Monasi na udaru ekstremista

Foto Emil Čonkić

Dok promiču vitke siluete nečujnih monaha u tamnim odorama, koji se povlače u svoje ćelije iza kamenih zidina konaka, vojna vozila iz kontingenta Kfora patroliraju tihom manastirskom parcelom.

Okruženi smo sa 60.000 najekstremnijih Albanaca. Ali, da, u ovom trenutku ovde je bezbedno, kaže otac Sava Janjić, iguman manastira Visoki Dečani, pružajući ruku u blag ali siguran stisak.

Često patroliranje, i tri vojna punkta na severu, jugu i zapadu jasno govore da su jedno od najstarijih balkanskih svetilišta i njenih 25 monaha bezbedni možda u ovom trenutku, ali to ne znači da će biti u narednom. Da su pod konstantnom pretnjom albanskih ekstremista svedoče grafiti sa potpisom ISIS (Islamske države), UČK, takozvane Albanske nacionalne armije, ispisani na nekoliko manastirskih objekata u nedelju u noći, uz poruke kalifat dolazi. O realnosti te pretnje govori informacija da je sa ove teritorije oko 200 mladih Albanaca otišlo u džihad u Irak i Siriju. Oni šalju neprekidno poruke da njihova mreža vrlo lako može da organizuje terorističke napade i na samom Kosovu. Ispisani grafiti ukazuju na povišeni nivo opasnosti i najavljuju da je manastir Visoki Dečani u tom slučaju njihova sigurna meta. Grafiti ispisani na baštenskoj kućici udaljenoj oko 300 metara od manastirske crkve i na drugim objektima na razdaljini od 500 metara, potvrda su za monaštvo takođe da, bez obzira na vojsku Kfora koja obezbeđuje manastir, ekstremisti mogu lako da uđu na manastirsko imanje.

Otac Petar pokazuje ispisane grafite pomerajući se malo u stranu kako bi prošlo vojno vozilo Kfora. Govori da je iguman bez ikakvog pozitivnog ishoda obavestio više puta komandanta Kfora Minelija da je manastirsko imanje samo delimično ograđeno bedemima, a da su nastavak izgradnje zidina zaustavili veterani OVK pod pretnjom napada na manastir.

Okruženi zidinama dugim dva kilometra i sa jednom potpuno otvorenom stranom, monasi ovog viševekovnog pravoslavnog hrama ničim ne pokazuju da su pod konstantnim pritiskom. Ali njihov iguman neprekidno prati vesti na svom mobilnom.



Prolazeći besprekorno održavanim manastirskim imanjem, otac Petar pokazuje u brda odakle su poslednji put 2008. godine albanski ekstremisti gađali zoljom manastir. I to je bio četvrti put da su granate ispaljivane u pravcu monaha i viševekovnog zdanja pod zaštitom UN. Svaki put takvi napadi osuđivani su i od strane kosovskih vlasti. Predsednica Kosova Atifete Jahjaga osudila je vandalizam. Zvao je i Tači. Osudio je ispisivanje grafita i nudio svaku pomoć, kaže otac Janjić. Večeras je neko isprljao zidove manastira Dečani sa porukama Kalifat, ISIS i UČK. Takvi grafiti su protiv vrednosti oslobodilačkog rata na Kosovu. OVK nikada nije ratovao za verska pitanja nego za pitanja emancipacije u duhu evropske civilizacije, saopštio je Tači.

Osudio je to i Ramuš Haradinaj. Ali reči osude imaju malo dodira sa realnošću u kojoj žive monasi. Ulazak monaha ili ma koga od Srba u mesta Dečani ili Drenica ne garantuje i njihov bezbedan izlazak. Monasi, kao i srpsko stanovništvo, slobodno se kreću mahom na teritoriji gde je srpsko stanovništvo, tako da reči osude ne doprinose nimalo relaksaciji atmosfere straha.



Izvori pretnji za mesto koje nudi duhovni mir mnogim vernicima, pa i onima koji to nisu, neiscrpan je. Ali taj manastir uprkos svemu utočište je za mnoge, trenutno i za uspešnog menadžera iz Beograda. Dok otac Petar na jednostavnoj verandi u polumraku nudi piće, domaću rakiju, sok od jabuke, vino, najavljujući večeru za goste (jer monasi jedu dva puta, ujutru u devet i u tri po podne) u manastirskoj trpezariji oivičenoj zidovima prekrivenim oniksom, on kaže da je tu već nekoliko nedelja i da će ostati još toliko. Pomaže u održavanju manastira, čisti, asistira u kuhinji i sve što treba.

Sveže je, iako bez vetra. Skida svoju jaknu i nudi je.
I leti je ovde uvek prohladno. Prokletije su to. Ali je zato vazduh zdrav, kaže otac Petar.
On govori o manastiru koji je od svog nastanka živeo uz vojsku, jedna ga je palila i harala, druga čuvala. Govori o albanskoj porodici koja je tokom istorije imala zadatak da čuva manastir, o stotinama albanskih porodica koje su našle zaštitu tokom napada Miloševićevih paravojnih formacija na albanska sela. Mnogi od njih sada bi da pomognu, ali ne smeju iz straha od odmazde albanskih ekstremista. Dan ne bi dočekali.

Otac Sava otvara vrata trpezarije, masivne tamne izrezbarene tavanice. Tiho je. Na dugačkim stolovima sir koji monasi prave, kao i sve ostalo njihove je proizvodnje. Kiselo mleko, ajvar, masline, restovan krompir domaće crno vino. Otac Sava govori kako monasi, kao i preostalo srpsko stanovništvo tradicionalno vezano posebnim emotivnim vezama za srpske manastire, strahuju sada dodatno i od reakcije u Srbiji posle utakmice sa Albanijom.

