Izgubio sam mnogo kolega širom sveta

Foto Dalibor Danilović

Izveštavao je sa svih isto-čnoevropskih revolucija, od istočnog Berlina do Bukurešta, pa se navikao na uzbuđenje i nadu, na klimu promena. Tvrdi da je u Srbiji pre petnaest godina bilo vrlo teško za novinare, naročito za strane izveštače. Kao Britanca koji izveštava za američku televiziju, nadgledali su ga, pratili, istraživali koga je intervjuisao. Kaže da je bio svestan toga, ali i da je slično bilo u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Danas čak ima srpsko državljanstvo. Na pitanje da li smatra da je devedesetih bilo više nade i optimizma, Brent Sadler za NIN odgovara: Izbliza sam posmatrao taj period od začetaka društvenih promena do danas, kada sam u situaciji da mogu da vodim prvu regionalnu dvadesetčetvoročasovnu informativnu televiziju. To je dovoljan dokaz koliko su se stvari promenile. Iako ste u pravu da se devedesetih mnogo toga očekivalo, postoji dovoljno razloga za optimizam. A ja sam po prirodi optimista.

Razgovarali ste s mnogim svetskim liderima. Kakve su utiske ostavili?

Svako ko postane lider, bilo kroz izbore, bilo preko oružane borbe, sposoban je da odgovori na manje-više bilo koje pitanje. Ako je političar pametan, vrlo retko će spustiti gard. Ponekad se desi da, na primer, mikrofon ostane uključen nakon snimanja, kao u slučaju bivšeg britanskog premijera Gordona Brauna (izvređao je na ulici jednu ženu nezadovoljnu ekonomskom politikom njegove vlade, prim. aut.). Time je naneo veliku štetu svojoj predizbornoj kampanji. Ali, moguće je videti pravu ličnost političara. Margaret Tačer je, na primer, bila izvanredno duhovita kad se kamere isključe. Bivši egipatski predsednik Mubarak je gluv na jedno uvo, pa se uvek postavljao tako da uopšte može da čuje pitanja. Bivši izraelski predsednik Šimon Peres takođe ima ozbiljnih problema sa sluhom. Jaser Arafat je bio težak sagovornik, teško razumljiv, jer je često skretao s teme. Muamer Gadafi je bio naprosto bizaran. Intervjuisao sam ga u šatoru, u sedlu na konju, usred pustinje, u otvorenom džipu u belom, ceremonijalnom odelu... Iako je Slobodan Milošević davao intervjue za CNN, meni je nažalost promakao kao sagovornik.

Kako ste se kao strani novinar osećali u turbulentnim sredinama?

Mnoge su me vlasti posmatrale na razne načine. Zato sam svoj posao radio i svoju reputaciju gradio na integritetu, razumevanju činjenica i nezauzimanju strana. Pogledajte moje nagrade potiču iz Amerike, Engleske, ali i iz Libana. Ako je neko protumačio da sam ikada zauzeo stranu, to je zato što je ta strana davala više informacija. Primera radi, brojni strani novinari su za vreme srpske opsade Sarajeva zauzeli otvoreno probošnjački stav, upravo zbog većeg pristupa informacijama. I ja sam tada bio u Sarajevu, nekoliko puta je malo falilo da poginem od bombi i snajpera. S druge strane, od Srba i naročito od Miloševićevog režima je bilo nemoguće dobiti uslove za profesionalno obavljanje zadatka. Hapsili su nas, pritvarali, maltretirali, pa nije ni bilo moguće biti promiloševićevski orijentisan. S treće strane, svaki režim koji vodi borbu protiv strane na kojoj su SAD i Evropa, neizostavno će nazvati strane novinare plaćenicima i slično.



Na sve te nagrade treba dodati i čuvenu Pibodi nagradu, kao i BAFTA nagradu za novinarstvo koju ste dobili za izveštavanje iz Zalivskog rata. Uz integritet i nepristrasnost, šta čini dobrog novinara, naročito ratnog izveštača?

