Blago u nužnom smeštaju

Srpski muzeji dramatično kubure sa izlagačkim prostorima, pa je sreća što tek hiljaditi deo zbirki, ili čak desetostruko manji, čini stalne postavke, dok je ogromni ostatak predmeta trajno pohranjen u depoima. Nesreća u sreći je što su ti depoi u većini muzeja improvizovani i neosposobljeni za bezbednu zaštitu, te nedovoljno opremljeni, kako pokazuje istraživanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka iz 2009.

Od tada se, s obzirom na krizu, nije promenilo mnogo toga. Nadležni za zbirke, doduše, daju sve od sebe da artefakte sačuvaju od propadanja, usklađujući se prema mogućnostima, što u pojedinim slučajevima izgleda ovako: Ovo je preuređeni deo stana, otkriva mr Nada Seferović, kustos zbirke savremene umetnosti Muzeja grada Beograda, otključavajući sobičak u nastavku čajne kuhinje. Adaptiran u depo, majušan, diktira organizaciju prostora, kao i nepokretne stalaže grupisanje slika u ambalažama. Stalna temperatura je obezbeđena (iako se i o njoj brine i aparatima), jer su starinske stambene zgrade u centru, gde je muzej 111 godina podstanar podstanara - Gradske biblioteke, debelih zidova. Sve ostalo je po PS-u, i non-stop čuvar, protivpožarni sistem... i rešetke na prozorima.

Po logici gabarita deo njene zbirke, a tek majušni deo blaga Muzeja Beograda od 130.000 predmeta, čuva se u depoima Univerzitetske biblioteke. Adekvatnim po svim kriterijumima, osim po pitanju ventilacije koja ne radi.

Nešto bolje sreće je Vladimir Tomić, kustos istorijske zbirke, koji lično nadgleda poverenu mu baštinu, jer je u njegovoj kancelariji, u kovčezima i ormanima. U uglu je jedan predmet koji štrči dizajnom komora za čuvanje kulturno-istorijskih vrednosti od papira, koja stalnim drži sve faktore na samo 12 volti. Dobijena je u okviru saradnje Gradskog i Muzeja Nikole Tesle. U sličnoj komori se čuva i Miroslavljevo jevanđelje u Narodnom muzeju, Beogradska mumija u sklopu Arheološke zbirke Filozofskog fakulteta, neka Teslina dela, i na te objekt(ić)e primarne zaštite, Srbija je najponosnija.

Još par depoa Gradskog muzeja je u istoj podstanarskoj zgradi, a ostatak zbirki je na raznim adresama. Neke su i blindirane zato što su za njih zaduženi otišli u penziju, a politika zapošljavanja sprečava prijem novih stručnjaka. Tako će buduća zgrada u Resavskoj, Vojne akademije, koja čeka rekonstrukciju, samo delimično rešiti problem.



Primer Muzeja Beograda je vrlo kompleksan zbog raznolikosti zbirki, ali je 15 godina u senci prestoničkog Narodnog muzeja. Opravdano, budući da se 400.000 kulturnih dobara čuva u zgradi prezreloj za oporavak. U političkoj dilemi kojoj vrsti radova da se pristupi restauraciji ili rekonstrukciji, predmeti su (većinom) godinama spakovani i spremni za selidbu.
Oni koji se češće obrađuju ili izlažu, nalaze se po depoima, prilično tesnim, sudeći po fotografijama (ulazak je restriktivan, iz bezbednosnih razloga). Prethodne procene o nužnom izmeštanju u namenski napravljen depo Kunsttransa, sad su preinačene, pa ovo de luks skladište u Krnjači sve to vreme zjapi prazno. Sterilno i hermetički zatvoreno, premda trenutno štiti samo neplaćene, a pozamašne račune na ime iznajmljivanja.

Sudski proces između tuženog Narodnog muzeja i srpskog ogranka austrijske firme u Beogradu, specijalizovane za ophođenje sa umetničkim radovima, još nije završen, pa nadležni ne žele da ga komentarišu. Ali, direktor našeg Kunsttransa Đorđe Branković željno čeka da objasni da je tužba protivpravno oborena, zbog čega je Srbija pred arbitražom Međunarodnog centra za rešavanje investicionih sporova ICSID.

Za razmatranje sudskih, ali i silnih rasprava u javnosti o pozadini sklapanja ugovora o zakupu, kao i dilema o isplativosti ovog rešenja, o nužnosti preseljenja i drugim pitanjima, bio bi potreban čitav tekst. Međutim, i drugi depoi čekaju na red, sa drugačije modifikovanim jadima, ma kako slični bili na prvi pogled.

Tek obnovljen depo Muzeja savremene umetnosti, tako, liči na Kunsttransov, sa pokretnim regalima za smeštaj slika i štelujućim policama, težak tri miliona evra sa sve popravkom krova (što je bila prva faza još jedne istorijske rekonstrukcije). Ali, s obzirom na to da je MSU faktički gradilište, 8.000 udarnih umetničkih dela od 1900. do danas iz eks-Ju, nije ovde, već u trezoru Narodne banke Srbije. Naši depoi su opremljeni po najboljim uslovima, ali trenutnim potrebama, naglašava izvršni direktor MSU, Slobodan Nakarada. Novopristigla dela će čekati nove namenske uplate Ministarstva ili neka druga, kao i filmovi i video-radovi, čak i kad se ona iz trezora vrate kući.



