Život kao crna hronika

Foto shutterstock

Spoznaja da su među nama desetogodišnjaci koji terorišu starce bila je za nijasnu manje poražavajuća od podatka da je jedan od maltretiranih nabavio nož-skakavac da bi se odbranio od dece nasilnika. Ali i od toga što su pojedini mediji licitirali između Alkatraza i smrtne kazne kao preventivne metode za decu koja čine krivična dela. Time se začarani krug nasilja zatvorio i manje-više nam je svima jasno da to što smo samo tokom ovog meseca na delu videli sve najstrašnije forme nasilja nije izdvojen slučaj već naša svakodnevica. Od činjenice da smo postali siledžijska zemlja u kojoj je nasilje sve brutalnije (nekoliko različitih grupa tinejdžera je upadalo u kuće i satima mučilo porodice zbog plena od stotinak evra, a nepoznati počinioci su pretukli dekana FPN Iliju Vujačića), sve smrtonosnije (nekoliko muževa je iz vatrenog oružja presudilo suprugama, dok je novosadski skinhed palicom usmrtio dva beskućnika) i sve bezrazložnije (šest mladića iz Niša, iz čistog hira izboli mladića na koga su slučajno naleteli, posle večernjeg provoda mladići u Kuršumliji tukli i maltretirali čistače ulica), stigli smo do toga da nam je starosna granica počinilaca bitno spuštena (desetogodišnjaci iza sebe imaju 300 krivičnih dela, a osmogodišnjaci u Kuršumliji tek vežbaju mučeći i ubijajući jednomesečno štene).

I dok smo se godinama bavili statistikom i dve decenije se pravdali posttraumatskim sindromom, stigli smo do toga da su službena lica počela da šutiraju putnike u autobusima, da se na prajdu umesto ekstremne desnice i učesnika skupa potuku oni koji bi trebalo da nas čuvaju - žandarmerija i Kobre, a da se na okruglom stolu u organizaciji ULUS-a, kulturni poslenici sporazumevaju pesnicama.

Na pitanje kako smo došli do toga, Nevena Petrušić, poverenica za ravnopravnost, kaže: To se događa u društvu u kojem su doneti dobri zakoni ali izostaje njihova striktna primena. U društvu koje je još uvek zasnovano na partrijarhalnom i autoritarnom modelu odnosa i u privatnoj i u javnoj sferi, u kojem se na svakom koraku promoviše kultura nasilja i netolerancije, u kojem se tolerancija, saosećanje i uvažavanje različitosti shvataju kao slabost, a ne kao vrlina, a dečacima se kao modeli nude opasni momci. To se događa u društvu u kojem izvršioci nasilja u porodici dobijaju uslovne kazne, a za olakšavajuću okolnost uzima im se to što imaju porodicu. U društvu u kojem su deca svakodnevni svedoci fizičkog i verbalnog nasilja u svojim porodicama ili su i sama izložena nasilju, pa od najranijeg uzrasta nauče da se ljutnjom, nasiljem i zastrašivanjem može dobiti ono što se želi.

Naravno, netolerancija i neosetljivost na različitosti su deo te priče, tako da naša sagovornica podseća da je kod nas normalno to što je romski dečak u autobusu pretučen, a jedini putnik koji je hteo da mu pomogne izložen šikaniranju. Možda poučeni tim slučajem, a možda samo zato što su se bojali, građani koji su hteli da pomognu opljačkanom i pretučenom uredniku FoNeta Davoru Pašaliću, ustuknuli su čim su se batinaši vratili i nastavili sa povicima ustašo i Hrvatu. Da batina ovde, nažalost, nije ostala osnovno sredstvo sporazumevanja ne bismo tako složno progonili azilante. I nekom bi se možda omaklo i malo sažaljenja.

Sociološkinja Milana LJubičić sa Filozofskog fakulteta dodaje da osim tog vidljivog nasilja imamo i institucionalno, koje ne primećujemo a koje je stalno prisutno: Sećate se devojčice Ivane Podraščić iz Batajnice koja je silovana i ubijena u Rakovici? Živela je u potpuno disfunkcionalnoj porodici, nije išla u školu iako je osnovna škola zakonom obavezna i niko od nas (ne)nadležnih nije reagovao. Verujem da bi se slično desilo u slučaju dečaka koji su napali Rašu Popova. Pitam se da li ovi dečaci idu u školu i da li to bilo koga zabrinjava? Da li bismo za njih čuli da nije u pitanju Raša i da nije javna ličnost? Od njega smo saznali da je komšija nabavio skakavac. Zamislite! Ovo je dobar primer da nasilje rađa nasilje.

