Izbori za nacionalne savete manjina

Foto Đorđe Kojadinović

Jesu li izbori za savete 17 nacionalnih manjina, zakazani za 26. oktobar, tek početak mobilizacije za buduće lokalne i parlamentarne izbore? Pojedine stranke veruju da je tako, pa se preko saveta ne bore toliko za poverenje svojih sunarodnika, koliko za potencijalno glasačko telo. Na izborima za savete se ne određuje samo sudbina stranaka na lokalu određuju se i veće, državotvorne teme. Najviše se kontroverzi i političkih borbi očekuje kod Bošnjaka, gde je lista Sulejmana Ugljanina suprotstavljena listi Za Bošnjake, Sandžak i muftiju, koju podržava Muamer Zukorlić. Iako nacionalni saveti po zakonu ne mogu da odlučuju o autonomiji regiona, već se samo bave informisanjem, obrazovanjem, očuvanjem kulture i zaštitom upotrebe manjinskog jezika, izbor za bošnjački savet se, čini se, svodi na pitanje treba li Sandžak da se odvoji od Srbije ili ne. Dežurni brižnici strahuju da će i izbor za mađarski savet u izvesnoj meri oblikovati budućnost statusa AP Vojvodine. Tek nešto manje zanimljivo biće i formiranje saveta Albanaca u Srbiji, jer se godinama priča o tome kako ovu manjinu više štite partije, pa i veterani OVK, negoli država Srbija.

U oči naročito upada čudna sudbina 20.000 Bunjevaca, jer se o njima govori samo kada se Srbija i Hrvatska spore oko neraščišćenih računa. Dok u Hrvatskoj tvrde da su Bunjevci njihovi sunarodnici, zvanična Srbija rado priznaje da je reč o zasebnoj nacionalnoj zajednici da li zbog dobre volje ili zbog inata Zagrebu, katkad je teško razlučiti.
Prva dva saziva njihovog saveta bila su prevremeno raspuštena. U Bajmoku, bačkom selu u kojem su Bunjevci s 1.200 pripadnika procentualno među najprisutnijima, tvrde da je prvi saziv raspušten zbog sukoba ličnih interesa, a da se drugi put to desilo zbog sukoba uverenja.

U savetu je ranije bilo 23 člana, a stranke su često svoje interese gurale ispred nacionalnih. Zavade narod, stvore poneku čarku, a mi Bunjevci ne volimo politiku. Nema vlade koju nismo psovali. Imamo jednog sposobnog i politički veštog pojedinca, Mirka Bajića, aktuelnog potpredsednika skupštine grada Subotice, i on dosta pomaže svojim sunarodnicima. Unazad 30-40 godina nema čiji poslanik nije bio. Izbori za savet funkcionišu drugačije od izbora za lokalnu ili republičku vlast. Ne možeš da se kandiduješ za nacionalni savet ispred neke partije, koja god bila, potom da ne osvojiš mesto i da sutradan svoje sugrađane gledaš spokojno. Ne veruju ti. Niko, pa ni bunjevački narod, ne želi da bude samo glasačko telo uoči izbora, o kojoj god se stranci radilo i ma koliko nam nudile po 500 dinara za glas. Trenutno SNS želi da bude većina u savetu i da ga nadzire, ali videćemo da li će uspeti u tome, govori za NIN Branko Pokornić, predsednik Bunjevačkog kulturnog centra Bajmok, član privremenog organa Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine i odbornik u skupštini grada Subotice.

Kako su sredstva koja savet dobije za projekte od republičke vlade i pokrajinskog sekretarijata za kulturu i informisanje skromna, oko 5.500.000 dinara, izraženi stranački interesi sigurno ne potiču od želje da se eventualni članovi basnoslovno obogate. Prema rečima našeg sagovornika, događalo se i da pojedinci u nekadašnjim sazivima dođu na sastanak a da prethodno ni ne pročitaju materijal za sednicu. Koji li je onda njihov poriv da se grabe za mesto? Prestiž, možda, ili sticanje uticaja, ličnog ili stranačkog? Svakako donose više štete nego koristi, tvrde Bunjevci.

