Knjigovodstvo smrti

Ima li nade za Meksiko? Postavljeno u ovako ogoljenoj formi, pitanje deluje odveć dramatično, čak patetično. Ali kakvim bi se nego dramatičnim moglo nazvati stanje u zemlji u kojoj je moguće da, na mig lokalnih vlasti, policija pohapsi na desetine studenata, a onda ih preda gangsterima da ih sve do poslednjeg likvidiraju? A upravo to je bio sled događaja koji su se krajem pretprošlog meseca odigrali u južnoj meksičkoj saveznoj državi Gerero, i čiji je šokantni epilog u međuvremenu isprovocirao proteste i nemire širom zemlje, te proizveo najveću nacionalnu krizu s kojom se administracija predsednika Enrikea Penje Nijeta suočila otkako je u decembru 2012. došao na vlast. Sve je počelo 26. septembra u gradu Iguala, kada je lokalna policija blokirala prolaz autobusima kojima se oko 120 studenata provincijskog učiteljskog fakulteta iz Ajotsinape zaputilo na akciju prikupljanja donacija za odlazak u Meksiko Siti, na tradicionalni protestni marš koji se svakog 2. oktobra održava u prestonici. Policija je kolonu zaustavila s obrazloženjem da su autobusi ukradeni - što i nije bilo netačno, budući da studenti dozvolu da ih koriste zaista nisu imali; ali se ovde mora reći kako u Meksiku postoji - i uglavnom se toleriše - neobična praksa: da studenti, pogotovu oni s ruralnih koledža na kojima studiraju sirotinjska deca (kakav je i ovaj u Ajotsinapi), bez dozvole uzimaju autobuse kako bi se njima odvezli na neku manifestaciju, da bi ih posle uredno vratili vlasnicima, sve uz nadoknadu troškova. Postupak studenata nije, dakle, bio nešto što već nije viđeno. Kako god, policajcima izgovor za blokadu puta nije trebao, budući da njihova namera nije ni bila da spreče studentski „nestašluk“, već nešto neuporedivo mračnije. Oni su od gradonačelnika Hosea Luisa Abarke i njegove svemoćne supruge Marije de los Anheles Pinede (poreklom iz mafijaške porodice) dobili nalog da prolazak studenata spreče po svaku cenu - navodno da svojom akcijom ne bi poremetili održavanje nekog skupa na kome je Pineda trebalo da održi govor - pa su se shodno tome i ponašali: čim su studenti krenuli da izlaze iz autobusa, zapucali su na njih. U metežu koji je nastao pale su i prve žrtve, da bi onda vatra bila obustavljena. Policiji je stiglo pojačanje, hitna pomoć je krenula da ukazuje pomoć ranjenima, pojavili su se čak i novinari. A onda, nezamislivo: policajci i nekoliko lica u civilu - za koje će se naknadno ispostaviti da su egzekutori tamošnje bande Gereros unidos (Ujedinjeni ratnici), dela narko-kartela Beltran Leiva - paralelno s privođenjem studenata, ponovo su počeli da pucaju po njima. Epilog je bio šest mrtvih na licu mesta. No pravi užas je tek sledio: 43 studenta, koliko ih je policija privela, od tada više nisu viđeni. I ma koliko se njihove porodice i dalje nadale čudu, neće ni biti: prema priznanju trojice pripadnika bande (federalna policija koja sada kontroliše grad uhapsila je, uz gradonačelnika i njegovu suprugu, još sedamdesetak ljudi, uključujući i na desetine pripadnika lokalne policije, čiji je šef uspeo da pobegne), studente koji već nisu preminuli od povreda nanetih policijskim mecima pobili su oni, a onda ih sve na jednoj deponiji i spalili. Zašto se porodice ipak nadaju da su im sinovi još živi? Zato što su posmrtni ostaci, pronađeni na mestu verovatne masovne grobnice na osnovu svedočenja uhapšenih egzekutora, do te mere neprepoznatljivi da ih uobičajenim metodama nije moguće identifikovati, pa su na forenzičku analizu poslani čak u Austriju. Stoga se studenti i u vreme nastanka ovog teksta formalno još vode kao nestali, a ne kao preminuli; i sve dok njihova smrt ne bude zvanično potvrđena, nesrećni roditelji odlagaće suočavanje s užasnom istinom. Onom koja čeka i druge u državi Gerero kojima su najbliži nestali u nekim ranijim prilikama, a čiji su ostaci pronađeni tek u sklopu aktuelne istrage: tragajući za telima