Istorija na tri nivoa

Branio sam Mladu Bosnu je po svojim formalnim zamislima prilično anahron film. Flešbek, na primer, nije uvek najsrećnije rešenje da se uspostavi narativni kontinuitet i premoste sve tehničke nedorečenosti. Na drugoj strani, prirodom svog tematskog polazišta, Koljevićev film ima prilično limitiran manevarski prostor za formalnu invenciju. Faktički sveden na sudnicu i ćeliju, film očigledno preuzima obeležja televizijske estetike, no što za svoju temu bira bitno saobrazan filmski jezik, bez obzira na to što nevidljiva kamera izvrsnog direktora fotografije Gorana Volarevića, povremeno ostavlja utisak značajnog kreativnog učesnika.

Suštinski problem filma Branio sam Mladu Bosnu očituje se u jednom začuđujućem paradoksu: tamo gde je retrogradan kao film, on funkcioniše kao verna rekonstrukcija. Otud prvi problem Koljevićevog filma: jedan film nikada nije jednak temi koju promoviše. Iz gledalačkokritičarske pozicije, filmu se može biti privržen svešću da reafirmiše pitanje dijaloga i tolerancije i pritom znalački referira na slične pravne manjkavosti današnjih društava.

Branio sam mladu Bosnu je razumljivo predug film s obzirom na njegovu doglednu televizijsku eksploataciju u vidu serije, ali su pojedini njegovi suficiti ipak znak njegove manjkavosti. Tako, na primer, može se iz filma lako ukloniti čitav segment dolaska Veljka Čubrilovića na selo i obaveštavanja o represiji austrougarskih vlasti, a da se time nimalo ne naudi ritmu filma niti da se stvori fabulativna neravnina ili praznina. Takođe, izvesna dramaturška nedoslednost pomalja se u pojedinim segmentima filma, kakva je ona u kojoj se Čubrilović interesuje za tok rata , pa ga Cistler obaveštava o Cerskoj bitki, da bi se na ovo spoljne informisanje potpuno zaboravilo. Diskutabilno je i pitanje insceniranja perspektive kojom se Cistler bira za svedoka istorijskog montiranog procesa, ne iz razloga što njegova priča nije validna nego zato što je za nas od manjeg interesa to pod kojim se okolnostima on našao u ustaškom zatvoru. I taj čin ustaške osvete ostaje do kraja nerasvetljen i nekonsekventan, budući da u odjavnim titlovima saznajemo da je Cistlera supruga ubrzo izvukla iz ustaškog zatvora. Takođe, uvođenje Ive Andrića ostaje puko dekoriranje, disfunkcionalno kako god ga posmatrali. Čak ni kao relevantni istorijski statista, Andrić se ne legitimiše kao ma kakva narativna karika.

Najjače uporište filma Branio sam mladu Bosnu je u izvanrednom glumačkom ansamblu. Branislav Lečić je naprosto virtuozan kao Ivasjuk, a da ne govorimo o Vaji Dujmović kao Jovanki Čubrilović, Nebojši Rakočeviću kao Cistleru, Draganu Petroviću kao Kurinaldiju ili samom Gavrilu Principu kojeg igra Miloš Đurović. Čak se čini da je uloga Vuka Kostića (Veljko Čubrilović) moguće uloga njegove karijere.

Na drugoj strani, i tome treba odati hvalu, Branio sam Mladu Bosnu je film koji operacionalizuje svoje viđenje istorije na tri relevantna nivoa: političkom, etičkom i humanističkom, i njihova međusobna kombinatorika i usaglašenost od njega čine film ozbiljnog problemskog nivoa. Branio sam mladu Bosnu je film koji pokazuje poraz filozofskog mišljenja koje pledira za politički moral istorije, ili istorijsku etičnost politike i političkog.

Završetak filma, sa bakljama koje prate voz u kojem se Princip i drugovi odvode u svoje tamnice ili grobnice već je prostor magijskog realizma i bez sumnje je najefektniji. Rafinman Srđana Koljevića tu dolazi do punog izražaja. No, uzimajući u obzir sve Koljevićeve zasluge, film je, možda u meri još većoj od rediteljske, u srpskoj kinematografiji očigledan primer producentskog filma, kojeg u ovom slučaju oličava sve agilniji Zoran Janković.