Glavni junak u svom filmu

Foto Aleksandar Dimitrijević

Zvezdani trenutak u svojoj političkoj karijeri Vojislav Koštunica je dosegao dalekog, 5. oktobra 2000. Dva i po miliona ljudi glasalo je tada da baš on, na čelu DOS-a, porazi Slobodana Miloševića i postane predsednik Jugoslavije. Zbunjen masom i opijen uspehom, na balkonu Skupštine Beograda, sigurno je bar na trenutak poverovao da će, sa njim na čelu, Srbija i tadašnja Jugoslavija postati demokratska, stabilna, moderna, evropska država za kakvu se do tada, godinama, borio.

Još kao asistent Pravnog fakulteta u Beogradu ušao je u sukob sa režimom dajući podršku svom profesoru Mihajlu Đuriću u kritici ustavnih promena iz 1974. godine. Izbačen je sa fakulteta, a 15 godina kasnije odbio je poziv da se vrati na katedru. U međuvremenu je radio na Institutu društvenih nauka i na Institutu za filozofiju i bio pokretač Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja. Knjiga koju je sa Kostom Čavoškim objavio 1983. Stranački pluralizam ili monizam bila je nezaobilazno štivo svih koji su želeli promene u tadašnjoj socijalističkoj Jugoslaviji. Tako se i našao 1989. među osnivačima Demokratske stranke i u poslaničkoj klupi posle prvih višepartijskih izbora. Sa demokratama se razišao 1992. sa istim obrazloženjem s kojim je pre nekoliko dana napustio DSS: Zbog odstupanja od osnovnog programa. Pristupio je koaliciji DEPOS, osnovao Demokratsku stranku Srbije i do 1997. ostao poslanik u republičkom parlamentu. Nije ga bilo na tribinama, nije predvodio proteste protiv ratova niti protiv krađe lokalnih izbora 1996. godine, ali je bio među najglasnijim kritičarima Kumanovskog sporazuma koji je ocenio kao korak ka gubljenju suvereniteta SRJ nad Kosovom gde se, mimo rezolucije SB UN, uspostavlja režim vojne diktature NATO.

Doživljavan kao skroman, dosledan, pravdoljubiv, nacionalista, desničar građanske provinijencije, akademski opozicionar, izabran je među članicama DOS-a kao lider koji će biti najprihvatljiviji Srbima umornim od izgubljenih ratova, bombardovanja, izolacije i siromaštva. Prihvatljiv je bio i Zapadu, srdačno su ga dočekivali i Vladimir Putin i Angela Merkel i Vašington i Brisel, a u maju 2001. je dobio prestižnu titulu Državnik godine koju dodeljuje East West Institute pojedincima koji su pokazali liderstvo i državništvo u nastojanju da se izgradi demokratska i mirna Evropa. Paradoksalno, već je tada u Srbiji bilo jasno da je njegov državnički autoritet ozbiljno uzdrman sukobima sa delom koalicije koju je predvodio premijer Zoran Đinđić.


Foto K. Kamenov

Suprotno očekivanjima dobrog dela glasača DOS-a da će već od 6. oktobra osetiti revolucionarnu promenu, sprovesti lustraciju, osloboditi se ratnih profitera i tajnih službi, Koštunica je izabrao drugačiji put. Uz sebe je zadržao i Nebojšu Pavkovića i Radeta Markovića, stranku je napunio preletačima i karijeristima, štitio se legalizmom i popularnošću koja je, kako to uvek biva kada neko tek dobije vlast, stalno rasla. Proporcionalno tome rasla je i njegova osionost prema zahtevima koji su stizali od međunarodne zajednice. Hag je za mene deveta rupa na svirali bila je jedna od prvih izjava koja je nagovestila buduće razmimoilaženje sa premijerom Zoranom Đinđićem. Izručenje Slobodana Miloševića Tribunalu bilo je neposredan uzrok razlaza Koštunice i ostatka DOS-a, jer je on insistirao da tome mora da prethodi poseban zakon. Usledili su otvoreni sukobi u kojima je Koštunica optuživao Đinđića da od njega želi da napravi ceremonijalnu figuru a ovaj uzvraćao metaforom o mrzovoljnom trutu koji ne radi ništa osim što zamera pčelama radilicama da ne rade dovoljno. Našli su se na suprotnim stranama i tokom pobune JSO u novembru 2001. za koju je Koštunica nalazio opravdanje i citirao Milorada Ulemeka: Radi se o ljudima koji nisu, osim u funkcionisanju saobraćaja, ugrozili bezbednost u zemlji. Posao koji oni obavljaju je takav, a neko od njih je i rekao, da nemaju druge uniforme osim one koju imaju. Lekar ima svoju uniformu, neko drugi ima svoju odeću. Oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća. I upravo će ta njegova izjava biti jedan od ključnih argumenata pojedincima koji su ga, posle ubistva premijera Đinđića, optuživali da je deo političke pozadine atentata. Međutim, osim medijskih najava da će ga Tužilaštvo ispitati i direktnih prozivki političkih protivnika, takve optužbe ničim nisu dokazane.

