Bežanje od Obame

Prvi utorak posle prvog ponedeljka u novembru, svake dve godine. To je, još od 1845, tradicionalni ritual američke demokratije. S tim što je svake četiri godine ono „veliko“ glasanje, kada se bira i nosilac izvršne vlasti, predsednik, a između toga su „međuizbori“ (mid-terms), kada se obnavlja ona zakonodavna i završavaju drugi poslovi na nivoima „sjedinjenih“ država, kao što je izbor njihovih skupština, guvernera i slično. Idućeg utorka na redu je upravo to: bira se celokupni sastav (435 poslanika) Predstavničkog doma (to bi po našem bilo „veće naroda”, pošto je tamo svaka država zastupljena srazmerno broju svojih stanovnika). Biti član Doma inače je kratkotrajna čast (i privilegija), jer mandat traje samo dve godine. Ali zato može da se obnavlja unedogled. Senat bi u američkom dvodomom parlamentu bio gornji dom, odnosno „veće država“, pošto je svaka od 50 članica unije tamo zastupljena sa po dva poslanika, dakle podjednako Kalifornija sa svojih 38 miliona duša i Vajoming, koji je otprilike kao Crna Gora (583.000 stanovnika). Senatora je okruglo 100, a svake dve godine glasa se za trećinu (takođe bez ograničenja broja mandata). Najveća izborna dilema je da li će Republikanska partija od Demokratske preoteti senatsku većinu. Trenutni odnos snaga tamo je 53:45, pri čemu dvojica nezavisnih senatora obično glasaju sa demokratama. Među onima koji idu na reizbor, 20 je demokrata, a 13 republikanaca. Računica kaže da republikanci treba da preotmu šest senatorskih mesta za većinu (i zadrže ona koja već imaju). Ono što je ovoga puta problem za demokrate jeste pak što se za senatore glasa u sedam država koje su „crvene“, što znači da je većina u biračkom telu naklonjena republikancima (i u kojima je na predsedničkim izborima 2012. pobedu odneo Mit Romni). Izborna kombinatorika je dakle naklonjena republikancima, ali šta je sa politikom? Odgovor je - „isto takođe“. Deo američke izborne tradicije jeste i da na međuizborima lošije prolazi partija kojoj pripada stanar Bele kuće. Bez obzira na stanje u državi, koje inače nije loše. Ekonomija SAD je u upadljivo boljem položaju od privreda drugih razvijenih zemalja, a pogotovo u poređenju sa prilikama u EU. Stopa nezaposlenosti je 5,9 odsto, dok je evropski prosek iznad 10 odsto. Ukupno, od krize 2008, američka ekonomija je porasla za oko osam odsto, dok je EU za isti period u minusu od dva odsto. Smanjen je i budžetski deficit... U drugim oblastima, glavna tema još je reforma sistema zdravstvenog osiguranja („obamaker“), inače najkontroverznije političko pitanje u minulih šest godina Obaminog mandata - po jednima to je njegovo najveće postignuće, po drugima najveći promašaj. Posle katastrofalnog menadžmenta njenog uvođenja, ova reforma je prvi put obezbedila zdravstvene polise za oko deset miliona Amerikanaca, ali za mnoge je i dalje nepotrebna intervencija države u nešto što treba da reguliše tržište (većina Amerikanaca osigurana je preko svojih poslodavaca). Stabilizovan je i finansijski sistem tako što je uveden veći nadzor nad Volstritom, epicentrom krize, ali uprkos tome, popularnost prvog crnog predsednika SAD je rekordno niska: u ovom momentu način na koji obavlja svoj posao podržava samo 41 odsto Amerikanaca. Kada novi sazivi dva doma Kongresa budu prvi put na okupu, 20. januara, Obami će ostati još samo dve godine mandata, koje će provesti kao i svi njegovi prethodnici u toj fazi: bez mogućnosti da vuče velike poteze, bez obzira na to kakav će rezultat doneti glasanje u utorak. Objašnjenje za ovo je druga i duga priča, što ne znači da izborni ishod ovoga puta nije važan: tako nešto u demokratiji ne postoji. Glavno pitanje je: šta bi dominacija republikanaca u oba doma promenila u dosadašnjem odnosu zakonodavne i izvršne vlasti u SAD? Najpouzdaniji odgovor je: malo. Demokrate su većinu u Predstavničkom domu izgubili na međuizborima 2010, i od tada traje stalna blokada Obaminih inicijativa, a u dva navrata došlo je - zbog neizglasavanja budžeta, odnosno limita za zaduživanje države - do blokade izvršne vlasti. Naravno, s obzirom na to da zakonodavne inicijative potiču iz Kongresa, moglo bi se očekivati da će republikanci nastaviti da blokiraju ono čemu su se i dosad protivili: reformu imigracionih zakona, liberalizaciju abortusa, dodatno regulisanje Volstrita... Ali i Obama ima svoje oružje: svoje penkalo, pa se prognozira da će u većoj meri koristiti institut predsedničkih uredbi. Ono što je posebno na ovim izborima, to je da kandidati demokrata izbegavaju Obamu, plašeći se da bi percepcija bliskosti s njim mogla da im umanji izborne šanse. Ovo bežanje od lidera sopstvene partije nov je fenomen, i ide čak dotle da kandidatkinja