Privlačnost virtuelnog zatvora

Foto Milorad Milinković

Društvene mreže ljudi proglašavaju i đavolski dobrim i đavolje opasnim izumom, te su bile pravi kandidat za novo izdanje Đavoljeg advokata, niza NIN-ovih tribina o stereotipima. Na pitanje da li novi mediji nude slobodu, i ima li ta sloboda značaja pokušali su da odgovore rediteljka i dramaturškinja Jelena Bogavac, novinar Blica Ranko Pivljanin, bloger i predavač Fakulteta za medije i komunikacije Istok Pavlović i nekadašnji poslanik LDP-a i osnivač Reformskog saveta Bojan Đurić. Učesnici tribine već su u prvim minutima pokazali da teza o mrežnom svetu kao utočištu slobode ima vatrene zastupnike, ali i da se može napasti iz brojnih rakursa.

To je neprekidan osećaj upisanosti u sistem, uvezanosti u sve više skupova koji me definišu socijalno, politički i na svaki drugi način. Izmapiranost u nekakvom virtuelnom zatvoru. A sloboda je kolebljiv i izrabljen pojam, i u našem vremenu ne možemo da govorimo o slobodi osim kao o nekoj virtuelnoj, poetskoj kategoriji. Mislim da je živeti u orvelovskim prilikama i govoriti o slobodi dosta naivno, objašnjavala je Jelena Bogavac zašto se povukla iz sveta Fejsbuka.

Bojan Đurić je Jelenu Bogavac proglasio pesimistom.
Mislim da u novim medijima slobode ima. To je jedini program čiji sadržaj u potpunosti sami određujete. Na Tviteru birate koga pratite, koje vesti čitate, kome odgovarate, sa kim se svađate; to u drugim medijima nemate. Što se njihovog ograničenog dometa tiče, ako tako postavimo stvar, onda ni velika većina klasičnih medija nema nikakav značaj. Onda značaj imaju samo televizije ili, ako hoćemo još direktnije, značaj u Srbiji ima samo RTS. Sad dok sedimo ovde, i govorimo pred nekoliko desetina ljudi, i o tome se verovatno tvituje, RTS-ovo Oko je počelo da gleda između petsto i šesto hiljada ljudi, a to će da se prelije u Slagalicu koja ,ubije milion ljudi svakog dana. Nijedan drugi medij, nov, star, klasičan, ne može s time da se meri. Niko ovde valjda ne spada u romantičare koji veruju da je dovoljno da neko nešto pametno kaže i da se to pojavi u različitim medijima. I u ovoj zemlji postoje ljudi koji se novim medijima profesionalno bave, od toga žive, postoji i nekakvo tržište, i to je još jedan dokaz da nisu beznačajni. Koristeći mreže, ako ste dobro uvezani sa klasičnim medijima, možete da kreirate javni identitet, uticaj, tu se može dosta toga uraditi, a unutrašnje je, moralno pitanje kako ćete koristiti taj uticaj, tu slobodu.

Naravno, dodaje i Đurić, kao i sa svakim moralnim pitanjem, ishod je neizvestan.
Neki novi mediji nemaju impresum, pa morate sami da odlučite hoćete li stupati u komunikaciju sa nekim ko ima lažno ime ili pseudonim. Ali, da se vratim u utilitaristički argument, kao i u svemu drugom merite korist i merite štetu.
Đurić takođe smatra da novi mediji mogu sebi da dopuste manje kapitulantskih kalkulacija od klasičnih.
Posebno na Fejsbuku nema kalkulacija koje postoje u zapadnim medijima novijeg doba, nema sobe za advokata koji uvek meri da li je kompanija spremna da plati eventualnu naknadu nematerijalne štete zbog objavljene informacije. Zato je, sa druge strane, mnogo veća odgovornost na pojedincima koji kreiraju sadržaje novih medija. Istina je da su mnogi od nas tokom poplava morali da urazumljuju ljude koji su objavljivali netačne informacije, kao što su tokom bombardovanja `javljali gde su lokatori, ali to ne može da reguliše nijedan zakon.
Moderator Nebojša Spaić dolio je ulje na vatru pozivajući se na istraživanje koje pokazuje da su na Fejsbuku najpopularnije objave koje imaju manje od šezdeset slovnih znakova, pitajući se da li šuma informacija koju novi mediji nude zamagljuje njihovu plitkost, jer se u isto vreme na mrežama pojavljuju vesti o Sorajinim grudima i izbeglicama iz Sirije.

