DŽihad za poneti

Foto AP

Opravdano je zapitati se: ako su napadači koji su u Kanadi u, po svemu što se dosad zna, odvojenim ovomesečnim incidentima usmrtili trojicu vojnika - prvi za volanom, a drugi s puškom u rukama - bili na listama potencijalnih islamskih ekstremista, zašto nije bilo moguće predvideti i sprečiti ove napade? Zato što su teroristi delovali samostalno, a ne u okviru orkestrirane akcije. Možda su napade planirali mesecima, a možda su odluku da ih ostvare doneli baš tog jutra kad su ih sproveli. Nemoguće je znati. Otuda se u zapadnim medijima neretko (i olako) nazivaju spavačima, što je, smatraju u Stratforu, globalnoj obaveštajnoj konsultantskoj agenciji, neprecizan opis koji ne doprinosi razumevanju suštine problema.

Ukratko, operacija koja uključuje spavače mora da po definiciji bude dugoročni strateški projekat koji može da potraje i decenijama pre no što urodi plodom. Vlada ili organizacija koja priprema spavače mora da ima odličnu viziju, sofistifikovane planove i ogromno strpljenje, tvrdi Skot Stjuart iz Stratfora. Niti su vinovnici napada u Kanadi bili planirano infiltrirani - obojica su bili kanadski državljani, a islamu su pristupili u skoroj prošlosti - niti Islamska država (IS) i Al kaida ili neka treća radikalna organizacija trenutno ima dovoljno razrađenu logistiku da bi terorističke akcije sprovodila širom sveta, naročito od rušenja Kula bliznakinja u NJujorku 2001, terorističkih napada u Madridu 2004. i Londonu 2005, te posledičnog podizanja bezbednosnih mera na najviši zamislivi nivo.

Dakle, nije reč ni o kakvim teroristima spavačima, već o mladim ljudima koji su rođenjem pripadali zapadnom svetu, ali su se odlukom priklonili radikalnim islamističkim ideologijama. Ponovo, postojanje ovakvih pojedinaca nije nikakva novost - na desetine hiljada mahom mlađih državljana evropskih i američkih zemalja odlučilo je da se bori na strani IS, a određen broj njih se, i dalje zadojen radikalizmom, u međuvremenu i vratio u svoje matične države. Ono što donekle predstavlja novinu jeste surova činjenica da je akt terorizma moguće očekivati u svakom trenutku, doslovno bilo gde na svetu, upravo zato što je samostalan, loše isplaniran i verovatno traljavo sproveden. Ovim je opasnost od terorizma i definitivno postala globalna, baš zato što on sada može da se nađe na bilo čijem pragu. Dovoljan je naum, hemikalije za bombu ili vatreno oružje u rukama i - ništa više.

Zapadne nacije nalaze se pred dvostrukim izazovom: moraju da sarađuju s regionalnim bliskoistočnim partnerima kako bi se borile protiv Al kaide i IS, ali moraju da se trude i da se odmazde zbog ovog rata ne dogode i pred njihovim vratima. Borba protiv transnacionalnog džihadizma na Bliskom istoku dovoljno je veliki poduhvat, s obzirom na geopolitički položaj regiona. Stanje se sada zakomplikovalo i na domaćim frontovima, piše u jednom izveštaju Stratfora. Da današnje islamističke terorističke grupe imaju bolju logistiku, napadi njenih simpatizera na Zapadu se ne bi svodili na samostalno delovanje čiji je cilj najčešće zastrašivanje, a ne ostvarenje bilo kakvog političkog cilja. S druge strane, da SAD nisu povele međunarodnu vojnu kampanju protiv IS, želja za odmazdom bi zasigurno bila manje izražena, ali bi i IS nastavio da jača i raste na Bliskom istoku, a kasnije, ko zna, možda i po ostatku sveta.

Istini za volju, ovakve direktne akcije islamista se s rastućom učestalošću događaju već desetak godina. London će dugo pamtiti jul 2005, kada je 52 ljudi poginulo u bombaškim napadima na metro i jedan autobus, a šok je pojačan naknadnim saznanjem da su počinioci bili rođeni Britanci pakistanskog porekla. Američki major Nidal Malik Hasan je 2009. ubio 13 i ranio 30 vojnika u najvećoj američkoj vojnoj bazi na svetu, Fort Hudu; pre dve i po godine, Francuz arapskog porekla Muhamed Mera je u Tuluzu i Montobanu u više odvojenih napada ubio ukupno sedmoro ljudi, dok su bombaški napadi na bostonskom maratonu prošle godine odneli pet života i ranili blizu tri stotine ljudi. Svet je bio zgrožen i snimkom dvojice Britanaca nigerijskog porekla koji su, nakon što su prošlog maja usred Londona iskasapili jednog vojnika, s krvavom satarom u rukama, u prvu kameru koja se tu pojavila izjavili: Jedini razlog zbog kojeg smo ovo uradili je to što muslimani umiru svakog dana. Oko za oko, zub za zub... Nikada nećete biti bezbedni.