Nisu nagrade, svakako. To je pre svega želja da dobijete priču, tačno predočenu i dovoljno važnu. Ako ta priča dovede do pozitivnih promena, vaša misija je ostvarena. Primera radi, moja priča o masovnoj gladi u Somaliji uzrokovala je veliku međunarodnu humanitarnu pomoć. To mi je bilo važno. S druge strane, često sam se nalazio u vrlo nebezbednim situacijama jednom sam s kamermanom prelazio reku Eufrat, malo nakon prvog Zalivskog rata. Bežali smo od helikoptera, pucnjave, ispaljivali su čak i rakete na nas. Zašto sam uopšte bio tamo? Jer sam želeo da izbliza vidim šta se događa. To je tipična novinarska fascinacija, glad da se vidi ono što je nepoznato, uprkos rizicima. Mi ih zovemo proračunati rizici, ali kad ste na terenu, matematika ne pomaže mnogo. Izgubio sam mnogo kolega širom sveta, a novinarstvo je danas opasnije nego ikada.

Kad ste se našli u najvećoj opasnosti?

Verovatno 2003. u Iraku, nadomak grada Tikrita, tačno 13. aprila, neposredno pre no što su ušle američke trupe. Sadam Husein je tu još bio na vlasti. Na kraju smo ušli u vatreni okršaj s tamošnjom milicijom, koja je kasnije pucala na nas iz kola u pokretu. Kao u akcionom filmu. Čitav okršaj desio se dok sam izveštavao uživo, zapravo se na televiziji čulo kako pričam dok oružje rešeta. Ta naša priča je pokrenula veliku međunarodnu debatu o tome da li novinari treba da budu naoružani i da li treba da budu u naoružanoj pratnji, kao što smo mi bili. Jedan stražar nas je štitio s automatskom puškom. I ne samo nas ta praksa je bila ustaljena, ali se o njoj nije znalo. Mišljenja su i danas podeljena, jer novinarsko oružje bi trebalo da bude olovka, a ne pištolj ili puška. Ali, dođu dani kada, ako si naoružan samo s olovkom, možeš da izgubiš život, samo zbog želje da uradiš dobru priču.

Šta vam tad prolazi kroz glavu?

Tada nemaš vremena da razmišljaš. Trudiš se da ostaneš pribran, da obodriš svoje kolege i nastaviš. Tu nema straha, jer moraš da želiš da budeš tamo. Novinari koji su nedavno pogubljeni od strane IS-a, na primer. Zašto su bili tamo? Šta ih je to obuzelo, pa su morali da pređu granicu Libana ili Turske? Nema odgovora. To novinari naprosto rade. Iz današnje perspektive, mislim da sam imao mnogo sreće. Kidnapovali su me, zatvarali, prebijali, pljuvali, tukli pištoljima i pucali na mene gumenim mecima. Ipak, svega sam jednom ranjen, i to od strane izraelskih topovskih udara u Libanu, 1983. godine.



Kako se promenilo ratno izveštavanje u poslednjih dvadesetak godina?

Ranije je novinar išao s kamermanom, montažerom, toncem... to su bile ekipe koje su putovale s po 500 kilograma i 40 kutija opreme. Danas imate satelitske telefone, kamere koje su mnogo manje i mnogo kvalitetnije od starijih modela, prenos slike i priče je mnogo neposredniji, i, na kraju krajeva, dovoljan je jedan novinar. Format dvadesetčetvoročasovnog izveštavanja takođe diktira i tempo izveštavanja, jer se očekuje da se na svakih pola sata uključujete, i to u toku najmanje 18 sati. Naprosto nemate vremena da lično vidite svaki detalj priče, pa se novinari ponekad uzdaju u tuđe tvrdnje ili agencijske vesti. To se onda pretvori u medijsko takmičenje u smislu ko će prvi da objavi vest. Lično smatram da se više pamte dobro urađene priče nego to ko je prvi do priče došao.

Uspostavio se morbidni trend zarobljavanja i obezglavljivanja novinara, na snimku. Uz to, sukobi u Ukrajini, na Bliskom istoku, kao nekada u Jugoslaviji, formiraju utisak da je čitav svet postao bojno polje. Da li vesti o pogubljenjima i novim masakrima ubijaju empatiju kod gledalaca?

