Žrtve (ne)kulturne politike

Foto Aleksandar Carević

Da se kultura nalazi na istorijskom dnu već duže vreme, nije nikakva novost. Činilaca za to je neprocenjivo mnogo. Od opšteg društvenog kolapsa, nezainteresovanosti za umetnost načelno, do upliva politike u kulturne vode, čime nije nimalo poboljšano njeno dejstvo već je, naprotiv, potpuno unazađeno.

Za koje izvođače kompozitori da pišu muziku kada su koncertne dvorane, uglavnom, prazne? Za koga filmadžije da snimaju filmove, kada su bioskopi, mahom, zatvoreni? Za gde slikari da planiraju svoje izložbe, kada galerije i izložbeni saloni, takoreći, ne postoje?...

Pitanja bi tako mogla da se odvijaju unedogled. Ali strašnije od svih pitanja jeste činjenica da se kultura kao takva tiče sve manjeg broja konzumenata, odnosno da publika postaje sve pasivnija kada je umetnost u pitanju.

Kako onda umetnici da se postave u takvom okruženju. Pitanje ostati ili otići iz zemlje reaktuelizovano je dilemom prodati se ili ne, kad ste već ostali ovde da živite. A ta dilema aktuelna je na domaćoj kulturnoj sceni koliko i njen sunovrat.

Da bi iznašli barem delić odgovora na to pitanje, nekolicina umetnika iz različitih oblasti i delokruga okupila se minulog vikenda u Eurosalonu, prostoru dovoljno specifičnom da se u njemu realizuje jednako specifičan i maštovit program naslovljen Rent-a-kultura. Tri čina te večeri započeta su upravo tribinom na temu Treba li se prodati i kako?, nastavljena performansom Kulturni bordel i završena, naravno, žurkom.

Pitanje prodaje umetnika odnosilo se pre svega na to da li treba podleći starom i dobro poznatom modelu ući u političku stranku i dobiti tako sigurno sredstva za umetnički rad. Naravno, i to ima svoju cenu...

Situacija na domaćoj kulturnoj sceni mogla bi da se sagleda iz perspektive samo jedne umetnosti, filma recimo, kao umetnosti koje nema bez značajnih finansijskih sredstava, i za koju je budžet teško sastaviti bez upliva državnih fondova. Dramaturg Dimitrije Vojnov, međutim, ističe da se filmovi i dalje snimaju da bi se pokazali u bioskopu, a da fondovi uvek uspevaju da sruše autonomiju umetnika, uslovljavajući umetnike u njihovim radovima. Još simptomatičnija je činjenica da je tržište za plasman umetničke robe gotovo nepostojeće.

Kao neko ko nije prolazio na državnim konkursima, a opet je dobijao sredstva za svoje filmove, režiser Srđan Dragojević kaže da stvar treba postaviti naopačke: Pitanje je da li se poklanjamo? Ako je odgovor da, onda je to zastrašujuće. NJegova dilema tiče se, međutim, egzistencijalnog pitanja od kojih para umetnici treba da izdržavaju porodicu? Da li prodaja proizvoda na tržištu znači i prodaju umetnika i njegove umetničke aspiracije.

Primer filmadžija je, međutim, samo paradigma vremena u kome živimo. Tržište koje nameće pravila igre postavlja uslove kupovine i plaćanja. Time umetnici u startu treba da razgraniče da li je neko iskompromitovao sebe prodajom i šta bi prodaja zapravo značila. Koji su to kanali koji mogu važiti u finansiranju kulture, a ne činiti kompromis kada je umetnička sloboda u pitanju? Da li umetnost danas može i treba da bude na tržištu kao da je roba. Da li slikarstvo, recimo, treba posmatrati kao robni proizvod?

Direktor Beogradske nedelje dizajna Jovan Jelovac ističe da je opšta iluzija da ovde uopšte postoji novac da se bilo šta valjano uradi. Jedini model koji je ispravan jeste ta lična inicijativa kako da se nešto pojavi u javnosti. On upravo navodi Nedelju dizajna kao dobar primer, jer već godinama opstaje sa skromnim budžetom. Ali, naravno, postoji vrlo mali broj ljudi, koji su spremni da tako nešto urade. Da je Mia David smenjena zato što je napravljen loš Oktobarski salon, bio bi prvi znak da neko razmišlja o kulturi. Međutim, razlozi za njenu smenu nisu bili te prirode, naglašava Jelovac.

Koliko je umetnost obezvređena, verovatno najbolje dokazuje nedavni slučaj glumca Gorana Jevtića, koji je zahvaljujući navodnom seksualnom skandalu tako zaslužio svoju, kako kaže u šali, prvu naslovnu stranu u životu. Jevtić smatra da je ipak važnije da govorimo o vidljivosti kulturne scene: Nas bi trebalo da bude više na mapi društvenih vrednosti. Mi se ne trudimo da budemo vidljivi, ne postavljamo se kao neko kome bi neko morao nešto da da. Time bi se promenio i odnos prema umetničkim delima.

I ne samo to. Bilo bi neophodno vratiti pitanja kulture i umetnosti u javnu sferu. Bez toga, broj kulturnih žrtava, iz godine u godinu sve je veći. Da bi taj sunovrat i demonstrirali, umetnici su osmislili Kulturni bordel, u kome je svaki građanin mogao nekog od ponuđenih umetnika da iznajmi po ceni od 500 dinara za pet minuta, što je dobilo poseban javni odjek. A šta možete da uradite sa Sonjom Vukićević ili Sergejem Trifunovićem ili Rambom Amadeusom... između ostalih, u tih pet minuta, ostalo je u četiri zida, u direktnom odnosu između jednog umetnika i jednog konzumenta. I naravno žurka uvek najbolje i najjednostavnije rešenje, usled nepostojanja konkretnijih zaključaka za rešavanje gorućih pitanja.