Izabrala sam put kojim se ređe ide

Foto Đorđe Kojadinović

Najveća priznanja jugoslovenskog filma, Zlatne arene u Puli, Dušica Žegarac je dobila za tri od sedamdesetak uloga koliko ih je odigrala. I tu je rekorderka u istoriji nekadašnjeg jugoslovenskog festivala. Na 34. filmskim susretima u Nišu 1999. godine, dobila je i nagradu Pavle Vuisić, koja se dodeljuje glumcu za izuzetan doprinos umetnosti glume u jugoslovenskom filmu. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, u izdanju Filmskog centra Srbije, pojavila se njena autobiografska ispovest pod jednostavnim nazivom Kao na filmu. Počinje jednog dana u zimu 1959. godine kada je teglila svoju harmoniku vraćajući se sa probe. U Pionirskom parku joj je prišao čika, i umesto bombona ponudio joj ulogu na filmu. Čika se zvao Krešo Golik, bio je reditelj, posetio je njene roditelje, tata je sa njom pošao na probno snimanje u Zagreb i devojčica koja je imala petnaest i po godina postala je Rut u filmu Deveti krug France Štiglica... Sve ostalo je svedočanstvo o jugoslovenskom filmu od tada do ovih godina. Pisala ga je pronicljiva i talentovana žena koja je, govoreći o ljudima i situacijama, o filmovima koje je snimala, pronikla u lepotu odnosa i razumevanja sa stvaraocima poput Žike Pavlovića i drugih. Posebno mesto u knjizi ima filmski kritičar Ranko Munitić.

Ličanka poreklom po ocu, Beograđanka duhom i ljubavlju, Dušica Žegarac je majka jednog Franciska koji poslednjih dvadeset godina živi i radi kao informatičar na Floridi (SAD), i Tatjane koja odavno živi i radi u Madridu. Oni i njihov otac Pedro, nekadašnji suprug slavne glumice, imaju svoje mesto u ovoj obimnoj knjizi na nepunih 400 stranica.

Žika Pavlović je među rediteljima imao posebno mesto u vašoj karijeri. Bili ste na vi, ali ste se fantastično razumeli. Zbog čega ste ga posebno cenili?

On spada u ređe ljude zahvaljujući kojima mi je bilo lakše da postojim i uspostavim sebe na pravi način. Sigurno je da svuda, ne samo ovde, postoji još mnogo takvih ljudi. Ima ih među umetnicima, ali i među takozvanim običnim ljudima, oni obitavaju između korica mnogih dobrih, pametnih knjiga. Žika Pavlović, ali i neki drugi meni dragi ljudi o kojima pišem, pomogli su mi da nađem sebe koja sam danas, da se formiram do kraja i kao ličnost i kao glumica.

Vas je doveo iz Lisabona, sa malom bebom i nešto starijim sinom, Šerbedžiju je čekao, a sve da bi snimio TV seriju Pesma?

To je bio Žika. Bio je čovek i reditelj koji je znao šta hoće, i kad je nekoga hteo da radi sa njim, znao je zašto ga hoće i insistirao je na svom izboru i podeli. Takođe, nije bio reditelj koji će glumca uzeti za ruku i voditi ga kao slepca. Dragoceno za svakog ko želi slobodu i autonomiju u svom poslu, i ume da nađe meru i granicu koja deli ono što je u opisu posla koji neko radi. Meni je to bilo veoma važno. Nikada nisam volela da sa rediteljima verbalno apsolviram ulogu. Ja sam smatrala, i danas verujem, da se glumac i reditelj ili razumeju, ili ne, ili reditelj veruje da znate šta radite i treba da uradite, ili ne.



Mnogo je toga u knjizi sa čime se niste slagali, a ipak ste radili na filmu i opstajali. Je li to bila mudrost ili...?

Pre mislim da je bila ludost. Veoma rano, još na početku karijere, postala sam svesna preuzimanja rizika za određeni odnos prema životu i pravilima koja se podrazumevaju u profesiji. Danas mislim, i od početka sam znala i bila sigurna, da sam napravila dobar izbor. Izabrala sam put kojim se ređe ide, i rizikovala da birajući između sopstvenog moralnog i etičkog imperativa koji sam sledila i karijere, žrtvujem karijeru, ako treba. Takav izbor ima cenu i ja sam je platila. Na sreću, radila sam i opstala u profesiji i to mi je danas satisfakcija i potvrda da se nekome, kada dobro radi svoj posao, to na kraju mora priznati, i da se ne može samo tako kazniti zbog neuklapanja u opšteprihvaćeni model ponašanja i načina na koji se očekuje da neko postoji. Kada se takav izbor napravi svesno, onda nema žaljenja što nešto nije i ne ide kako biste želeli i hteli.

