Pobune bez pretnje

Foto Oliver Bunić

Da je protest policajaca malo potrajao, a zaposlenih u zdravstvu počeo koji dan ranije, u štrajku bi u oktobru bio najveći deo javne službe. Ali utisak da je po sredi masovno nezadovoljstvo većine zaposlenih u javnom sektoru je izostao, jer rad pravosuđa, prosvete, zdravstva i policije nije bio blokiran istovremeno. Iz istog razloga, ne stiče se ni utisak da je ukupan broj radnika koji je neki vid protesta izrazio makar samo u prethodnih deset dana dostiže skoro 90.000. Odnosno, odvojeno i različitim metodama obustave rada protest najavljenim ili usvojenim propisima izrazilo je 4.000 advokata, 50.000 prosvetnih radnika, nekoliko stotina beogradskih taksista koji su predstavljali zahteve 14.000 taksista, nekoliko stotina studenata i 20.000 zaposlenih u ugostiteljstvu.

Granski protesti poslednjih su meseci umirivani sa mnogo kompromisa i neostvarenih ciljeva, a oni koji još uvek traju verovatno će skončati na isti način pre nego što počnu najavljeni (zaposleni u zdravstvu, 5. novembra). Svako u svom dvorištu, a svi reagujući na reformske zakone, slabo uspevaju da ostvare zahteve, ali nameću pitanje da li se lanac reakcije na reforme zatvara i završava ili tek počinje. Da li će se nezadovoljstvo merama (kakve je, prema rečima Zorana Babića, uspešno oprobalo pola Evrope) masovnije premestiti na ulice kao u toj polovini Evrope - Grčkoj, Španiji i Italiji, ili je balon već izduvan? Hoće li očekivano nezadovoljstvo bolnim merama dovesti do masovnog štrajka ili masovnosti neće ni biti, suprotno očekivanjima SNS ako, moguće je, ni reforme ne budu tako bolne? Znam da će zbog mera koje treba preduzeti svi biti ljuti, ali me to ne interesuje, jer od Srbije treba napraviti pristojnu zemlju zdrave ekonomije, upozorio je Aleksandar Vučić 15. aprila.

Iako su usitnjeni protesti reakcija na reforme koje stižu zbirno, u paketu kakav je, na primer, rebalans budžeta, po pretpostavci sociologa Đokice Jovanovića i Srećka Mihailovića oni se neće lako ni spojiti. Ili, ako se spoje biće spontani, neorganizovani i malo kome korisni. U širem smislu nedostaje međusektorska solidarnost, ali i objedinjavajući politički faktor, koji bi trebalo da bude ili sindikat ili leva partija. Sindikati imaju posvađano rukovodstvo, neorganizovani su, pritisnuti raznim problemima, među kojima je, čini mi se, i koruptivni. Oni nude kratkoročna rešenja, deluju namah, bez dugoročne strategije. Ideja levice je kompromitovana i pod udarom liberalne propagande. U medijima se, recimo, još uvek najčešće koristi termin bivše komunističke zemlje, iako nikada nijedna komunistička zemlja nije postojala, ali strah od komunizma i dalje postoji. Danas je ideja realne levice još i teže ostvariva, jer čovek koji je ostao bez posla nije u stanju da sluša ni pet minuta, a kamoli da se unosi u suštinu levice - politiku stalne i pune zaposlenosti, kaže profesor Jovanović.

Tom politikom nije se rukovodio srpski establišment usvajajući Zakon o radu, na koji ni reč nisu imali pravo da kažu sindikat ni građani. Preskakanje kategorije socijalnog dijaloga i javne rasprave u proceduri donošenja ovog zakona, takođe je iznedrilo jedan parcijalni i kratkotrajni protest bez rezultata.
Sociolog Srećko Mihailović reći će da se na tom primeru vidi delimično prevazilaženje problema fragmentirane sindikalne scene, ali ne i mogućnost dogovora. Ozbiljno razmatranje današnje situacije nužno nas vraća u vreme Velike krize, čije je posledice Amerika uspela da prevaziđe širokim socijalnim konsenzusom. Naši političari misle da na te izazove mogu odgovoriti bez dogovora sa radničkom klasom, na koju će da prebace teret. Ali to je iluzija koja traje kratko. Zajedničko svim trenutnim protestima, po Mihailoviću je prisustvo negativne solidarnosti, koja dodatno onemogućava dogovor i sprečava postizanje željenih efekata. Da njima treba da bude bolje i da su njihovi uslovi najgori, svi su uvereni, ali nemaju to čime da dokažu. Štaviše postoji težnja da ne treba da dođe do poklapanja, pa se strogo vodi računa da se protesti ne zakazuju u isto vreme, što govori o suludoj sebičnosti.

