Detektivska posla u poeziji

Virus megatrendizma se nezadrživo širi Srbijom. Nakon raskrinkavanja Miće Jovanovića, Nebojše Stefanovića i ostalih političkih figura, na red su došli pesnici. Široj ali i upućenijoj književnoj javnosti malo poznat, niški pesnik Miloje Dončić nedavno je objavio antologiju plagijata Resavski venac (Lestve, Kosovska Mitrovica, 2014), u kojoj je navodno pokazao da su vodeći srpski i jugoslovenski pesnici poput Pope, Daviča, Mike Antića i Cesarića praktično od reči do reči plagirali redom Celana, Pavezea, Dragišu Vasića i Remboa. Vesti i članci o pomenutoj knjizi i intervjui sa njenim autorom su poslednjih dana protutnjali lokalnim televizijama, Tviterom, Fejsbukom i ostalim kanalima javne komunikacije i izazvali stotine komentara. Jedan od najreprezentativnijih bio je komentar izvesne profesorke književnosti u penziji u kome kaže da joj je žao što nije umrla dan ranije i tako izbegla priliku da sazna da su pesnici kojima je posvetila ceo svoj radni vek zapravo lopovi!

Međutim, već sam naslov knjige budi izvesnu sumnju, kako je dr Aleksandra Mančić primetila za NIN, pošto je u najmanju ruku neprilično korišćenje pojma resavski u pejorativnom kontekstu, jer uprkos opštem mišljenju, resavska prevodilačka radionica je od neprocenjivog značaja za srednjovekovnu srpsku kulturu i izuzetno cenjena u slovenskom svetu, što bi Dončić kao književni stručnjak morao da zna. Takođe, Dončić kao plagirane navodi neke od najpoznatijih pesama srpskog jezika, koje se decenijama nalaze u čitankama, kao što su i oni koji su pokradeni najpoznatiji svetski pesnici. Dakle, sa obe strane navodnih plagijata nalaze se autori o kojima postoje stotine bibliografskih jedinica i čiji je svaki stih analiziran uzduž i popreko, pa je čudno da niko do sada nije uočio makar neki od trideset Dončićevih primera, koji su, uzgred, samo najreprezentativniji izbor od oko 500 plagijata, kako autor kaže u predgovoru. Dončić kaže još i da su mu u ovom detektivskom poslu pomagali razni profesori univerziteta širom bivše Jugoslavije, međutim, nigde ne navodi njihova imena, ali zato govori o stotinama i hiljadama pročitanih knjiga i časopisa.

Nakon uvida u sadržaj knjige, iz aviona se vidi da je reč o potpuno diletantskoj prevari, budući da su navodni originali, čije skenirane naslovne stranice Dončić daje kao priloge, gotovo svi štampani istim fontom, iako je reč o knjigama koje su objavljivane u poslednjih vek i kusur u zemljama od Australije do bivše Jugoslavije. A svako ko je držao u rukama npr. Nolitove ili Prosvetine knjige iz tog vremena, zna da ovi izdavači nisu nikada koristili takav font.

Kao primer za ovakve i slične brljotine može se navesti bilo koji Dončićev original. Tako, recimo, čuveni Antonio Maćado greši u pisanju sopstvenog imena i to na naslovnoj stranici svoje knjige Soledades, jer umesto Machado na Dončićevom originalu stoji Mashado, kao što i pokrajina u kojoj knjiga izlazi nije Castilla, već Kastilla, što je jedinstven primer u istoriji svetske književnosti. Razume se, svako može jednostavnom pretragom pomoću Gugla da vidi originalnu naslovnu stranicu ove Maćadove knjige i uveri se o kakvom je amaterizmu reč. Takođe, mogao bi se navesti i primer velikog hrvatskog pesnika Antuna Šoljana, koji je za priliku Dončićevih originala sebe prekrstio u Antona.

Ipak, zbog uznemirenja koje je knjiga izazvala u javnosti, NIN je konsultovao nekolicinu naših vodećih prevodilaca i tumača književnosti kako bi proverio istinitost Dončićevih navoda i posle istraživanja od svega dan-dva lako utvrdio da ni pesme ni knjige koje su navodno plagirane - ne postoje! Dejan Ilić, ugledni pesnik i jedan od naših najboljih poznavalaca i prevodilaca savremene poezije sa italijanskog jezika, između ostalih i Pavezea, zamoljen da za NIN potvrdi postojanje Pavezeove pesme Moja Sicilija, koju je Davičo prepisao i prenaslovio Srbija kaže: Pesma Moja Sicilija ne može se naći u Einaudijevom izdanju sabrane Pavezeove poezije iz 1962. (Cesare Pavese, Poesie edite e inedite), koje je do danas desetak puta ponovljeno i okuplja 125 objavljenih i 35 za života neobjavljenih pesama.