Svojih prvih sto pesama odneli ste profesoru Rašku Dimitrijeviću i on je hteo da vam pomogne da se objave. Niste hteli. Očigledno odavno pišete, što se vidi i po nekim pričama koje koristite u ovoj knjizi?

Moje pisanje i opismenjavanje nije od juče, ono traje. To je bila potreba da progovorim i nekim drugim jezikom. LJudi greše kada kažu da papir trpi sve. Beli papir je veoma osetljivo i strogo ogledalo i kritičar, ne trpi gluposti i nepismenost.

O kolegi Bati Živojinoviću i reditelju LJubiši Ristiću ste posebno pisali, rekla bih sa željom da odvojite njihov talenat i profesionalni rad od njihove političke opredeljenosti za tadašnji SPS i JUL?

Tačno. Mislim da nije u redu mešati te stvari. Smatram da je jedino ispravno valorizovati umetnički rad i veličinu tih ljudi kao umetnika, a da njihov politički angažman, sa kojim se možemo slagati ili ne, treba posmatrati u nekom drugom svetlu. On podleže nekim drugim vrednosnim kategorijama i parametrima. Ja u knjizi tim povodom navodim primer Leni Rifenštal koja je bila lepa, talentovana, pametna žena, sjajan umetnik. E, sad, druga je priča u službu kojih ideja je stavila svoj talenat, i u čemu je učestvovala svojim radom. Koji je, i koliki je, njen doprinos strahotama i zločinima koji su se dešavali oko nje. Tako je i sa njima dvojicom.

Zanimljivo je da za film Vukovar jedna priča kažete da je lažnjak od početka do kraja, da ste mislili kako je nemoralno igrati se umetnosti na stratištima i nevidljivim grobovima pobijenih ljudi. A igrali ste u njemu?

Jasno i bez ulepšavanja govorim o tome zašto sam igrala u tom filmu te jeseni 1993. godine. Tačnije, malo je falilo da iz moralnih skrupula odbijem posao, ali sam shvatila da ako ne uzmem tih nekoliko stotina maraka, dovodim u pitanje preživljavanje svojih roditelja, i na kraju krajeva, i svoje sopstveno i svog deteta. A dolazila je hladna i gladna zima. To su potezi koje umetnik ponekad čini jer je prinuđen na njih. To ne znači da kao čovek nisam imala ozbiljnu moralnu dilemu, i da mislim da instinkt za preživljavanje i borba za goli život i opstanak mogu da opravdaju svaku nepodopštinu i prljavu rabotu kojom se bavimo ne bismo li postigli neki drugi cilj.



Iz onoga što pišete jasno je i zbog čega cenite Emira Kusturicu. Da li biste voleli da radite sa njim, jer to niste nikada?

Moglo je da bude zanimljivo raditi sa njim da smo se našli na nekom njegovom projektu. Ali, gledajući njegove filmove, mislim da se nisam uklapala u njegove priče, da sam bila lik iz nekog drugog filma koji mu nije bio potreban.

Upečatljivo opisujete proslavu 60-godišnjice filmskog festivala u Puli 2013. godine. Srpska rediteljsko-glumačka ekipa bila je lepo dočekana, ali?

Napisala sam da je bilo tužno videti kako se ignoriše zajednička istorija ovog festivala, i kako aktuelne vladajuće garniture misle da sve počinje, i treba da počne od njih. To nije samo slučaj sa našim hrvatskim susedima i Pulskim festivalom, to je i naša priča ovde. Svedoci smo prekrajanja stare i pisanja nove istorije. To se onda neminovno odražava na sve aspekte društvenog života, pa i na kulturu. Kultura je, kao što znamo, jedna od najbitnijih, temeljnih odrednica u doživljaju i definisanju identiteta kolektivnog bića svakog naroda. Bez kulturnog i istorijskog činjeničnog kontinuiteta ne možemo znati ko smo, pa samim tim ni kako da vrednujemo sebe i postavimo se u odnosu na one koje doživljavamo kao druge.