Točkić zvani „trebati“

Ako ćemo da budemo sitničari – nijedna. „Amerika bi trebalo“ loše zvuči jer je subjekt u ženskom rodu a predikat u srednjem, pomalo kao da smo rekli „Tetka bi došlo“. Reči „Amerika bi trebala“ svaki nastavnik bi podvukao crvenom olovkom, jer se zna da glagol trebati mora da bude u bezličnom obliku. Varijanta „Trebalo bi da Amerika pomogne“ gramatički je ispravna, samo – to više nije ta ista rečenica. Ako, u nekom tekstu o spoljnoj politici, kažemo „Srbija je...“, „Rusija je...“, „Evropska unija je...“ (uradila ili nije uradila to i to), pa se onda upitamo šta je sa Amerikom, normalno je da i reč Amerika dođe na početak rečenice. Glagol trebati je problematično mesto, rasklimani točkić u mehanizmu srpske gramatike, a pisci školskih gramatika nisu mu poklanjali dovoljnu pažnju. Znali su, naravno, za česte greške tipa „Trebaš da dođeš“, „Nije trebao to da uradi“, pa su ih – s punim pravom – ispravljali u Treba da dođeš, Nije trebalo to da uradi. Pritom bi napomenuli da je glagol trebati uvek bezličan, tj. da se javlja samo u trećem licu jednine (treba, trebaće, trebalo je, trebalo bi), ali se nisu uvek setili da dodaju da to važi samo kad je upotrebljen uz drugi glagol (u navedenim primerima „dođeš“, „uradi“). Kad drugog glagola nema, glagol trebati se menja kroz sva lica: Trebaćeš mi, Trebaju mu ključevi, Ta vam svađa nije trebala i tako dalje. Još o ovome iduće nedelje.