Ako se ne može govoriti o spavačima kao infiltriranim obaveštajcima, kakve su poruke sve ove napadače navele da ispolje bes koji je u njihovim očima pravednički i, samim tim, opravdan? Glavno glasilo islamističkog ekstremizma na Zapadu je internet-magazin na osnovu čijeg naziva bi se moglo pretpostaviti da je rado čitan bilo gde na Menhetnu - Inspajer (Inspire). Umesto modnih saveta i lajfstajl trendova, u njemu se, pored recepta za pravljenje bombi u kućnoj radinosti, mogu naći i nedvosmisleni pozivi na individualni džihad protiv Zapada. Ovakve sugestivne poruke nešto ređe stižu iz različitih tobože humanitarnih fondacija i izbegličkih centara po svetu, a sasvim retko iz lokalne zajednice.

Postoji, međutim, i druga strana medalje. Prema rečima Tomisa Kapitana, profesora filozofije i međunarodne etike na Univerzitetu Severni Ilinois, poruku koja može nekoga da podstakne na samostalni čin terorizma moguće je naći i u retorici američkog establišmenta. Kako je napisao u nedavnom članku za NJujork tajms, kada je predsednik Barak Obama IS nazvao terorističkom organizacijom čija je jedina vizija da izbriše svakoga ko stoji pred njom, dao je savršeno opravdanje vojnoj kampanji koju je poveo, ali je i zapušio usta mogućim prigovorima koji bi se ticali ispitivanja konteksta u kojem je IS nastao i uloge međunarodne politike u njegovom nastajanju. Tako se najveći sukob u 21. veku - bio on verske, ekonomske ili nekakve treće prirode - šef Bele kuće sveo na, čini se, isuviše prostu formulu: mi i oni, civilizovani i varvari. Jedino se zna da Zapad mora da pobedi, bez mnogo prostora za polemiku, iako se ni o istinskom varvarizmu koji je IS podigao na nivo ideologije ne može polemisati.

Upravo takav diskurzivni vakuum je plodno tle da brojni nervno labilni pojedinci, indoktrinirani islamističkim ekstremizmom i kulturom poniženja, osete pravednički bes i želju za jalovom odmazdom, bez ikakvog većeg cilja. Incidenti u Kanadi usledili su tako nepune dve nedelje nakon što je kanadski parlament izglasao priključenje ratu protiv IS. (Potom je, prošlog četvrtka, i u NJujorku još jedan usamljenik i skorašnji konvertit na islam na ulici sekirom nasrnuo na policajce, jednog pritom teško ranivši.) U Stratforu, međutim, podsećaju da opasnost od samostalnih napada ipak nije najveći izazov s kojim će se Zapad suočiti u bližoj budućnosti. Po njima, to je jačanje oduvek prisutne islamofobije, koja iz dana u dan postaje sve izraženija, baš kao i podrivanje najveće tekovine liberalizma - vladavine prava.

Mogućnost individualnog džihada vodi ka sprovođenju bezbednosnih mera koje, čini se, najviše pogađaju muslimanske zajednice čiji se pripadnici, u najvećem broju poštujući zakon, već bore s problemima identiteta i socijalizacije u nacionalni mejnstrim. Očuvanje reda kod kuće i borba protiv džihadista u inostranstvu će stoga u velikoj meri zavisiti od sposobnosti zapadnih vlada da razumeju strateške namere iza ovih nesofistikovanih napada, zaključuju analitičari Stratfora svoj izveštaj.

Kakvu stratešku nameru može da ima neko ko kolima pregazi dvojicu kanadskih vojnika, ili neko ko, kao u Otavi, s vatrenim oružjem utrči u zgradu nacionalnog parlamenta? Nikakvu, osim da Kanadi i ostatku zapadnog sveta stavi do znanja da nikada neće biti bezbedni. Zato je i toliko jeziva.