Nije fer

Nije fer. Kako je premijer Aleksandar Vučić mogao da uradi tako nešto? Pa, zar nije ni za trenutak pomislio koliko bi njegovo predavanje na Londonskoj školi ekonomije moglo da nanese duševne boli Mići Jovanoviću? Pa, ko je od njih dvojice tamo onomad doktorirao? I kako može Vučić u Londonu da drži predavanja, dok Mića sedi kod kuće u Beogradu? Eh, Mićo, Mićo, Srbine. Nije fer ni što je predsednica Kosova Atifete Jahjaga u poslednji čas, „zbog institucionalne krize“, otkazala put u Belgiju, na komemorativni skup povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. A imala je poziv! Kao da je čekala da se predsednik Srbije Tomislav Nikolić, baš zbog tog poziva i potvrde da će na tom skupu biti istaknuti i simboli samoproglašene Republike Kosovo, naljuti i ostane kod kuće. Kao Mića, Srbin. A ko zna šta bi bilo samo da je Jahjaga prva rekla da ona neće ići? Nije fer ni što je, posle „velike Albanije“ na stadionu Partizana, UEFA odlučila da prekinutu utakmicu registruje sa 3:0 za Srbiju, ali i da našoj reprezentaciji odmah oduzme ta tri boda i da je pride kazni, sa 100.000 evra i dve utakmice u Beogradu bez navijača. Za holandskog trenera i selektora Srbije, Dika Advokata to je dokaz da bi UEFA bila srećna da se Srbija i ne kandiduje za sledeće evropsko prvenstvo. Eh, Diče, Diče, Srbine. Nije, naravno, fer ni to što je neko onomad, bar tako tvrde u Poreskoj upravi, falsifikovanom ličnom kartom Andreja Vučića, rođenog brata premijera Aleksandra, otvorio firmu Asomacum. Još manje je fer što je ta firma ojadila mnoge poslovne partnere, pa je Privredni sud u Beogradu 15. februara 2012. po službenoj dužnosti doneo rešenje (i ono se nalazi na sajtu APR-a) o pokretanju prethodnog stečajnog postupka nad ovom firmom, s tim što je za pokretanje stečaja neko (dužnik, dakle vlasnik firme, ili njegovi poverioci) morao da uplati milion dinara. U suprotnom će, stoji u rešenju suda, sva imovina dužnika preći u svojinu države Srbije. A prethodni stečajni postupak pokrenut je nakon potvrde NBS da firma Asomacum nikome ništa nije plaćala 533 dana, dakle još od sredine avgusta 2010! Ih, ko god da je stvarni vlasnik, svaka čast, Srbine. Ko ne bi poželeo da može da radi šta hoće godinu i po dana, a da u isto vreme nikome ništa ne plaća? Samo kad stranci čuju za to, biće Srbija magnet za investicije! Ako ne verujete, pitajte vlasnike slovenačke Mure. Nije fer, kad sam već pomenuo Muru, ni to što je Srbija toj firmi dala po 5.000 evra naših para za svakog radnika u Prvom maju iz Pirota. Oni mesecima ne primaju plate i verovatno ih nikada neće ni primiti, jer je Mura otišla u stečaj. Još gore je što je i Prvi maj deo stečajne mase. Nažalost, u stečajnoj masi nema onih 6,64 miliona evra, koliko je Muru „častila“ država Srbija u vidu subvencija za otvaranje „novih radnih mesta“. Pare su Muri u dve jednake rate isplaćene 2012. i 2013. a tim novcem je država još mogla svakom od radnika da plaća 20.000 dinara mesečno, a da oni sve vreme sede kod kuće. Nije, konačno, fer ni to što fabrika Zastava oružje za poreze duguje čak 7,4 milijarde dinara. I šta sad, kada od njih poreznici ni puškom dug ne mogu da naplate? A to je skoro petina sume koja će se uštedeti smanjenjem plata i penzija. E, bar je to fer!