Lekcije netolerancije

Kada je pre četiri godine zvanično otpočelo inkluzivno obrazovanje u Srbiji, objašnjeno nam je da će u školama ubuduće biti otklonjena svaka vrsta diskriminacije koja se odnosi na nacionalnu, versku, ili polnu pripadnost, sposobnost, socijalno poreklo, zdravstveno stanje ili neko drugo lično svojstvo pojedinca. I to ne bilo kako, jer je Ministarstvo prosvete uradilo opsežne pripreme (tako su nam objasnili), a nastavno osoblje je prošlo edukaciju koja im je ne samo promenila svest, već ih i osposobila za rad sa svim osetljivim grupama. Problem, dakle, nije bio prosvetni sistem, već malo divlji roditelji koji su se teško mirili sa činjenicom da će njihova lepa, bela, pametna i zdrava deca biti usporena prisustvom neke koja su malo drugačija, ali uz pravilno usmerenje, do pomaka je moralo i na tom nivou da dođe za par godina.

Uspeh te sjajno zamišljene akcije se danas meri našim odnosom prema azilantima, pripadnicima LGBT populacije ili prihvatanjem dece ometene u razvoju, a država je nemoćna da ustanovi zašto je došlo do kvara. Zato što smo toliko primitivni da nikakvu edukaciju ne prihvatamo ili zato što nam je edukacija loša? Odgovor na ovo pitanje se može naći u udžbeniku Psihologija namenjenom drugom razredu gimnazije (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva) u kom stoji sledeća definicija: Od osobe koja je duševno zaostala, od idiota, nije moguće ni u najboljim uslovima stvoriti inteligentnu osobu i Umna zaostalost može biti različitog stepena, obično se razlikuju tri grupe: debili ili moroni, imbecili i idioti. A možemo ga potražiti i u udžbenicima namenjenim budućim akademcima, među kojima svakako dominira Kriminologija dr Branislava Simonovića, u kojoj se ponovo saplićemo o stereotip da je žena uglavnom kriva za silovanje i to ne samo zato što neadekvatno obučena šeta po usamljenim mestima, već i zato što mašta, šta god to autoru i, nažalost, profesoru, značilo.

Radeći po pritužbi na autora udžbenika Kriminalistika, utvrdili smo da je ovakvim interpretacijama autor prekršio propise o zabrani diskriminacije i dali smo preporuke da ukloni iz udžbenika sadržaje koji zagovaraju i podržavaju predrasude, običaje i društvene obrasce ponašanja zasnovane na ideji podređenosti ili nadređenosti polova, odnosno, stereotipnih uloga polova i kojima se žene omalovažavaju i vređa njihovo dostojanstvo, kaže poverenica za ravnopravnost Nevena Perušić i dodaje: Ali problem je što je obrazovanje najvažniji kanal preko koga se prenose vrednosti i oblikuju mlade generacije, a udžbenici nam od osnovne škole do fakulteta sadrže diskriminatorske i stigmatizirajuće sadržaje. Recimo, terminologija vezana za decu i odrasle sa intelektualnim teškoćama je davno prevaziđena, debil, imbecil, idiot su postali deo slenga i primenjuju se za omalovažavanje i vređanje, a najveći problem sa ovom lekcijom je pristup deci/osobama sa intelektualnim teškoćama, koji je medicinski, zasnovan na segregaciji i određivanju onoga što jedna osoba ne može, a samim tim su i odbačeni kao ravnopravni učesnici/ce u životu. Zamislimo da ovaj razred pohađa učenik/ca sa intelektualnim teškoćama i kakav je odnos nastavnika i vršnjaka prema njemu/njoj.

