas teško je naći zajednički imenitelj u promociji srpske kulture u svetu. LJiljana Rogač Mijatović smatra da je ostalo neosmišljeno pitanje šta je to što želimo da pokažemo svetu:

Tako je prepušteno na volju pojedinaca na vlasti da promovišu ono što je, neretko, bio isključivo njihov lični ukus. Ukus ljudi na vlasti, ili ukus ambasadora u pojedinim zemljama, što se često svodilo i na rođačke odnose. I konačno, kao pitanje svih pitanja, ostaje za koga se sve to radi? Za našu dijasporu, ili nudimo svetu ono što će moći da komunicira sa stranom javnošću?

Neminovno je, u tom nesnalaženju kad je reč o komuniciranju sa svetom, postaviti i jednostavno pitanje kolika je uopšte snaga meke moći jedne zemlje kao što je Srbija, koja ima slabu ekonomsku i drugu moć? Darko Tanasković na to odgovara:

Poznato je da nema ukupno efikasne politike bazirane prevashodno na ulozi meke moći, ali su, s druge strane, veoma poučni primeri država koje su planskim, promišljenim i kvalitetnim programima valorizovale potencijale kulturne meke moći u najširem svetskom javnom mnjenju, a i u bilateralnim relacijama, umnogome amortizovale učinke negativne propagande koja je protiv njih moćnim sredstvima sistematski vođena. Pomenućemo samo Kinu i Iran. Naravno, manje i ekonomski slabije države i u ovoj oblasti ne mogu ostvariti čuda, ali nikako ne bi smele da se lišavaju kapitala koji na kulturnom planu poseduju. Srbija u tome nije izuzetak.

I, šta bi Srbija danas imala na svom putu kulturne diplomatije da ponudi svetu? Za koji god se sistem vrednosti opredelili, svaka anketa vam daje rezultat od nekoliko imena i naziva - Emir Kusturica, Beogradska filharmonija, fresko-slikarstvo srpskih manastira, projekat Viminacijum, karikature Dušana Petričića i Predraga Koraksića... LJiljana Rogač Mijatović nam skreće pažnju na filmove Montevideo, jer su oni, posle dugo vremena, pokazali pobedničku priču, što svet razume.

Ima li još nešto na ovom spisku iz arsenala priče koja pobeđuje? Ima, naravno, ali pokazalo se da nema ideja koje korespondiraju sa svetom, sa onim što se zove globalnim temama i koje se danas podrazumevaju kako bismo bili partner u globalnom dijalogu. Recimo, temu Kultura i održivi razvoj pokrenuo je tada predsedavajući Generalne skupštine UN Vuk Jeremić, a nastavio ministar kulture Ivan Tasovac govoreći o kapacitetima i mogućnostima Srbije da učestvuje u tome. Neće biti da se uzalud trudio.