Kosovu MOK, Srbiji šok

Foto AP

Sve što se na Kosovu i oko njega minulih nekoliko godina dešava i još više način na koji se dešava počinje da dobija nekakvo obličje. Nakaradno, bezobzirno i izvan zakona, ali prećutno odobreno ne samo od ove srpske vlasti uz izdašno sasluženje međunarodne zajednice. U korpus odluka koji daje okvir za takvo obličje spada i potez Međunarodnog olimpijskog komiteta da provizorno prizna Olimpijski komitet Kosova, uz napomenu da će konačna odluka o punom priznavanju biti doneta u decembru u Monaku. U obrazloženju, razume se, nema ni reči o tome da u MOK mogu biti primljene samo punopravne članice UN, ali se zato naglašava da je odluka doneta u interesu sportista na Kosovu, kako bi se uklonila neizvesnost koju oni imaju. Moš misliti - košarkaški ili fudbalski turnir na Olimpijadi u Riju bili bi potpuni krah bez kosovskog dream team-a, a takmičenja u gimnastici ili atletici izgledala bi ko da izostaju Rusi ili Amerikanci.

E sad, valja pogledati i u sopstveno dvorište. Šturo sklepano saopštenje Olimpijskog komiteta Srbije u kome se najoštrije osuđuje ovakva odluka i naglašava da će se ubuduće delovati u skladu sa preporukama nadležnih državnih institucija Srbije, zapravo, dosta toga otkriva. Tako je ministar spoljnih poslova Ivica Dačić poručio da ta odluka ne vodi ka rešavanju problema, već stvara nove. Problem je, kako je dodao, što ne postoje jasno utvrđena pravila ko ima pravo da postane član MOK-a.

Mi smatramo da je to neko ko ima legitimitet - u smislu članstva u UN. Srbija će učiniti sve kako bismo stvari doveli u normalan red, a to je da pregovaramo, da vodimo dijalog, a ne da imamo politiku svršenog čina, kazao je Dačić. Neko zlonameran bi možda mogao da pomisli da se šef diplomatije ljuti što čitava stvar nije deo pregovora u Briselu. Ne bi to bio neki problem nakon procesa ukidanja srpskih institucija na severu Kosova, samo bismo tako još jače utvrdili ekskluzivno pravo da i ovaj korak nazivamo normalizacijom odnosa umesto priznanjem Kosova.

Istovremeno, u Ministarstvu za omladinu i sport za NIN kažu da je da se prijemom, kako kažu, jedne takozvane države koja nije članica UN, što predstavlja jedan od esencijalnih uslova za članstvo u MOK-u, napravio veliki i opasan presedan koji do sada nije učinjen na međunarodnoj sportskoj sceni. Kao ministar sporta i učesnik Olimpijskih igara smatram i sa svoje strane osuđujem svaku odluku kojom se u sportu, gde je jedna od osnovnih odlika upravo pridržavanje jasnih i jednakih pravila za sve, a što sport čini nedostupnim za uticaj politike, uvode bilo kakvi oblici presedana i smatram apsolutno neprihvatljivim da se uslovi za učestvovanje razlikuju i prilagođavaju po potrebi ili po osnovu različitih kriterijuma, kaže za NIN resorni ministar Vanja Udovičić.

Problem bi, ovde, međutim mogla biti činjenica da ovo nije ni prvi ni poslednji presedan koji je MOK učinio. Tako Hongkong koji je deo Kine i nije član UN učestvuje na Olimpijskim igrama. Slična situacija je i sa malim ostrvom Aruba u južnom Karipskom moru koje je učestvovalo samostalno na olimpijadi iako je konstitutivni deo Kraljevine Holandije, a ima svoju vladu, ustav i uživa potpunu unutrašnju autonomiju. Predrag Simić, profesor na Fakultetu političkih nauka, za NIN kaže da su međunarodni odnosi puni ovakvih primera. Palestina je svojevremeno postala članica UNESKO zahvaljujući mirovnom sporazumu koji je u tom trenutku imala sa Izraelom. Bivša Jugoslavija je upravo primer praktikovanja ovakvih presedana. Imali smo, recimo, diplomatske odnose sa Zapadnom Saharom, ali su oni prekinuti kada je Maroko pobedio u tom sukobu.