Esnafski protesti - advokati, prosvetari, pa taksisti, pa ugostitelji, čak i nekoliko stotina studenata i oni koji se tek najavljuju dotiču se samo u jednom - svi traže izmene propisa u svoju korist. Advokati, koji protestuju od polovine septembra, na primer, zahtevaju ostavku ministra, ukidanje ekskluzivnosti notara i odluke o povećanju paušalnog poreza. Prosveta očekuje da bude izuzeta iz usvojenih mera štednje. A ugostitelji, o čijim zahtevima bi se još dalo i raspravljati jer je kontrolom 1.019 objekata utvrđeno da 40 odsto ne poštuje zakon, očekuju da ih se blaže kažnjava, zapravo da se radnja zatvara samo dok se ne otklone nepravilnosti, a ne u dužem roku koji predviđa zakon. Čak i masovniji, organizovani i povezani protesti, međutim, u državama na koje se rado poziva vladajuća partija nisu dali efekte. Ali u nekim slučajevima su se zahtevi ostvarili ili približili mogućnosti da se ostvare, a ponegde su iznedrili Sirizu - partiju sindikalnih načela i tako promešali karte u rukama vlasti. Češće su, ipak, u Evropi pod opsadom štednje, poslužili kao ventil nezadovoljstva i smirili strasti na odloženo. Mihailović veruje da su i današnji protesti u Srbiji samo ventil, jer se njima ne preti državi. Država koja ne shvata da joj se više isplati da preko puta ima odgovornog i jakog socijalnog partnera, ne razume ni da dezorganizovano nezadovoljstvo dovodi do drugačije vrste protesta. Oni su spontani i masovni, vode se na ulicama i njima niko nije u stanju da upravlja.

Đokica Jovanović veruje da će se na pitanju rada lomiti koplja u budućnosti. On podseća da prekarijat na Zapadu izađe na ulicu i polupa grad, jer ne zna koji su mu zahtevi. Svaka vlast sebe učvršćuje tako što atomizuje društvo. I odgovara joj atomizovani protest. Sektorsko ponašanje se rukovodi načelom da je svima teško, pa zašto bi nekome bilo bolje. Umesto, svima je teško, pa tražim za sebe isto što i oni. I u ovom slučaju može se praviti trijaža opravdanosti zahteva, ali u takvoj polemici se tupi oštrica.

Strah od takve oštrice najbolje ilustruje ignorantski odnos vlasti, koja se rečju nije osvrnula na proteste tokom maratonske rasprave o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o budžetu. Popriličnog broja nezadovoljnih nije se dotakla ni opozicija, kojoj je stav radnika nedovoljno bitan da posluži kao argument protiv ovog zakona. Snaga i ozbiljnost pretnje trenutnih protesta, slikovito se očituju i u gotovo nepostojećim reakcijama srpskog premijera Aleksandra Vučića, u čijem je poznatom maniru da ma kojim povodom sazvane konferencije za novinare pretvara u omnibus odgovora na kritiku njegove vlasti. Tim pre čudi da se baš njega jedino ova tema ne dotiče. Premijer se ne osvrće na proteste, jer u njima ne vidi pretnju, a i zato što ne želi da se konfrontira masi. Reagujući na kritiku u novinama, on ide protiv pojedinca novinara, a protiv jednog se lako boriti. Uz to se stalno poziva na bivše da bi dokazao da nema alternative, kaže Jovanović.

Sindikati najavljuju da će se prosveti pridružiti i zdravstvo i zaposleni u komunalnim preduzećima, a potom i radnici firmi u restrukturiranju, kad se pokaže da ne postoji mogućnost njihove privatizacije. LJubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, brani se od optužbi na račun sindikata tvrdnjom da prvi put od kad postoji reprezentativnost, dva sindikata vrlo dobro sarađuju. Protesti su granski i odvojeni jer svako želi da prikaže svoj problem. Ali pitanje šire podrške je, takođe, posledica velike skupštinske većine na strani jedne partije koja je najavila takve reforme i dobila podršku. Zajedničko današnjim protestima, jeste nedostatak dijaloga pri donošenju zakona i s tim mora da se prestane.

Orbović ipak očekuje da će protesti dobiti šire razmere kad sa smanjenim platama ljudi budu teško izlazili nakraj. Mada, već i sad nakraj lako izlaze jedino demokrate s naprednjacima koji nemaju druge ideje do da kritikuju njihovu dvanaestogodišnju vladavinu. I naprednjaci sa demokratama, jer da samo to rade imaju materijala za još dvanaest godina. NJima je lako jednima sa drugima i ništa teže im neće biti ni ako se slutnje NIN-ovih sagovornika obistine.