Argument `Sorajinih grudi često se poteže kada se govori protiv ovih medija. LJudi kažu da je u nekoj prilici Soraja imala najviše lajkova, i da to znači da medij ne valja nizašta. Ali je u nekoj drugoj prilici najviše lajkova i podela imala informacija o lažnim doktoratima, kao i niz drugih informacija koje možda nikada ne bi došle do javnosti da novih medija nije bilo. Utisak nedelje je nedavni primer. Javilo mi se sijaset ljudi pitajući da li bi Olja nekako mogla da pređe, recimo, na Tviter, pa da Utisak nedelje bude na internetu, a ja sam odgovorio `LJudi, on već jeste na netu. Tviter je Utisak nedelje, čak utisak dana, čak utisak sata. Niz primera je pokazao da, kada se desi nešto što bi sigurno cenzurisala državna televizija, blam nekog stranačkog funkcionera, recimo, vi kao prvu vest na Fejsbuku vidite da je pedeset vaših prijatelja tu vest podelilo, i ne možete da je promašite. Isto je na Tviteru. Kada je nešto veoma važno, svaki peti tvit, svaki drugi tvit o tome govori, uzvratio je Istok Pavlović.
Pavlović je, međutim, sam skrenuo pažnju na drugačiji problem.

Pošto nema urednika, informacije se spinuju same od sebe; spinuju se kolektivnom žeđi za informacijama. A ljudi se toga brzo zasite. Evo opet o lažnim doktoratima. Prvo je procurila priča za Nebojšu Stefanovića, svi su to šerovali i tvitovali. Onda je bila priča za Miću, i ta je bila još popularnija. E kada je došao red na Šapića, ljudima je dosadilo, i na kraju priču o doktoratu Siniše Malog više niko nije hteo da šeruje.

Požar se, međutim, zbilja razbuktao tek kada se uključio i predstavnik stare novinarske škole, Ranko Pivljanin, koji je postavio ključno pitanje da li su novi mediji - uopšte mediji?
Kad govorimo o medijima, prevashodno mislimo na one koji se bave proizvodnjom vesti, a to su i dalje tradicionalni mediji uz podršku onlajn platformi, i to treba razdvojiti. Apriori nemam ništa protiv novih medija; nekad se pisalo na glinenim pločicama, pa je onda došao papirus, pa papir, a u budućnosti ću verovatno direktno da prelamam iz, recimo, Amsterdama. Prenebregava se, međutim, sadržaj. Forma je samo samar, a Fejsbuk i Tviter mi sadržajem, biću vrlo vulgaran, liče na veliku septičku jamu u koju se izručuje sa svih strana sve i svašta, i nema tog boga ni urednika koji bi to mogao da uredi. Tamo su ljudi koji bilo kojim povodom emituju i vesti i frustracije. Takođe, ranije nisam mogao da sa nekim uradim intervju a da se nismo ni videli, nego bismo popili kafu, i to je uvek bilo bolje od ovog našeg, da izvinite, opštenja preko mejla.
Pivljanin, naravno, zna u čemu novi mediji imaju startnu prednost nad tradicionalnima.