Svaka zapaljena poslastičarnica može biti kobna po Srbe na Kosovu, kaže otac Petar.
Strah Srba od reprize 17. marta neprolazan je. Oni strahuju da albanski ekstremisti mogu da iskoriste incidente u Srbiji kao alibi za uništenje preostalih srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji i progon preostalih Srba. Procene su da na teritoriji koja je nekada činila južnu srpsku pokrajinu, sada de fakto nove države, ima oko milion i osamsto hiljada Albanaca, i oko 700.000 Srba južno od Ibra.

Ova manastirska teritorija, okružena šumama Prokletija, izuzeta je, njen status treba da bude garantovan potpisom u budućim briselskim pregovorima. Ali situacija u kojoj još nije formirana vlada na KiM, politički vakuum prouzrokovan sukobima na liniji dosadašnjih nosilaca vlasti, dveju partija koje predvode lideri Tači i Haradinaj, ostavlja na vetrometini hramove u okruženju pod diktatom kriminala svake vrste kojim upravlja nekoliko najmoćnijih albanskih porodica. U toj situaciji političkog bezvlašća, gde nema vlade nema ni odgovornosti za moguće novo nasilje nad Srbima. Tu atmosferu stalne pretnje trenutno drže pod kontrolom predstavnici zemalja kvinte.
I dok u Beogradu analitičari upozoravaju na opasnost od aktiviranja dugo planiranog projekta Velike Albanije, otac Petar kaže: Granica sa Crnom Gorom dvadeset je kilometara vazdušne linije. Albanija je odmah tu, pokazuje rukom u pravcu šume.



Mladić koji je tu na ispomoći prinosi piće. Kaže da je iz Goraždevca: Tamo gde su ubijena deca, da, i moj brat je bio mali tada. Kupao se u reci, srećom nije nastradao, ali su mu godinama ostale traume. Nigde nije smeo sam i godinama je piškio u gaće. Kaže da za Srbe nema posla nigde. A nema ga ni za Albance. Ovde svako gleda samo kako da ode. Kaže da za njih nije bezbedan odlazak u Dečane, u selo odakle je Haradinaj, i gde je i danas njegova brojna familija najuticajnija. Peć više nije tako zabranjena zona za srpske mladiće, ali bezbedan odlazak u taj nekada srpski grad podrazumeva samo dnevnu vizitu.

Popijemo piće tamo ponekad, ali samo preko dana. Noću još uvek ne, kaže on dok stoji u farmerkama i svetloplavom duksu. U danima kada pomaže u manastiru noću ne odlazi kući.
Otac Sava otvara teška gvožđem optočena vrata konaka za goste. Staro tamno drveno stepenište, svetlo jedva prodire iz susednog hodnika. Monasi su odavno u svom konaku.
Ovo je bila moja soba dok su monaške ćelije bile tu, kaže otac Sava.

Dva kreveta, belo okrečena soba, dve natkasne i stolica, vrata sa rezom, prozori okrenuti ka manastirskoj crkvi koja svetli u noći obložena žućkastim mermerom. Sve je isto, samo je bila prepuna knjiga, kaže otac Sava, brinući treba li još šta.

Ujutru liturgija. Buđenje za monahe u šest. Jedan od monaha obilazeći oko crkve udarcem o drvo poziva. Nakon doručka nestaju. Oko 10 manastir je pun dece sa Kosova koja obilaze crkvu. To je za njih slobodna zona, zona za igru, uz koju uče o poštovanju svojih predaka. Otac Petar se ne buni dok zvone dečji mobilni u crkvi. Deca se ponašaju prirodno i zapitkuju osmehujući se dok im priča istoriju ove svetinje. U bojama tamnoplave, zelene, ljubičaste, ikonama koje osvetljuje jedva pokoji zrak sunca odozgo sa prozora, i težak gvozdeni svećnjak, i tamnocrveno svetlo kandila u srebru, skrivena je krvava storija jedne tužne države.



Put nazad u nekom mestu blizu Visokih Dečana. Albanci ljubazni. Muškarci srednjih godina odgovaraju na srpskom. Ulažu trud, vidljivo, da pronađu prave reči da ih bolje razumemo. Bez znaka netrpeljivosti kao reakcije na oznake beogradskih tablica. Možeš poverovati da si sasvim siguran, bez trunke straha za vlastitu bezbednost u toj zemlji koja se nekada nazivala srpskom. Ali, to jednostavno nije istina. Ne zato što mladići i devojke zaposleni u supermarketima, uzmu novac i naplate robu, ne znajući ni reč srpskog. Ne zato što govore albanski, i od svog rođenja nisu čuli taj drugi jezik. I ne zato što bi, u okruženju u kojem je oko milion i osamsto hiljada Albanaca, 90 odsto muslimanskog stanovništva, preterano bilo nazvati ih baš sve ekstremistima. Imaš pravo da veruješ u lepšu stranu priče, ako si pacifista i kosmopolita, kada je to zaista teško, i kada bi da priča bude zasnovana na mogućem suživotu nakon svih krvavih sukoba obe strane. Ali to jednostavno nije istina. Sitna žena crne kose podignute u punđu samo je jedan od dokaza.

Na pitanje gde je put za Prištinu, odgovara: Odakle ste? Pitamo još jednom. Daje isti odgovor. A onda se niz njene obraze slivaju suze. Izvinite, kaže brišući ih. Iz Đakovice sam. Ovde mi živi ćerka. Godinama nisam progovorila srpski sa nekim na ulici.