Upravo da se ne bi dešavalo da se bilo ko oseća diskriminisanim zbog toga što se razlikuje od većine, u vreme kada je uvedena inkluzija Kancelarija poverenice formirala je radnu grupu za analizu nastavnih planova i programa i nastavnih materijala s aspekta njihove usaglašenosti sa principima obrazovanja za ljudska prava i inkluzivno društvo. Ustanovljeno je da diskriminacija i to po svim osnovama počinje već u prvom razredu osnovne škole. I nije se promenila do danas, jer kada se otvori bilo koji udžbenik, bilo kog izdavača, primetno je da se gotovo uvek pojavljuje ilustracija četvoročlane porodice (mama, tata, brat i sestra), da samohranih roditelja nema, a da jedinci ili one devojčice koje imaju sestru mogu da se osećaju čudno. Takođe, da nema dece druge boje kože osim bele, baš kao što nema dece koja koriste invalidska kolica, dok se u tekstualnom smislu deca sa smetnjama u razvoju pominju samo u kontekstu volonterskog angažovanja u organizacijama koje rade sa ovom društvenom grupom. Dakle, ponuda je inkluzija u kojoj ne samo da ne nude sadržaje koji bi bili zanimljivi, bliski i potrebni osetljivim grupama, već se insistira i na vizuelnoj nevidljivosti svih koji se razlikuju.

A da je problem naših udžbenika širi čak i od inkluzije, pokazuje rodna neravnopravnost, koja bi trebalo da je pre jedno 100 godina otišla u prošlost, a sa kojom smo svakako morali da završimo kad je broj ženske i muške dece koja pohađaju osnovnu školu postao približno jednak. Umesto toga, mi imamo i brojčanu i kvalitativnu nesrazmeru. Recimo, u udžbeniku za Prirodu i društvo za treći razred, ženski likovi se javljaju u 48, muški u 80 slučajeva. Žene su kvantitativno najzastupljenije u stereotipnim ulogama vaspitačice, učiteljice i medicinske sestre (što, koliko god da odgovara stvarnosti, nisu jedine profesije kojima se žene danas bave), a muškarci su lekari, inženjeri, piloti, arhitekte... Čak i kada se ilustruju deca, primetno je da je dečak taj koji skače a devojčica ona koja mu aplaudira. Nesrazmera u broju vidljivo raste kako se ide ka višim razredima, pa se u Čitanci za osmi razred ne pominje nijedan roman koji je napisala žena, nijedna književnica koja predstavlja svetsku književnost, a književni tekstovi su birani tako da su muškarci junaci koji se bore za slobodu i pravdu, a žene predmet žudnje i ukras društva.

U kontekstu svega navedenog sasvim je očekivano da se diskriminacija širi i na rodno neosetljiv jezik, ali i na pripadnike drugačije seksualne orijentacije. Iako je to pravo i zakonima i Ustavom zagarantovano, udžbenici iz sociologije, biologije, poznavanja Ustava ili filozofije ga nigde ne pominju, a u udžbenicima iz psihologije se pominje na samo dva mesta. U prvom slučaju se radi o poremećenom odnosu hormona, a u drugom (udžbenik za turističke i ugostiteljske škole) u odeljku posvećenom prostituciji nakon zoofilije i nekrofilije.

Sve su to bili razlozi da Kancelarija poverenice za ravnopravnost još 2011. uputi preporuke Ministarstvu prosvete, Nacionalnom prosvetnom savetu i Zavodu za unapređenje kvaliteta vaspitanja da se iz svih nastavnih materijala uklone diskriminatorni sadržaji i da se u nastavne programe unesu teme koje razvijaju svest o različitostima i koje promovišu kulturu mira i nenasilja. Do sada su se već tri ministra zahvalila na preporukama, ali se još uvek nije dogodilo ništa. Na pitanje ima li nade da će se nešto promeniti Nevena Petrušić odgovara: Na sastanku sa ministrom Srđanom Verbićem sam dobila informaciju da su u pripremi izmene Zakona o udžbenicima i nastavnim sredstvima, kao i odgovarajuće kampanje. Nadam da je Ministarstvo ozbiljno shvatilo svoju odgovornost u suzbijanju diskriminacije jer se svi moramo suočiti sa gorkom i zabrinjavajućom činjenicom da veliki procenat dece i mladih već izražava rasističke i homofobične stavove.
Naravno, pod uslovom da homofobični stavovi nisu prikriveni adut ove vlasti, a da su udžbenici bar jedan od retkih segmenata u prosveti za koji se Ministarstvo oseća nadležnim.