Pravda za ukras

Na prvi pogled, imao bi Dimitrije Tucović razloga da bude zadovoljan nasleđem: na stogodišnjicu njegove smrti, oko socijaldemokratske ideje za koju se onoliko borio, otimaju se i delovi vlasti i neke od ključnih preostalih opozicionih stranaka. Pa tako koaliciono-vladajući socijalisti tvrde da će, osim što predvodnički crveni barjak sve vreme drže u ruci, na Kongresu 14. decembra usvojiti modernizovan program koji će biti usklađen sa programom evropske socijaldemokratije (Dijana Vukomanović, potpredsednica SPS). I sve to neposredno nakon što je Boris Tadić svojoj novoosnovanoj stranci promenio ime u Socijaldemokratska stranka, dok, s druge strane, njegova bivša, obična Demokratska stranka svoje (nakon pada sa vlasti precizno definisano) socijaldemokratsko opredeljenje upravo dokazuje skupljanjem potpisa za peticiju protiv smanjivanja plata i penzija, mere kojom su, kako su izračunali, smanjene najmanje plate, dok su najveće, zahvaljujući ukidanju socijalnog poreza povećane.

I bez najnovijih dostignuća, poput nepotpuno prepisane uvozne ideje o zarađivanju socijalne pomoći - minuli rad svih pomenutih i raznih nepomenutih političkih aktera, daje razloga za sumnju u iskrenost deklarisanog socijaldemokratskog opredeljenja. I nije, pritom, Ivan Ergić, nekadašnji fudbaler, danas pisac i kolumnista, posebno zainteresovan za antiglobalističke i levičarske pokrete, jedini koji gaji sumnju u postojanje ozbiljnije veze stranaka koje se kite tim predznakom, s jedne i izvorne ideje socijaldemokratije, s druge strane. NJihova socijaldemokratija je na nivou retorike i populizma, dok je poseban politički paradoks to što je desnica potpuno preuzela sličan manir i retoriku, iako ima radikalno drugačije obeležje, kaže Ergić. Ideja socijalizma i klasne pravde je od samog početka pervertirala, počev od Bernštajnovog revizionizma i kasnijeg priklanjanja nacionalizmu od strane socijaldemokratskih stranaka na Zapadu, uz kulminaciju u famoznim ratnim kreditima. Upravo na tom mestu trebalo bi ponovo istaći da je Srpska socijaldemokratska stranka bila jedina u Evropi koja je bila protiv ratova i militarizma, čisto da bi se uporedilo sa našim današnjim strankama koji imaju prefiks socijalističkih - koliko one uistinu neguju antiratnu ili antikapitalističku tradiciju. Ako je za utehu, Ergić dodaje da zaključak o postignutom kompromisu, kako sa kapitalom tako i sa nacionalizmom, važi za naš SPS i za navodne socijaldemokrate u svetu, koji su danas neoliberali i perjanica globalnih kvazihumanitarnih intervencija.

Prozvani, međutim, ne prihvataju kritike prema kojima je njihovo socijaldemokratsko opredeljenje samo propagandno. Na konkretno pitanje, koliko je održivo zaklinjanje SPS-a u socijaldemokratiju ako su, recimo, uprkos kritici rešenja predviđenih Zakonom o radu, poslanici te stranke na kraju podržali njegovo usvajanje, Dijana Vukomanović kaže da je pogrešno poistovećivati partije levice sa sindikatima. Zadatak partija levice je da u parlamentu izdejstvuju održivi kompromis u cilju otklanjanja katastrofalnih posledica pljačkaške privatizacije i rekordnog deficita budžeta u kome nema dovoljno sredstava za socijalne transfere, objašnjava sagovornica NIN-a i podseća da je SPS glasao protiv koncepta masovne privatizacije, ali uzalud. Podržali smo nedavne izmene Zakona o radu da bismo omogućili borbu države protiv dva najveća zla današnje ekonomije: crnog tržišta rada i sive ekonomije. Kao što smo nedavno podržali mere štednje, da bismo na duži rok izbegli bankrot i održali redovnost isplate primanja, kaže potpredsednica SPS-a. Ona kaže da je zadatak SPS-a da menja i unapređuje efikasnost i kulturu rada u Srbiji, da pripremi radnike da postanu konkurentni i prilagode se surovim socijaldarvinističkim uslovima koji danas vladaju na tržištu radne snage. Fleksibilnost, mobilnost i stručnost radne snage su pravila kojima moramo svi da se prilagodimo: moraćemo da radimo dva i više poslova ako želimo dobro da zarađujemo, da putujemo na veće distance, ili da se selimo iz grada u grad u potrazi za poslom i da se doživotno obrazujemo... Tako je svuda: od Bugarske i Rumunije, preko Francuske i Nemačke, do Poljske i Rusije, a pogotovo je tako u Americi i Aziji, kaže Dijana Vukomanović.