demokrata za senatorku iz Kentakija u svojim promotivnim TV spotovima biračima poručuje „Ja nisam Obama“, dok senator sa Aljaske Mark Begić (hrvatskog porekla), naglašava da se „suprotstavljao Obami“. Ovo je rezultat američkog sistema u kojem je svaki kongresmen isključivi vlasnik svog mandata i račun ne polaže svojoj partiji, nego svojim biračima. U Kongresu se doduše glasa i po partijskoj liniji, ali u minulih šest godina Obama je često imao veće probleme da oko nekih pitanja ubedi „svoje“ nego političke protivnike. Od širih tema, spoljna politika, kao i obično, nije prioritet: većina Amerikanaca je antiratno raspoložena, tako da Obamina uzdržanost u krizama na Bliskom istoku nije faktor u glavama birača. Pored „obamakera“, što je u svojim predizbornim govorima pominjalo samo 36 odsto demokrata, velika tema na drugoj strani su ekonomske nejednakosti na kojima insistiraju „plavi“ (demokrate). Američko društvo je danas u tom pogledu najoštrije podeljeno kad je reč o razvijenim ekonomijama i po mnogim kriterijumima raspodele nacionalnog bogatstva ono je pre u ligi nerazvijenih i korumpiranih zemalja nego industrijalizovanih demokratija. Prema podacima iz 2013. je 75,4 odsto ukupnog bogatstva u SAD u rukama 10 odsto najbogatijih. U Nemačkoj je taj postotak 61,7, u Japanu 49,1, Švajcarskoj 71,5, Francuskoj 51,8... Drugi podatak je da se tokom Obaminog mandata i ekonomskog oporavka od „Velike depresije“, 95 odsto povećanog prihoda slilo u džepove samo jedan odsto Amerikanaca. Zbog toga se kandidati iz oba politička tabora u kampanji busaju u grudi da će braniti interese „srednje klase“ („radnog naroda“ u našem prevodu, pošto ovoj kategoriji pripadaju svi oni koji žive od plate). Malo je međutim izgleda da se ta obećanja posle izbora ostvare, s obzirom na ulogu velikih para, političkih donacija upravo pripadnika pomenutih „1 odsto“ za ovu kampanju, koja je u ovom pogledu donela novi rekord. Prema nalazima vašingtonskog Centra za uzvratnu politiku, neprofitnog instituta koji prati uticaj novca i lobiranja u politici (čiji je slogan „novac govori, mi prevodimo“), međuizbori će koštati blizu četiri milijarde dolara (za izbore 2012. potrošeno je 2,8 milijardi), pri čemu se predviđa da će republikanci potrošiti nešto više od demokrata (1,92 prema 1,76 milijardi). Ono što je ovoga puta posebnost, to je da nikad veći deo izbornih para - blizu jedne milijarde - nema polaznu adresu, jer će ih u promovisanje pojedinih kandidata potrošiti organizacije koje formalno nisu povezane sa njima i zbog toga nisu u zakonskoj obavezi da budu evidentirane. To je rezultat presude Vrhovnog suda (koji je tamo i ustavni) po kojoj i korporacije imaju pravo na „slobodu govora“, to jest da troše za izbor (ili neizbor) kandidata za političke funkcije, pod uslovom da njima i njihovim štabovima novac ne daju direktno. Republikanci će, kako navodi liberalni NJujorker, imati glavnu vajdu od ovih uslovno rečeno „crnih fondova“, mada na te pare nisu gadljive ni demokrate. Američka posebnost je i to što se ova kupovina uticaja ne naziva pravim imenom - politička korupcija. U procenjivanju izbornih izgleda treba imati u vidu da birači koji će glasati 2014. neće biti isti kao oni koji su na birališta izašli 2012, a pogotovo 2008, kada su Obamu stavili na politički pijedestal. Na međuizbore se, naime, izlazi sa mnogo manje entuzijazma: odziv je u proseku oko 40 odsto, a kad se glasa i za predsednika oko 60. Drugačija je i struktura birača: odazivaju se mahom stariji i belci, dok su manjine, koje glasaju za demokrate, uzdržanije. Specifičnost američke demokratije je i „džerimandering“, tamošnji pojam za izborne smicalice u vidu prekrajanja teritorije izbornih jedinica kako bi određena partija obezbedila povoljan rezultat. Ovo ima dugu tradiciju - prvobitno je korišćeno da bi se ograničilo izborno pravo Afroamerikanaca i očuvala rasna segregacija, ali u modernim vremenima to je postalo legitimno sredstvo političke borbe, kojem u većoj meri opet pribegavaju republikanci (koristeći vlast u saveznim državama, jer se to obavlja na tom nivou), mada, kao i u slučaju anonimnih izbornih donacija, tom iskušenju podležu i demokrate. Saldo je da je prosečna izborna jedinica za Predstavnički dom koju su štimovali republikanci 75 odsto „bela“, dok je demokratska otprilike podeljena na ravne časti između belaca i manjina. Prema jednoj računici, u 2012. ove manipulacije su republikancima obezbedile sedam dodatnih kongresmena, a demokratama samo dva. Najzad, ovo su izbori za instituciju koja jeste važan deo političkog sistema, ali koja izuzetno loše stoji u očima građana: rejting Kongresa je, prema ovomesečnom istraživanju Galupa - samo 14 odsto!