Ono što ljudi vide na televiziji nije ni delić pravog užasa koji rat donosi. Slike koje cirkulišu zapadnim medijima su, da tako kažem, prečišćene. Ne prikazuju sakaćenja, patnju i bol, ljudske žrtve i materijalnu štetu. Kad se osvrnem na godine svog ratnog izveštavanja, vidim masakre, prve borbene linije u Iranu i Iraku sa stotinama leševa vojnika, podbulih na suncu. To mi se gadi, a traje decenijama. Brojni novinari su izveštavali o brojnim sukobima. I kada sad vidim šta se, primera radi, događa novinarima u IS-u, ne mogu da se ne zapitam šta je to krenulo po zlu, i zašto je i dalje tako. Društvene mreže i mediji su, s druge strane, omogućili monstrumima da svoje poduhvate bez ikakvih troškova obznane celom svetu. Mislim da ljudi na to ne mogu da ostanu imuni, ali je tačno da ih vesti o novim sukobima umaraju. Uostalom, odrubljivanje glava dvojici američkih novinara dovelo je do širokog fronta protiv islamista u IS-u, iako istraživanja pokazuju da je još jedan rat na Bliskom istoku poslednje što građani SAD sada žele.

Šta se dogodilo danas sa slobodom medija?

Kao izveštač za britansku televiziju ITN, susretao sam se s političkim pritiscima za vreme prvog rata u Iraku, iz samog vrha britanske vlade. Razne druge vlade su vršile pritiske na mene dok sam bio izveštač CNN. Režim Sadama Huseina me je optužio da sam špijun, a većina bliskoistočnih režima me je budno posmatrala. Pretresali su mi sobe, prisluškivali telefone, presretali informacije s teleksa. Danas su novinari još upadljivije mete, jer se odmah sazna gde ste i s kim ste razgovarali. Mislim da se sloboda medija danas krije u samim novinarima, u njihovoj hrabrosti da odaberu i istraže temu, ostanu nepristrasni i gluvi na političke i finansijske pritiske. Slično je i u Srbiji. Hrabri me činjenica da Zakon o elektronskim medijima predviđa da najveći regionalni provajder telekomunikacionih usluga United Group, čiji smo deo, može da pravi sadržaj koji ćemo moći da distribuiramo na našoj kablovskoj mreži.

Smatrate li da će ishod predsedničkih izbora u SAD 2016. promeniti svet?

Mislim da su pred građanima Amerike veoma teške odluke. Obamina politika prema Bliskom istoku se menja, a odluka da se napadne IS će diktirati prateću kampanju. Baš kao što je rat u Iraku bio veoma važan kada je Buš silazio s vlasti. Kad je Obama povukao trupe iz Iraka, Buš i Kondoliza Rajs su otvoreno rekli da će zlo popuniti prazan prostor nakon povlačenja, a verovatno dosta ljudi deli takvo mišljenje. SAD jesu glavna svetska sila, ali se sam svet menja. Putin je radikalno promenio odnos prema Zapadu, Kina je glavni ekonomski igrač, a to menja i odnose moći. Novi učesnici više ne žele da imaju sporednu ulogu u odnosu na Zapad. Pred nama je decenija rastućih problema na najvišim nivoima međunarodne politike, u to sam uveren.

Haos na medijskoj sceni

Kako ocenjujete ovdašnju medijsku scenu i kako mislite da će se N1 snaći?

Srpski medijski pejzaž je, kao što znate, pretrpan, ali niko na tržištu neće moći da ponudi proizvod kakav ćemo mi praviti, baš zato što smo nacionalna i regionalna televizija, jer ćemo imati redakcije u Sarajevu i Zagrebu. Verujem da je veoma važno da svi znaju šta njihove komšije rade. Naročito na razvojno-poslovnom planu, a izveštavanje o ovom društvenom aspektu ovde bukvalno ne postoji. U N1, mi težimo ne samo da izveštavamo, već i da sve informacije protumačimo i predstavimo tako da budu važne našim gledaocima. Želimo da humanizujemo priču.