O fleksibilnosti rada govore i u SDS-u, ali uz podsećanje da ta stranka nije podržala Zakon o radu, na koji je podnela više od dvadeset amandmana. Ipak, najveći nedostatak tog zakona nije odredba o minulom radu, nego način na koji je usvojen, bez saglasnosti učesnika u socijalno-ekonomskom dijalogu, kaže Aleksandar Ivkovac, potpredsednik SDS. On smatra da je potreban novi zakon o radu, pri čemu jeste nedvosmisleno da je potrebno fleksibilnije tržište rada, ali je neophodno i obezbediti zaštitu prava zaposlenih. Nikome, na primer, ne smeta što neki maloprodajni objekti rade 24 sata dnevno, kaže Ivkovac. On ističe da je potrebno da se saglasimo oko civilizacijskog minimuma u procesu rada koji mora biti zaštićen, pri čemu je centralno pitanje minimalna cena rada. Govoreći o konkretnim zalaganjima kojima bi SDS trebalo da opravda ime, Ivkovac navodi dve mere dodelu dečjeg dodatka za svu decu i zakonsku obavezu minimalnog dvogodišnjeg, ako ne i trogodišnjeg stručnog obrazovanja posle završene osnovne škole. Da bismo povratili industrijsku tradiciju, potreban je mehanizam za one koji hoće da se uz rad obrazuju za rad u industriji. Potrebno je da omogućimo dualni sistem obrazovanja koji bi smanjio nezaposlenost među mladima, ali ne samo na obrazovnoj, nego na privrednoj strani, tako da postoje pogoni koji su licencirani za školovanje, ali uz obavezu da ne zloupotrebljavaju učenike, već da za njihov rad obezbede naknadu, kaže Ivkovac koji veruje da socijaldemokratija jeste odgovor na izazove vremena.

U ovaj optimistički ton uklapa se jedan deo Ergićevog razmišljanja, mada taj pozitivan zaključak nije rezultat domaćeg iskustva: Postoje trendovi koji zaista ulivaju nadu da ideja socijalne pravde nije zamrla, a to je jako važno, jer se politika vodi pre svega na nivou svesti, i tu se poslednjih nekoliko decenija sistemski radi na nametanju amnezije, da se uništi socijalno pamćenje i nasleđe socijalne države, besplatnog zdravstva, školstva, kolektivnog vlasništva i drugih. Grčka Siriza, Podemos u Španiji, pokret Occupy, spadaju u političke pokrete koji su proistekli direktno iz krize i nametanja antisocijalnih mera širokim slojevima. Upravo tu dolazi do veće diferencijacije među politikama i strankama, jer su ovi pomenuti daleko više socijalistički nego što je to recimo slučaj sa tzv socijaldemokratijama Šrederovog ili Blerovog tipa, koje su srednjelinijski politički hibridi trećeg puta, to jest ekstremnog centra. Takođe u današnjem kontekstu, koliko je socijaldemokratija izdala ideju socijalne pravde, vidi se upravo i po tome što tzv. socijaldemokrate konstantno difamiraju pomenute pokrete kao radikalno levičarske, i obično su u koaliciji sa desnim centrom.

Gledajući u budućnost, potpredsednici dveju od mnoštva socijaldemokratskih stranaka u Srbiji, govore o potrebi za ujedinjavanjem oko ideje socijalne pravde. Dijana Vukomanović pored sindikata pominje i ekološke pokrete, inicijative mladih, koji, pored žena, postaju glavne ciljne grupe te stranke. Istovremeno nastojimo da se profilišemo i kao tradicionalno radnička levica i nova intelektualna levica, prilagođena tržištu rada i ekonomiji znanja u 21. veku, kaže potpredsednica SPS-a. NJen kolega iz SDS-a kaže da ta stranka neće ići ka biračima sa spiskom lepih želja i nesprovodivim kategorijama, ali će biti najaktivnija u zastupanju socijaldemokratske ideje i stožer okupljanja, koje je srednjoročno i dugoročno posmatrano neophodno, ali je sada nemoguće reći kako će tačno izgledati. Ali ima šta se može reći: SDS je punopravni član Progresivne alijanse, novog pokreta socijaldemokratskih stranaka ustanovljenog kao alternativa tradicionalnoj ali više ne naročito vidljivoj Socijalističkoj internacionali, a to je ono gde bi neki želeli da budu, kaže Ivkovac, aludirajući na neuspešni pokušaj SPS da postane član Socijalističke internacionale.

A kad je o budućnosti reč, Ergić se vraća na početak, odnosno na potrebu da se prvo definiše šta socijaldemokratija podrazumeva, kako zbog bankrota samog pojma, tako i zbog činjenice da živimo u drugačijem političkom vremenu od onog u kom je nastajala, bez obzira na univerzalan skup vrednosti koje zastupa. Pa onda: Ako želi da bude autentična, socijaldemokratija mora da ima nove, nekompromitovane, nezavisne mlade kadrove. Međutim, jako je teško stvoriti politički pokret ex nihilo, jer pokazuje se da je za politiku lakše imati izgrađenu infrastrukturu, kadrove političkih karijeristai onda promeniti predznak i politiku, nego iz ničeg graditi autentičnu političku organizaciju. Koliko poznajem ljude sklone levici i njenim vrednostima, potencijal postoji, samo je pitanje njene artikulacije, i povezivanja sa slojevima za koje se ona zalaže, a to su u Srbiji široki slojevi stanovništva, ne samo tzv. radnička klasa kako se ona tradicionalno razumeva, i za koju se danas ne zna šta podrazumeva, kaže Ergić. Ima on još jedan zanimljiv stav, odnosno savet za one koji bi pokušali da artikulišu ideju socijaldemokratije da nastupe jasno i distancirano prema svim dosadašnjim navodno socijalističkim, socijaldemokratskim, komunističkim i drugim strankama, jer u političkoj percepciji prosečnog građanina one asociraju na SK, SPS, JUL i slične koji nemaju veze sa autentičnim socijalizmom. Sa čim se oni, naravno, nikad neće složiti. Ali bi možda mogli da priznaju da je jaz između siromašnih i bogatih sve veći. I da je ovih prvih sve više.