Posle vanrednih parlamentarnih izbora decembra 2003. Koštunica zajedno sa G17 plus, SPO i Novom Srbijom pravi manjinsku vladu koju podržava SPS. Krajem 2007. na izbore izlazi u koaliciji sa Novom Srbijom i posle višemesečnih pregovora sa DS postaje premijer svega nekoliko sati pre isteka zakonskog roka za raspisivanje novih izbora. U tom periodu u svojim glavnim ciljevima, da očuva zajedničku državu Srbiju i Crnu Goru i Kosovo unutar Srbije doživljava poraz. Crna Gora se odvojila posle referenduma 21. maja 2006. a Kosovo 17. februara 2008. proglašava nezavisnost. Četiri dana kasnije Koštunica organizuje moleban i miting za Kosovo koji se završava divljanjem huligana koji pale ambasade, pljačkaju prodavnice i ruiniraju Beograd. U saopštenju povodom incidenata, on apeluje da se u interesu Srbije više ne dogodi nijedan incident, izražava žaljenje zbog pogibije jednog demonstranta, ali ukazuje da je mladost Srbije poručila da je Srbija za pravo, pravdu i slobodu i da odbacuje politiku sile zapadnih zemalja. I tu se već vidi kraj bilo kakve podrške Zapada premijeru, ali i njegovo sve jasnije udaljavanje od ideje EU integracija.


Foto Đorđe Kojadinović

Kao državniku su mu zamerali da vodi autističnu politiku, kao predsedniku stranke da vlada autoritarno. Umeo je da se naljuti na novinare, ali tu je bio kraj njegovog uticaja na medije. NJegovu emotivnu stranu otkrili smo u pismu koje je napisao svom saradniku generalu Aci Tomiću kada je bio u pritvoru posle ubistva premijera Đinđića: Jedan si od retkih koje sam upoznao od oktobra 2000. do danas s kojim se mogu sit napričati ćuteći. Nismo slučajno zemljaci. Ostatak ljudi, ogromna većina, uglavnom usta ne zatvara.

Bez obzira na to što je nevoljno sarađivao sa Karlom del Ponte, izručio je veliki broj haških optuženika. Pokušavao je da ubedi svet da Kosovo treba da dobije više od autonomije a manje od nezavisnosti. Pored politike četiri stuba tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, koja je međunarodnoj zajednici bila prihvatljiva, Koštunica ostaje sve usamljeniji u svojim političkim ciljevima. Posle proglašenja nezavisnosti Kosova i sve većeg broja zemalja koje tu nezavisnost priznaju, protivi se potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, raspisuje prevremene izbore u maju 2008. i dobija podršku svega 11,6 odsto glasača. Na sledeće izbore 2012. izlazi sa programom vojne i političke neutralnosti Srbije, ali je njegov skor još manji: na predsedničkim izborima za njega glasa 7,44 odsto birača, dok u parlament ulazi 21 poslanik DSS. Debakl doživljava na prevremenim parlamentarnim izborima u martu ove godine kada DSS, prvi put od kada postoji, ne prelazi cenzus. Daje ostavku na mesto predsednika, a prošle nedelje nakon izbora Sande Rašković Ivić saopštenjem obaveštava stranku i javnost da napušta DSS jer je stranka izneverila načela političke neutralnosti okrenuvši se suverenizmu.

I tako se još jednom Vojislav Koštunica osetio izneverenim i neshvaćenim u svojoj ideji. Malo ko ga je zaista razumeo. Bio je više teoretičar nego pragmatični političar. Sa čvrstim stavovima, ali bez čvrste ruke, principijelan i okružen onima koji to nisu, kritičan prema svemu i svima ali ne i prema sebi, nudio je Srbima viziju jake države, utemeljene u tradiciji i nacionalnom ponosu. U vreme najjače vlasti zamerali su mu da je neefikasan, spor, nepoverljiv, neodlučan i neobavešten. Da se bavi državom ali ne i narodom, da se bori protiv korupcije a da toleriše kriminal, da podilazi domaćim tajkunima a Srbiju udaljava od sveta. Iako je od dolaska na vlast želeo da ujedini Srbiju i Srbe sve vreme ih je delio: na one koji ga poštuju i one koji ga preziru, na one koji žele da ih vodi i one koji bi da zaborave da su ikada glasali za njega. Ali je malo koji političar tako mirno trpeo kritike, podnosio poraze, poštovao protivnike i verovao u institucije. NJegov izlazak iz stranke ne mora neminovno da znači i napuštanje politike. Za razliku od većine drugih političara, govori i radi ono u šta veruje, ne zahteva ljubav mase i pažnju medija, ne zavisi od dnevnopolitičkih kompromisa niti od naklonosti Zapada ili Istoka. Sasvim dovoljno da ga i dalje gledamo u istom filmu samo pod drugim naslovom.