S obzirom na to da se broj Bunjevaca od pre Prvog svetskog rata, kada ih je u Srbiji bilo 84.000, za svega vek četiri puta smanjio, ponajviše zbog, kako tvrde, neretko politički instruisane asimilacije, savet za njih ne predstavlja samo poligon za političku borbu, već i nasušnu potrebu. Kafanske priče su pune jadanja kako mladi idu u grad, a bunjevačka tradicija je duboko ukorenjena u vojvođanske salaše. Strah da će odlazak u urbane sredine zatrti njihove nacionalne specifičnosti deluje opravdano.



Pripadnici nacionalnih manjina s drugom matičnom državom, poput Hrvata, Mađara i Rumuna, neretko se u potrazi za boljim životom otisnu u otadžbinu, a Bunjevci za svoju maticu priznaju jedino Srbiju. Paradoksalno, manjine s drugom maticom su se lakše izborile za formiranje svojih nacionalnih zavoda za kulturu u Vojvodini.

To ima vrlo konkretne posledice po nas. Ostale manjine od svojih država dobijaju sredstva i stručnjake za očuvanje kulturne nematerijalne baštine, a mi nemamo ni svoje etnologe. Preko nacionalnog saveta ćemo lakše stupiti u komunikaciju s državom i zaštititi se. Imamo čak devet izbornih lista, delom zbog velike raznolikosti ciljeva i pristupa, a delom upravo zbog nemanja podrške, objašnjava Pokornić, koji je i sam nosilac liste koja se zove po udruženju čiji je predsednik, Bunjevački kulturni centar Bajmok.

Standardizacija bunjevačkog jezika, pravopisa i gramatike su, uz digitalizaciju i zaštitu kulturne nematerijalne baštine, glavni ciljevi budućeg saveta. Veruju da bi se time lakše zaštitili od, kako kažu, hrvatskih prisvajanja.

Zašto tako ne diraju dijalekt Zagoraca i Dalmatinaca? Zato što su oni u Hrvatskoj. Zašto su sedišta Hrvatskog nacionalnog vijeća i Hrvatske demokratske zajednice u Subotici kada Hrvata ima više u Beogradu? Zato što ovde ima više Bunjevaca. A vrlo je teško razgovarati s nekim ko uopšte ne priznaje da postojite. Naročito kada država ne vodi računa o vama, primećuje jedan gospodin.

I, zaista, čini se da država Srbija dugo nije obraćala dovoljno pažnje na funkcionisanje saveta. Prema Pokornićevim rečima, Boris Tadić se nijednom nije sreo s predstavnicima bunjevačnog Nacionalnog saveta, iako je kao predsednik države imao obavezu da okuplja nacionalne zajednice i da tim skupovima predsedava. U Bajmoku su uvereni da bi priče o asimilaciji i nacionalnim trvenjima uz veće učešće državnih zvaničnika bile daleko tiše i s manje odjeka.

Na pitanje da li su famozne čitanke na ćirilici koje su bunjevački đaci prvaci bili dobili od predsednika Tomislava Nikolića shvatili takođe kao provokaciju usledio je odričan odgovor. Profesor razredne nastave i predavač bunjevačkog govora s elementima nacionalne kulture Svetlana Mormer za NIN objašnjava da su na koncipiranju čitanki radili upravo Bunjevci, i to nekoliko godina.

Nije to bio nikakav gaf. Bunjevačko pismo jeste latinično, ali naši mali sunarodnici pohađaju srpske škole gde se prvo uči ćirilica. Ni zasebna odeljenja nemamo. Bilo bi strašno da dete koje ni slova još ne zna odmah mora da uči oba pisma. Normalno je valjda da prvo uči ćirilicu. Da su čitanke bile pisane latinicom, verovatno bi služile samo roditeljima, pojasnila je ona.

I, dok se po Bajmoku može čuti da problemi među manjinama gotovo da ni ne postoje, isto se ne može reći i za predstavnike različitih saveta. Iz primera hrvatsko-bunjevačke razmirice se vidi da se borba za očuvanje nacionalne kulture vrlo lako transponuje na vazda nezgodan politički teren. Zato su saveti bitni, tvrde svi, i zato su manjinska glasačka tela vrlo raspoložena da daju svoj glas. Naročito zato što bi ujedinjeni nacionalni saveti lakše dobijali sredstva od pristupnih fondova Evropske unije... onda bi i mesta za strah od asimilacije vrlo izvesno bilo manje.