Danas je nas dvoje novinara bilo u avionu sa Šešeljem, a sliku je poslao čovek koji se verovatno bavi nečim drugim, ali je imao bolji foto-aparat od mene ili je imao sreće da uhvati ,interregnum između blokiranih signala. Poslao je sliku u Crnu Goru, na njoj smo sa Šešeljom i koleginica i ja, a mi nismo to uradili. Novi mediji, dakle, imaju prednost, ali internet je uopšte mislim da je to rekao malezijski premijer kao nož kojim možete i oblikovati lepu skulpturu i nekoga ubiti.
Istok Pavlović je pokušao da odgovori na pitanje moderatora kako razlučiti verodostojne informacije od smeća, a zapravo ilustrovao dubinu problema.
Svaki dan se objavi da je neko popularan umro, ali se za sat ili dva pojavi demanti, i ta se netačna vest anulira. Bitno je da provereno i važno ostaje na internetu, da stvari koje jesu proverene i koje su bitne, ostanu tamo. No, činjenica je da rulja uređuje, i tu nema pomoći. Ako opet pomenemo blamove političara, ljudi ih ne šeruju zato što su društveno odgovorni, već da bi pokazali da je neko ispao glup, lošiji od njih, i da bi mu se smejali. Zato imamo negativnu selekciju, pa nisu popularne neke informacije koje bi trebalo da budu, i obrnuto.
Bilo je vreme da Pivljanin ponovo podigne zastavu klasičnih medija.


Istok Pavlović, Jelena Bogavac , Ranko Pivljanin, Bojan Đurić

Dok smo kucali na pisaćim mašinama, morali smo da razmišljamo jer ne možeš pet puta da prekucaš jedan isti tekst. Zamislite kako to izgleda danas kolega ili koleginica mogu sav materijal da izruče, ,kopi-pejst, te nemaju motivaciju da razmišljaju. Osnovni problem je što više nema autora. Autor je jedini koji može garantovati da će taj NIN sutra neko da kupi.
Student Fakulteta za medije i komunikacije, gde se NIN-ova tribina održavala, pitao je da li društvenomrežne aktivnosti šire važne vesti ili samo grupišu ljude koji već misle slično.
Da, grupišu se ljudi koji razmišljaju slično. Nekada se, doduše, nešto važno prelije u mejnstrim, na `široke narodne mase ili kako već, ali grupisanje je normalno. I štampani časopisi imaju neke ciljne grupe, odgovorio je Pavlović.
Bojan Đurić smatra da je zabluda da školovanost utiče na to da li će čovek biti zainteresovan za Soraju ili za Siriju.
Još su stari teoretičari demokratije i političkih sistema vrlo uspešno dokazivali kako je previše raširena zabluda da, recimo, u komentarisanju javnih poslova postoji ozbiljna razlika u sposobnostima između nekakvog hemičara i nekog potpuno neobrazovanog čoveka.
Jelena Bogavac, međutim, ne može podneti karakteristiku društvenih mreža koju naziva populizmom. Štaviše, smatra ih suviše demokratičnim.
Vrlo se često iznerviram, pitam se otkud pravo nekom dripcu da mi piše nešto, a niti je za to išao u školu, niti kapira o čemu pričam. Ne želim da zvuči ovako banalno to što govorim, ali je stvarno ogroman problem prozvanih na diskusiju na toj fenomenalno širokoj poljani koja je puna `demokratičnih likova. Ta strast mi je jeziva, ta strast kojom se ulazi u celu igru đavolje mi je bedna, mala, ljudska strast.

Rediteljka dodaje, doduše, da je poneka promena digitalizovanog čoveka oduševljava.
Radimo sa đacima Treće beogradske gimnazije i njihove divne profesorke pričaju sa nama, i očajni smo što smo svi neprestano onlajn, a onda nam profesorke pričaju kako se struktura oka menja, te se sada štampaju knjige koje zapravo liče na prikaz monitora jer je u prošlosti čovek navikao na linearno čitanje, a sadašnji da čita u cik-cak. To je lepo, čovek se menja, reč je o čudnom iskoraku u drugu dimenziju, ona je očigledno i psihofizička, i naravno da se i plašimo i da nas uzbuđuje sve što je novo.

Istok Pavlović je sumirao prilično apstraktan opšti zaključak rečima da novi mediji nude i netačnosti i negativnu energiju, ali i korisnu nišu slobode, barem poneku vest koju inače javnost nikada ne bi saznala. Pivljanin je podsetio da se sloboda ne dobija, već se osvaja, te da će i sa mreža svako po savesti uzimati šta mu treba, ali da svako mora da smisli mehanizam selekcije kojim bi se borio protiv preobilja informacija.