Petro i zli vuci

Foto AP

Održavanje izbora u uslovima ratnog stanja, makar ono zvanično i ne bilo proglašeno, nikad neće zvučati kao dobra ideja, ali je upravo to ono što ove nedelje sledi u Ukrajini. Nepunih godinu dana od početka masovnih protesta koji su rezultirali svrgavanjem predsednika Viktora Janukoviča, pet meseci nakon održavanja predsedničkih izbora posle kojih je na čelo države došao industrijalac Petro Porošenko i tek nekoliko sedmica otkako je sa proruskim separatistima na jugoistoku zemlje dogovoreno kakvo-takvo primirje, zemlji predstoji novo izjašnjavanje birača; ono koje bi, makar u ustavnopravnom smislu, stvari trebalo da vrati u normalu i privremenu, neizabranu vladu premijera Arsenija Jacenjuka zameni vladom s punim izbornim legitimitetom.

Ali iako će formiranje nove, demokratski izabrane vlade svakako predstavljati napredak u odnosu na sadašnje stanje, stvari su u međuvremenu otišle toliko daleko da će to biti tek mali korak ka ponovnom uspostavljanju kakvog-takvog reda u zemlji (ili tačnije, delu zemlje). U okolnostima kada je pod znakom pitanja već i sam suverenitet Ukrajine - kad je anektirani Krim čvrsto u ruskim rukama, a pobunjenici u Donjecku i Lugansku ne priznaju vlast u Kijevu i planiraju održavanje sopstvenih izbora nedelju dana nakon ovih zvaničnih - normalizacija deluje kao prilično apstraktan pojam.

Kao što je još od početka ukrajinske krize slučaj, mnogo toga i u narednim sedmicama zavisiće od držanja Rusije. Prilikom prošlonedeljnog radnog doručka koji je Vladimir Putin u Milanu imao s Porošenkom i liderima vodećih zemalja Evropske unije, od ruskog predsednika je zahtevano da se distancira od izbora na teritorijama pod kontrolom separatista zakazanih za 2. novembar; on je, međutim, odbio da se na tako nešto obaveže - iako je, kako je posle preneo britanski premijer Dejvid Kameron, istovremeno insistirao da ne želi ni podeljenu Ukrajinu, ni zamrznuti konflikt u toj zemlji. Pa je tako Porošenko iz Italije otputovao delimično obavljenog posla: osim što je s ruskom stranom dogovorena isporuka gasa u narednih pet meseci, s Putinom je, kako je saopšteno, postignuta saglasnost i oko toga da moraju da budu sprovedene sve odredbe septembarskog memoranduma iz Minska kojim su utvrđeni uslovi primirja; te da održavanje parlamentarnih izbora treba da bude omogućeno i u donjeckoj i luganskoj oblasti.

Ostalo je ipak pitanje da li je i Moskva to sve tako shvatila: Putin u Italiji jeste u prvi mah rekao kako su razgovori protekli u pozitivnom tonu, ali je naknadno portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio nešto sasvim drugo: da su diskusije vođene u Milanu bile teške, pune nerazumevanja. Na nesreću, neki učesnici radnog doručka pokazali su potpunu nespremnost da razumeju realnost u jugoistočnoj Ukrajini, kazao je Peskov.

Otud se čini sasvim utemeljenom ocena Gvendlin Sase, izneta u nedavno objavljenoj analizi rađenoj za Karnegi fondaciju: parlamentarni izbori jesu od vitalnog značaja za proces ponovne izgradnje ukrajinske države, ali je malo verovatno da će promeniti dinamiku konflikta u jugoistočnom delu zemlje. Zapravo - piše ona u tekstu pod ilustrativnim naslovom Parlamentarni izbori će produbiti podele u Ukrajini - izvesno je da će nedeljno glasanje zacementirati trenutnu političku realnost u kojoj donjecka i luganska oblast funkcionišu izvan državnih struktura Ukrajine.

Prema procenama, u delovima zemlje koje kontrolišu proruski pobunjenici na izbore - pod pretpostavkom da njihovo održavanje u tim sredinama zaista bude omogućeno - neće izaći više od 24-25 odsto upisanih birača, ako i toliko (na predsedničkim izborima u maju glasalo je samo 15,1 odsto birača u Donjecku i 38,9 u Luganjsku). U pobunjenim regionima fokus je, osim na pomenuto sporno glasanje 2. novembra, usmeren i na 7. decembar, kada će se, na osnovu zakona o specijalnom statusu Donbasa, koji je parlament u Kijevu usvojio u septembru, tamo biti održani i legitimni lokalni izbori. Usvajanje tog zakona bilo je iznuđena mera na koju je Porošenko pristao kako bi se stvorio osnov za pregovore s pobunjenicima, i zato ne nudi sistemsko rešenje za buduće ustrojstvo zemlje, ukazuje Saseova, dodajući kako je velika greška ukrajinskih vlasti što u međuvremenu nisu uradile više na decentralizaciji na nivou čitave zemlje.

Pritom, parlamentarni izbori istovremeno dolaze i prerano i prekasno, nastavlja Saseova. S jedne strane, oni su zakasneli i neophodan korektiv čiji je cilj ponovno uspostavljanje demokratskog legitimiteta u srcu ukrajinske politike; s obzirom na to da je politički vakuum u međuvremenu popunjavala privremena vlada, iz tog ugla gledano najbolje bi bilo da su parlamentarni izbori održani istovremeno s predsedničkim, u maju, kaže ona. Ali s druge strane, parlamentarni izbori se sada čine i preranim, budući da je pažnja domaće i međunarodne zajednice fokusirana na konflikt, a ukrajinska politička scena, iako prodrmana, još se nije konsolidovala i transformisala u nešto novo, zaključuje Saseova, posebno ukazujući na okolnost da - po prvi put od sticanja nezavisnosti 1991. godine - na izborima neće učestvovati nijedna partija koja jasno zastupa političke i interese jugoistočnih delova zemlje.