Kada je reč o samom izdanju koje Dončić navodi kao svoj izvor, Bruno Kragić, direktor Leksikografskog zavoda Miroslav Krleža iz Zagreba, kaže da knjiga pod naslovom Neorealizam sjeverne Italije, koju je navodno objavio 1948. Nakladni zavod Hrvatske, ne postoji ni u jednoj bibliografiji, niti biblioteci u Zagrebu, kao što ne postoji podatak da je Mate Balota, što je inače književni pseudonim ekonomiste Mija Mirkovića, ikada prevodio Pavezea. Do istog zaključka došao je i prof. dr Gojko Tešić, jedan od naših najvećih stručnjaka za međuratnu književnost i priređivač niza najuzornijih kritičkih izdanja pisaca ovog perioda kao što su Drainac, Vinaver, Krakov, Koča Popović i drugi. Podstaknut napisima u medijima, Tešić je istražio neke od navoda iz Dončićeve antologije i nije pronašao ništa. Tešić je 1990. priredio do danas jedino izdanje dela Dragiše Vasića, čiju je pesmu navodno plagirao Mika Antić. Antologija koju Dončić navodi kao svoj izvor ne postoji ni u jednoj bibliografiji, niti biblioteci u Beogradu, Novom Sadu i Zagrebu, niti je igde moguće pronaći makar i naznaku da je Dragiša Vasić ikada pisao poeziju, kaže Tešić za NIN.

Isti slučaj je sa navodnom Celanovom pesmom Sjaj zenica tvojih koju je, po Dončiću, plagirao Vasko Popa. Dr Saša Radojčić, prevodilac Celana i Gadamerove studije o Celanu, kaže da navedenu pesmu nije uspeo da pronađe ni u jednom od izdanja Celanove poezije. U autoritativnom izdanju čuvene kuće Suhrkamp iz 2005, u kojem je pedantno navedena svaka verzija apsolutno svakog stiha koje je Celan napisao, ne postoji pesma sa ovim ili sličnim naslovom, kao što ne postoji ni knjiga Sedam nemačkih pesnika objavljena kod Nolita 1953. koju je Dončić naveo kao svoj izvor. Takođe, teško je poverovati da bi navodna prevoditeljka ove Celanove pesme Anica Savić Rebac, veliki poznavalac nemačke kulture i bečka studentkinja, napravila takvu grešku da na naslovnoj strani ime poznatog pesnika Johanesa Bobrovskog, navede kao Johansen, što je skandinavsko prezime, a još je neverovatnije da bi knjigu posvetila gospođici Desanki Maksimović, koja je 1953. već 20 godina u braku. Najneverovatnija je, međutim, mogućnost da je uopšte mogla čuti, a kamoli prevoditi Bobrovskog, kada je ovaj pesnik svoju prvu knjigu objavio osam godina kasnije!
Iako Dončić jeste u svoj projekat uložio nekakav trud, zapravo svako ko je iole pismen uopšte nije ni morao da traži sve navedene originale, odnosno u nekolicini slučajeva plagijate, jer je jasno da su svi nastali u njegovom kompjuteru. Čitav slučaj dodatno dobija na bizarnosti kada se pročita pogovor mr Dušana Stojkovića, koji sam kaže kako ni u jednoj biblioteci nije uspeo da pronađe knjige koje Dončić navodi, uprkos čemu ostaje u uverenju da ih Dončić poseduje. Ne manje bizaran detalj je recenzija ove knjige od strane poznatog pesnika, profesora Učiteljskog fakulteta u Jagodini i pre dve godine predsednika konkursne komisije Ministarstva kulture za književne manifestacije, nagrade i periodiku Tiodora Rosića, koji saučestvuje u ovoj opskurnoj obmani pošto nedvosmisleno tvrdi da je reč o čistim plagijatorima, ili jednostavnim jezikom rečeno lopovima.

Dončić bi za celu stvar mogao i krivično da odgovara jer je očito da je on sam plagirao one koje je naveo da su plagijatori, bilo po tužbama živih pesnika, bilo nosilaca autorskih prava. Takođe, treba ispitati odgovornost Rosića, ali još više i institucija koje su finansijski pomogle izdavanje ove knjige, među kojima su J. P. Elektrokosmet, Gradska opština Pantelej u Nišu i Studentski centar Prištinskog univerziteta, sada u Kosovskoj Mitrovici, jer nema nijednog razloga da građani svojim novcem plaćaju ovakve podvale. A mediji šokirani Dončićevim otkrićima posle kojih ništa neće biti isto, kao i svi drugi koji su naseli na prevaru, mogu ipak da odahnu i da se vrate svom očigledno omiljenom hobiju - čitanju poezije.