Prvo na šta se kustosi žale je nedostatak prostora, zaboravljajući na moć racionalizacije, kaže Aleksandra Nikolić iz Centralnog instituta za konzervaciju, ističući da stanje nije tako alarmantno kako se laiku čini. Ponekad ni namenski građene zgrade ne garantuju najbolje uslove deponovanja, dok i naoko nagomilani predmeti mogu imati odgovarajuću zaštitu, kaže Nikolićeva i naglašava da idealni standardi ne postoje, već se sve rešava od slučaja do slučaja. Uvek u balansu između potrebe prezentacije i nužde konzervacije.

Najbolju sliku situacije ima prestonički Narodni muzej, kao krovna ustanova, čija direktorka mr Bojana Borić Brešković navodi da s obzirom na relativno niska izdvojena sredstva, stanje depoa nije posebno loše. Podaci Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka iz 2009, da protivpožarni alarm postoji u 45,9% depoa, uređaji za merenje temperature i relativne vlažnosti u 43,2%, alarm za slučaj krađe u 36,5%, protivpožarni sistem u 63,5%, da video-kamere ima pet depoa, a merač UV zračenja samo jedan, laiku nešto drugo govore. Za anketiranje 74 muzeja (a poslato je 88 upitnika), Zavodu je trebalo više meseci, pa opet nisu dobijeni svi odgovori.

U datim uslovima, krovni Narodni muzej ukazuje na dobru praksu muzeja u Kraljevu, Prijepolju, Novom Sadu, Knjaževcu, Čačku... Najproblematičniji su, po njihovom uvidu, Muzej Ponišavlja u Pirotu i Narodni muzej u Valjevu, čiji su depoi nedostatni za novootkriveni arheološki materijal (između ostalih, tu su i nalazi sa zaštitnih iskopavanja duž Koridora 10). Mnogi su krenuli, pa zastali, neki su gradili, kao Narodni muzej u Leskovcu, ali je vlagu opet donela puknuta cev.

S obzirom na to da se sve što je u Srbiji vredno krije u depoima, i tek povremeno sretne oči publike, logično je pitanje koliko teži to narodno blago. Ocena da je neprocenjivo odnosi se na kulturno-istorijski značaj, ali, ponekad, i na jaz između te i tržišne cene. Izraženo opipljivo, preko osiguranja, tek ništa ne znači, jer, srpski muzeji ili nemaju polise, ili su one prilagođene domaćim otprilike prilikama. Međutim, nijedna polisa na svetu, zapravo, ne nadoknađuje izgubljeno.

U tom sistemu, bez pravog zakonodavstva, koji se hrani mrvicama, pravo je čudo da neprocenjivost opstaje neoštećena, ako je verovati nadležnima. U nedostatku revizije, istina je u zvaničnim izjavama.

Najviše novca za SPC

Ministarstvo kulture je u periodu od 2009, kada su doneti zaključci Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka s početka teksta, do 2014. godine izdvojilo ukupno 25.137.124,00 dinara za poboljšanje uslova čuvanja i smeštaja muzejskih predmeta. Sredstva su odobrena za dvadeset dve regionalne ustanove kulture, kroz rekonstrukciju, adaptaciju ili izgradnju depoa i osavremenjivanje tehničke opreme. Najviše, 3.250.000 dinara je otišlo za rekonstrukciju depoa Muzeja Srpske pravoslavne crkve. Nešto manje, 3.100.000 dinara, namenjeno je za krečenje depoa i sanaciju toaleta u Etnografskom muzeju u Beogradu. Muzej na otvorenom Staro selo Sirogojno je dobio novac po nekoliko stavki, od nabavke i ugradnje sigurnosnih protivpožarnih i unutrašnjih vrata na objektu depoa sa konzervatorskim radionicama, preko nastavka zanatskih i elektro radova na objektu, do pokrivanja depoa i njegovog opremanja.

Nema idealnog za sve

Svetski standardi ne obavezuju da se slike smeštaju na pokretne regale već se ovaj vid čuvanja umetničkih dela primenjuje ukoliko to konfiguracija prostora uslovljava. S obzirom na to da je materijal koji se čuva u zbirkama naših muzeja veoma raznovrstan, jasno je i da mobilijar u koji se deponuje taj materijal, treba da bude raznovrstan i u skladu sa prostorom kojim muzej raspolaže, kao i standardima koji zavise od vrste eksponata, objašnjava Ivan Kilibarda, konzervator Narodnog muzeja u Beogradu. Velika je zabluda, dodaje, da svi muzeju u svetu, pa i u razvijenim zemljama, poseduju sistem centralne klimatizacije. Takav sistem ne reguliše i relativnu vlažnost vazduha koja je jedan od osnovnih mikroklimatskih faktora, i nije obavezno najbolje rešenje kada se u obzir uzmu sve činjenice, naglašava.

Recimo, ako bi neki zavičajni muzej uspeo da dobije novac za ugradnju kvalitetne centralne klimatizacije, tu se ne završava priča. Prvo je pitanje da li elektro instalacije to mogu da podnesu. Zatim, koliko će takav sistem trošiti struje i kako će se to mesečno izmirivati, a slede i troškovi redovnog održavanja, objašnjava Kilibarda.