Maršalov lični bioskop

Znate li koje je filmove Tito gledao najviše puta? Odgovor glasi Desant na Drvar 15 puta i Kozaru 13 puta. Ako se pitate zbog čega, imajte na umu da su to filmovi koje je Tito prikazivao svojim gostima, državnicima iz celog sveta, pa ih je sa njima iznova gledao. Znate li koji je bio poslednji domaći film koji je Tito video? Zemaljski dani teku, Gorana Paskaljevića. Znate li koje godine je Tito gledao Kuma? Bilo je to 7. januara 1976.

Mogli bismo da vam postavimo još stotinak zabavnih pitanja na koja ćete dobiti odgovore tek kada posetite multimedijalnu izložbu koju su pune dve godine pripremali autori postavke Momo Cvijović i Marija Đorgović u Muzeju istorije Jugoslavije. Ovu izložbu pod nazivom Velika iluzija Tito i 24 miliona filmske trake, 10. novembra će otvoriti ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, a specifična je po tome što će biti dostupna posetiocima svakog dana od pet popodne do deset uveče. Dakle, eto večernjeg izlaska u Botićevu ulicu broj 6, gde možete gledati i filmove koje je Tito voleo, ali i one koje nije voleo. Jednostavno rečeno Tito i film je tema ove zanimljive postavke koja o Josipu Brozu otkriva mnogo više od mnogih oficijelnih dokumenata, kako nam predočava kustos Marija Đorgović, uz objašnjenje da izložba prati dva nivoa realnosti jedan se zasniva na interpretaciji liste filmova koje je doživotni predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito gledao od 15. marta 1949. godine do 16. januara 1980. (Tito je umro 4. maja 1980). Bilo ih je tačno 8.801 film. Drugi nivo izložbe je zapis sa snimanja filma Tito -zapis filmskog snimatelja, u režiji Žorža Skrigina i scenariste Eugena Andersena.

Aleksandar Leka Konstantinović bio je Titov kinooperater svih tih godina. Svaki film koji je Tito gledao zabeležen je u svesci, a autori izložbe su registrovali četiri rukopisa u kojima je sve pedantno beleženo. Sveske su klasifikovane po godinama, a sadržale su podatke u desetak kolona datum kad je film uzet, naziv filma, zemlja porekla, distributer, koliko je puta Tito gledao taj film, kada je film vraćen distributeru. Posebna rubrika je bila prevod filma, i od 1949. pa sledećih petnaestak godina pisalo je da je Tito gledao filmove bez prevoda. U proseku, Tito je gledao 280 filmova godišnje.

Godine 1957. na primer, Tito je veoma malo putovao, bio je svega sedam dana van zemlje, pa je zapisano da je gledao 365 filmova. Ako bi se svrstavalo po žanrovima, najviše je gledao vesterne, ali nema pravila. Gledao je i poslednji treš, gledao je i šest danskih filmova uoči dolaska danskog novinara sa kojim je trebalo da razgovara.
Od novembra 1949. do 1955. godine kada je došao Nikita Hruščov u Jugoslaviju, Tito nije gledao nijedan ruski, odnosno sovjetski film. Tek tada je uzeo neke važne filmove iz Kinoteke i odgledao ih uoči Hruščovljevog dolaska Aleksandar Nevski, Ivan Grozni, Oklopnjača Potemkin...

Postoje dokazi da nije voleo ruske filmove, ali postoji i selekcija Mome Cvijovića pod nazivom Filmovi koje Tito nije voleo. Prvi na toj listi je film U planinama Jugoslavije, rađen u sovjetsko-jugoslovenskoj koprodukciji 1946. godine, potom film Ciguli-miguli Branka Marjanovića, zatim Hoja Lero Vjekoslava Afrića, pa Ne ubij francuskog reditelja Klod-Otan Lare i Biće skoro propast sveta Aleksandra Petrovića (u nedelju dana gledao ga je dva puta). U jednom razgovoru sa ljudima iz sveta filma citirao je kritike objavljene u Francuskoj, gde se kaže da u tom filmu nije istinito prikazana stvarnost u Jugoslaviji.

Da li je Tito samo voleo film, ili je i razumevao tu umetnost? Sve što je ostalo iza njega tim povodom, a biće prezentirano na ovoj izložbi, ukazuje na to da se nije samo filmom relaksirao. Kada je 1971. osnovan Fest, Titu je predočen spisak od 10 reditelja koje je trebalo da odlikuje. Sa malim ispravkama, Tito je prihvatio listu. Recimo bila su predložena dvojica ruskih reditelja, Mark Donskoj i Mihail Rom (umro je 1. novembra te godine, prim R. S.), a Tito je rekao da je dosta samo Donskoj. Između Žana Renoara i Rene Klera, on je izabrao Rene Klera, jer su mu sugerisali da bi to i Francuzi više voleli, jer je Kler francuskiji od Renoara. Tito je sugerisao da bude neko iz nesvrstanih zemalja, pa je tako na listu stavljen indijski reditelj Satjadžit Rej. Žao mu je bilo što nije bio predložen italijanski reditelj Vitorio de Sika, ali nije želeo da ga on dopisuje. Od svih reditelja, najviše odlikovanje Tito je dao Čarliju Čaplinu, a Bergman, Bunjuel, Viskonti, Kurosava, Hičkok, Ford i ostali dobili su isto odlikovanje, ali za stepen niže od Čaplinovog.

Finale ove priče dogodilo se godinu i po dana kasnije kada je Tito 1973. nominovan za Nobelovu nagradu za mir. Od svih nagrađenih reditelja je traženo da u pismenoj formi podrže njegovu kandidaturu, i svi su to uradili osim Marka Donskoja koji to nije smeo da uradi zbog sovjetske vlasti. Teško je zamisliti da je toliko slavnih reditelja ikada potpisalo za jednog državnika.



I jedan ekskluzivan detalj. Organizatori i autori izložbe zamolili su neke ugledne reditelje da im napišu kojih pet filmova je na Tita ostavilo poseban utisak. A pritom, nisu im uopšte predočili ni najuži spisak filmova. Rajko Grlić je bio najoriginalniji, i gotovo da je pogodio svih pet. Napisao je: 1. Veliki Getsbi (stara verzija iz 1949), 2. Tragači DŽona Forda, 3. Spartak Stenlija Kjubrika, 4. Kozara Veljka Bulajića i 5. Zaseda Živojina Pavlovića. Uz tabelu, Grlić je napisao: Ne znam da li je Tito gledao ove filmove, to jest da li su se našli na popisu od 9.000 filmova, koliko ih je navodno odgledao tokom svoje vladavine. Također ne znam da li je bilo koji od tih filmova, ako ga je slučajno gledao, imao bilo kakav uticaj na njega. Ali to sada i nije važno. Ove filmove sam izabrao jednostavno zato što bih, da je to bilo moguće, rado sjedio pored Tita i gledao kako gleda te filmove, posmatrao ga kako ih upija, otkrivao gdje se prepoznaje, kako se zabavlja, šta mu je dosadno. Gledanje njega kao gledaoca tih filmova pomoglo bi mi da ranije puno bolje shvatim gdje sam rođen i u kakvoj sam zemlji živio pune 44 godine.

I još malo bizarnosti: kada je umro Ante Pavelić 28. decembra 1959. u Madridu, Tito je gledao film Pljuvaću po tvom grobu; kada je smenjen Aleksandar Ranković gledao je meksički film Gavrani su bili u crnini. Prvi film koji je upisan da je Tito gledao 15. marta 1949. godine zvao se Plavi putevi, a poslednji film koji je gledao u LJubljani bila je Plava ptica.