studenata, istražitelji su u okolini Iguale u oktobru otkrili još nekoliko masovnih grobnica, s ukupno preko četrdeset leševa. A što je sve tek delić nezamislivo jezive statistike: od 2006, kada je krenuo enormni talas nasilja u kome se meksička država i narko-karteli istovremeno javljaju i kao saveznici i kao protivnici, život je izgubilo oko 100.000 ljudi, dok se između 20.000 i 22.000 njih vodi kao nestalo. Bilo je i pravih ratova okončanih s manje žrtava. Ovaj tekući, pritom, još nije ni blizu tome da se završi, ma koliko se mladi, naočiti i uglađeni predsednik Penja Nieto upinjao da Meksiko svetu predstavi kao zemlju koja je pod njegovim vođstvom započela temeljnu transformaciju, nakon haosa tokom prvih godina beznadežnog, kontraproduktivnog „rata protiv droge“ koji su (uz ključnu podršku američkog novca i logistike, ali uz fatalno odsustvo strateške pameti) zajedno s Vašingtonom započeli njegovi prethodnici. Strašna zbivanja u državi Gerero pokazala su, štaviše - ako nekome to dosad nije bilo jasno - da ekonomski napredak ostvaren od dolaska Penje Nijeta i zapadne pohvale reformama koje sprovodi ili najavljuje njegova administracija, predstavljaju samo masku koja prikriva realnost: da je Meksiko i dalje u raljama beskrupulozne i nezamislivo brutalne sile oličene u narko-kartelima i njihovim korumpiranim ili ucenjenim pomagačima u državnom aparatu: lokalnoj upravi i policiji, ali i vojsci. I mnogi pripadnici armije u ovoj zemlji, naime, imaju nečistu savest, a vojska je i u tragediji u Iguali odigrala svoju ulogu tako što se, iako je jedna njena kasarna locirana vrlo blizu poprišta septembarske drame, i iako je za to bilo više nego dovoljno vremena, jednostavno tamo nije pojavila; kao što to nisu učinili ni pripadnici savezne policije raspoređeni u tom gradu. Državni tužilac Hesus Muriljo posle je objašnjavao kako bi vojska, sve i da je izašla na lice mesta, izvesno stala na stranu lokalne vlasti, a ne studenata, te da je stoga pitanje zašto nije intervenisala bespredmetno; ali je malo ko poverovao u to obrazloženje. Mnogo je više onih koji bi se saglasili s opaskom pokojnog američkog novinara i publiciste Čarlsa Boudena, vrsnog poznavaoca prilika s obe strane američko-meksičke granice, koji je svojevremeno konstatovao kako je „najveći kartel u Meksiku - meksička armija“. Pri takvom stanju stvari, a koje svakako nije tipično samo za Igualu, ne čini se preteranim reći kako u delovima Meksika očito više nije reč o tome da lokalne vlasti šuruju s narko-bandama, nego da su, kao u ovom slučaju, narko-bande faktički na vlasti. A ona prava, državna vlast, pred tom pošasti ne samo da se čini nemoćnom, nego ostavlja i utisak da ne mari mnogo za stradanje tolikih ljudi. Ali ako su dosad te žrtve uglavnom ostajale anonimne, zaboravljene stavke u nepreglednom knjigovodstvu smrti, ovog puta one imaju lice - tačnije, 43 lica. Zato Meksikanci ovih dana pokušavaju da svoju vladu nateraju da se trgne i konačno učini nešto: jer ne žele da i studenti iz Ajotsinape uskoro budu zaboravljeni kao i oni pre njih. I zato i revolt koji se izlio na ulice - u vidu ne toliko masovnih, koliko u pojedinim slučajevima radikalnih protesta, uključujući i paljevine državnih institucija ili sedišta vladajuće partije - pokazuje da su obični Meksikanci zgroženi ne samo stravičnim zločinom, nego u podjednakoj meri i izostankom pravovremene i adekvatne reakcije države. Inače agilnom predsedniku je, recimo, trebalo više od mesec dana od nestanka studenata da se po prvi put sastane s njihovim roditeljima... „Trenutak za Meksiko“, optimistička projekcija novog početka koji je obećao Penja Nijeto, pokazala se tako kao ono što je od početka zapravo i bila: iluzija, kaže rezignirano Anabel Ernandes, međunarodno poznata meksička novinarka i aktivistkinja koja zbog pretnji kojima je izložena ima policijsku zaštitu. Zvuči kao odgovor na pitanje s početka teksta.