Posmatrajući stvari iz ovog ugla, međunarodni faktor nije očekivao mnogo dreke oko svega, shodno tome ni neku veliku opstrukciju zbog odluke MOK-a. Uostalom sve postpetooktobarske vlasti, manje-više, navikle su Brisel i Vašington da pregovori i sporazumi oko Kosova znače napuštanje suvereniteta koji je ionako bio tek provizorijum. Analitičar Dušan Janjić smatra da je i to malo reakcija koje je izazvao prijem Kosova u MOK, zapravo namenjeno unutrašnjoj upotrebi. Reč je o ozbiljnoj političkoj odluci koja će i formalno biti potvrđena kada više od polovine članica MOK bude glasalo za prijem Kosova. Šta nam zapravo pokazuje ova situacija? Srbija polako deblokira put Kosova ka UN, a ovog momenta je sport jednostavniji način da se trasira taj put. Istovremeno, to je i saznanje da Srbija bilateralno može još neko vreme da drži otvorenim ovo pitanje, ali da je prijem Kosova u UN neminovnost. Priča da Kosovo neće biti u UN je laž. Tadić je stvarao ambijent za taj put, baš kao što i Vučić sada kreira pretpostavke da sledeća vlast ode korak dalje.


Foto AP

Da sve, ipak, nije moralo da nam se spusti na glavu odmah i sad poput onog drona iznad Partizanovog stadiona pokazuje i primer toliko pominjanog i kaštigovanog Fudbalskog saveza Srbije. Oni, naime, već godinama uspevaju da drže podalje od evropske i svetske kuće fudbala kosovske fudbalere uprkos jakom albanskom lobiju u UEFA i FIFA. Najsvežiji primer je odluka FS Čilea da odustane od prijateljske utakmice u Prištini zbog političkih konotacija tog meča, ali i činjenice da ova zemlja nije priznala nezavisnost Kosova. Bivši predsednik Olimpijskog komiteta Ivan Ćurković za NIN kaže da je odluka MOK-a rezultat lobiranja, ali i napominje da su stvari mogle izgledati i drugačije s obzirom na to da izvestan broj zemalja koje donose odluke ima slične probleme. OKS sada ne može ništa da uradi. Zapravo može u znak protesta da istupi iz MOK, ne takmiči se i bude dodatno kažnjen. Ovakva odluka u stvari i nije neko veliko iznenađenje. Ali mi, takođe, ne znamo za mnoge državne dogovore koji su potpisivani tokom pregovora sa albanskom stranom. Za te stvari treba pitati naše političare.
Nije tajna da je mnogo zemalja koje se pribojavaju ovakvih odluka. Španija ima dva Kosova, u Baskiji i Kataloniji, Francuska jedno na Korzici, a Kina teritorijalni problem sa provincijom Sinđang koju mahom naseljavaju Ujguri. Iz ovog bi se moglo zaključiti i da Srbija koja se bori i Srbija koja se predala ni za potencijalne saveznike nema isto političko i geostrateško značenje. Predrag Simić ističe da je odluka MOK verovatno na liniji sprovođenja Briselskog sporazuma. Ovo što sada gledamo je taktika takozvane salame. Odseca se kriška po kriška. Kosovo su priznale mnoge minijaturne države, a ako jednog dana taj broj dostigne dve trećine članica UN, veliko je pitanje da li bi Kina i Rusija ostale tako principijelne. Srbija bi bila gubitnik, a niko ne želi gubitnika za saveznika.

Stvari su, međutim, sada takve kakve su, a višedecenijski nedostatak strategije proizvodi iluzije i puku kupovinu vremena. S tim što je ovde sve što je bilo u ponudi odavno kupljeno. O čemu je, zapravo, reč? O bespovratno propuštenoj šansi da se Srbiji na vreme saopšti da su stvari završene još onog junskog dana 1999. u Kumanovu. Ma koliko to bolno bilo, plaćena cena mogla bi biti zalog neke drugačije politike. Možda se poneko iz svih srpskih vlasti pita zašto je ta prilika propuštena i zašto više nije moguće reciklirati ni ideju o suštinskoj autonomiji. Ako još budu iskreni sa sobom doći će do jednostavnog saznanja bilo je to previše cenzusno rizično.

Ovako srpska elita nema mnogo aduta u rukama. Poneka izbledela fotografija iz devedesetih koja baš i nije za pokazivanje, vrhunsko postignuće da im je trebalo malo više od decenije da shvate da rat sa ostatkom galaksije nije najpametnija rabota i banalni optimizam profesionalnih donosilaca isključivo dobrih vesti. Naravno da u takvim okolnostima bilo kakvo pominjanje Kosova znači šifru da je vreme da se tetki nosi lek. Čak i kad je samo o loptanju reč.