Jer, Janukovičeva Partija regiona, koja je dominirala upravo u tim delovima Ukrajine, u godinu dana otkako je srušena s vlasti značajno je oslabljena, a njena partijska infrastruktura razorena; neki od njenih funkcionera prišli su drugim strankama, drugi su se povukli iz politike, treći nameravaju da ubuduće nastupaju kao nezavisni kandidati. Zato nije jasno ko će se na izborima profilisati kao glavni protivnik prozapadno orijentisanih vlasti.

Očekuje se da će prvi put od sticanja samostalnosti ishod izbora doneti izrazitiju prevagu jedne stranke, u ovom slučaju Bloka Petra Porošenka, kako zvanično glasi ime njegove izborne liste. Ta dominacija neće biti toliko izražena u samom procentu dobijenih glasova - očekuje se da ih ovaj blok dobije nešto između 25 i 30 odsto - koliko u raspodeli mandata, budući da je izborni sistem mešovit, poput onog koji je donedavno kod nas postojao u Vojvodini; od značaja je i usitnjenost ukrajinske političke scene (na izbore izlazi 29 stranaka), jer to znači da se glasovi rasipaju na mnogo strana. A to onda znači i da će glavno postizborno pitanje biti koga će u tako fragmentisanom parlamentu Porošenkov blok uzeti za koalicionog partnera.

Ponuda, međutim, nije naročito dobra. Pretpostavlja se da bi Porošenko najradije u savez sa novoosnovanom strankom Narodni front odlazećeg premijera Jacenjuka - pošto je ovaj ranije ove godine raskinuo sa Otadžbinom, strankom bivše predsednice vlade Julije Timošenko. Ali ako Jacenjuk ne prođe dovoljno dobro, Porošenkove opcije se sužavaju: s Timošenkovom nikad nije dobro stajao, a eventualna koalicija sa takođe novom Radikalnom strankom nepredvidljivog populiste Olega LJaška (indikativan detalj: na partijskom logou su vile - poljoprivredna alatka, ne stvorenja iz bajki) mogla bi da mu donese više štete nego koristi, budući da ovog bivšeg novinara neki porede s notornim ruskim klovnom Vladimirom Žirinovskim.
Ali, opet - koliko god komplikovano bude bilo formiranje novog kabineta, to i dalje nije ništa u odnosu na druge nevolje koje su snašle Ukrajinu. Vlada će se nekako već sklopiti; sastavljanje rascepljene, razbucane zemlje u nešto što će ponovo ličiti na jedinstvenu državu biće neuporedivo teže.

Sukob u Ukrajini i mediji

Nastavak rata drugim sredstvima

U Rusiji nema nezavisnih medija; nasuprot tome, u Ukrajini nema medija pod kontrolom predsednika ili vlade, pa tako ni državne propagande. Čak i oni mediji u Rusiji koji misle da su nezavisni to zapravo nisu, jer tamošnji novinari vrlo brzo prihvataju diskurs koji nameću ili barem sugerišu vlasti. U pitanju je civilizacijski problem, budući da je u Rusiji vrlo malo ljudi uopšte u stanju da razmišlja slobodno.

Ovo je - približno prepričano - na prošlonedeljnom zasedanju Foruma medija jugoistočne Evrope (SEEMF) u Skoplju izrekao ukrajinski novinar Roman Skripin, predsednik Unije ukrajinskih nezavisnih medija, blaženo nesvestan ironije da ovako isključive stavove iznosi u sklopu debate naslovljene Istina strada prva - lekcije medijskog rata u Ukrajini. Skripin je tako svesrdno demonstrirao da, osim istine, prilikom izveštavanja o oružanim konfliktima (svakom, pa i onom ukrajinskom) strada još ponešto - recimo sposobnost rasuđivanja, kao i osećaj za meru. S tim da Skripin nije bio jedini ukrajinski učesnik skopske konferencije koga je pravednički gnev zbog stanja u domovini toliko poneo da je potpuno zaboravio na profesionalnu objektivnost - već samo najgorljiviji među njima.

I dok su prisutni novinari iz bivših jugoslovenskih republika u izlaganju mladog ukrajinskog medijskog prvoborca lako prepoznavali obrasce poznate iz balkanskih ratova devedesetih - i stoga svoju reakciju sveli uglavnom na sarkastične osmehe i rezignirano odmahivanje glavama - u odbranu svojih slobodnomislećih ruskih kolega glasno su ustali pretežno učesnici zasedanja sa Zapada. Da stvari nisu crno-bele i da se nikako ne može tvrditi kako u Rusiji nema nezavisnih medija i novinara nastojali su argumentovano da ukažu, na primer, Elen Mickijevič, američka profesorka s Djuk univerziteta, te Mihael Martens, dopisnik Frankfurter algemajne cajtunga iz Istanbula (pre toga godinama i iz Beograda); ali su njihove reči naišle na tvrde uši ukrajinskih sagovornika. Isto se, uostalom - kažu oni koji su tome prisustvovali - ponovilo i narednog dana, kada je na zasebnoj konferenciji, u okviru koje je takođe održana debata o medijskoj situaciji u Ukrajini, ponovo došla do izražaja iskrivljena perspektiva (da se ne upotrebi grublji izraz) ukrajinskih učesnika. Ništa, dakle, što već nismo videli - ili iz prve ruke iskusili - ali dobrodošlo kao još jedno podsećanje koliko se u ratnim okolnostima lako ispada iz okvira novinarske profesije i, svesno ili nesvesno, ulazi u prostor gole propagande.