Jednostavna znakovitost

Do sada je Marinkovićeva Glorija uglavnom iščitavana kao filozofska melodrama sa gotovo poslovično neizbežnim opservacijama o odnosu pozorišta/umetnosti i stvarnog života. U tumačenju rediteljke Anđelke Nikolić Glorija svakako ostaje sve to, ali pažljivim skraćivanjem teksta i stilizovanim mizanscenom, rediteljka svoju pažnju pre svega usmerava na samu Gloriju/Jagodu i njenu egzistenciju, gde u jednom gotovo feminističkom čitanju dolazimo do iznenađujućih slojeva ovog, sada već klasičnog teksta. Manipulativna priroda spektakla, u religiji, politici, umetnosti, ovde je uvek posmatrana u kontekstu najdublje intime, junacima je efekat postao jedino merilo stvari, čak i za sopstvenu svakodnevicu, a rutina koja dolazi kao neizbežna posledica svih tih režija i postavki zapravo predstavlja onaj pravi filozofski i emocionalni pakao.

Fokusirajući se upravo na te aspekte Nikolićeva je svoj rediteljski postupak stilizacijom, jasnom, preciznom i jednostavnom znakovnošću toliko pročistila da ga je približila performansu, u čemu, paradoksalno, leže najveći kvaliteti ali i najozbiljnije mane ovakvog tumačenja. Predstava u neku ruku podrazumeva da znamo mnogo toga, od samog teksta pa do niza vizuelno-teorijskih referenci koje nam rediteljka nudi, to nas istina intelektualno uzbuđuje, ali nam izvesna nezainteresovanost za dramsko povremeno smeta da uspostavimo dublji odnos prema dešavanjima na sceni. Čak i uz tu primedbu predstava pleni svojom zaokruženošću i visokim profesionalnim nivoom u svakom svom aspektu.