Društveni okvir, smatra Milana LJubičić, presudan je za širenje spirale nasilja i u tom procesu pominje medije koji često pišući o nasilju čine nasilje i nad njegovim žrtvama i porodicama žrtava. O nepoštovanju pretpostavke nevinosti, kršenju odredbi o tajnosti podataka i potpunom odsustvu empatije za žrtve nasilja u medijima da i ne govorimo.

U društveni okvir nasilja koje se širi spada politička kultura u kojoj vređanje podiže politički rejting. Recimo, ako je ministar koji je još 2003. u emisiji šutirao i psovao novinara nakon 11 godina i dalje ministar, pa bez pardona novinarku naziva bedom i pita da li je normalna onda nam se takvo nasilničko ponašanje nameće kao recept za uspeh. Naročito ako imamo u vidu popularnost vladajuće većine koja u parlamentu opoziciju naziva ebolom, lopovima, psihijatrijskim bolesnicima i autističarima, a koja nam na lokalnom nivou snagu argumenata često demonstrira tučom. Sigurno je ta taj okvir takođe treba tražiti i u sistemu, onom istom koji nema mehanizme da se pobrine za zanemarenu ili napuštenu decu koja usled ekonomske situacije ili pogrešnih uticaja postaju delinkventi, ali zato ima zakonsku osnovu da kazni Filipa Vukšu zato što je sredio ruinirana autobuska stajališta.

Veoma je teško doći do preciznih podataka o stopi nasilja, ali nije neophodan precizan broj da bi se zaključilo da veliki problem postoji. A ništa se nije unapredilo i sada trpimo posledice. Deci i mladima su potrebni pozitivni uzori koji se zalažu za nenasilje, toleranciju, ravnopravnost, humanost i afirmaciju ljudskih prava. Nažalost, kod nas su pozitivni uzori najčešće u senci, zaklonjeni negativnim koji diktiraju preovlađujući model ponašanja, objašnjava za NIN Branko Birač, pedagog i aktivista Centra E8 u kome se kroz program Budi muško već sedam godina radi sa mladićima na prevenciji nasilja, podsticanju nenasilne komunikacije i tolerancije, promovisanju rodne ravnopravnosti, zdravih stilova života i aktivizma. Ili, kako objašnjava naš sagovornik na vrednostima koje mladima često nisu baš `kul`.

A zašto bi im i bile `kul` kada se u trenutku rasprave o Građanskom zakoniku i najave da će biti zabranjeno batinanje dece, u medijima legitimno oglašavaju stručnjaci uvereni da je to ipak odlično vaspitno sredstvo. Srećom, sagovornici NIN-a smatraju da se nasilničko ponašanje u mlađem uzrastu mora rešavati putem sistemskih promena, a ne osuđivanjem (bilo moralnim bilo pravnim), kao ni spuštanjem starosne granice za kažnjavanje jer to neće rešiti problem. Zbog toga se Nevena Petrušić pita: Izostaje li i naša upitanost da li je sa našim obrazovnim programima sve u redu ili oni još uvek reprodukuju tradicionalistički i autoritarni model ponašanja? Da li škola razvija osećaj bliskosti i prihvaćenosti svih učenika, njihovo međusobno poštovanje? Da li uči decu kako da nenasilno i konstruktivno rešavaju međusobne sukobe i probleme? Na ova pitanja moramo što pre odgovoriti, jer smo na korak da kao društvo postanemo neosetljivi, hladni i okrutni.


Foto Masanori Jošida

Na osnovu svih analiza urađenih za prethodnu godinu, dakle mnogo pre ovog zastrašujućeg novembra, ustanovljeno je da je mimo nasilja u porodici najproblematičnije vršnjačko nasilje. Preko 65 odsto učenika je za vreme školovanja bar jednom bilo izloženo nekom vidu vršnjačkog nasilja i pored glasno najavljivanog i često reklamiranog preventivnog programa Škola bez nasilja i angažovanja policajaca. Situacija se jednostavno nije promenila nabolje, pa smo tokom ovog meseca bili svedoci da je osmak iz OŠ Rade Končar mučki prebio mlađeg učenika, da mu to nije ni prvi ni poslednji put, jer škola može samo, kako kažu, da mu smanji ocenu iz vladanja. Takođe je objavljen podatak da je tokom prethodne godine od strane supruga ubijeno 50 žena, što je najviše do sada. Ali, kako upozorava Milana LJubičić, mi selektivno vidimo nasilje i stalano govorimo o nasilju nad ženama, ali ne i o nasilju nad starim ljudima, a posebno ne o nasilju dece nad roditeljima.

Verujem da je sve ovo što nam se događa tako jer smo prestali da razumemo, slušamo i komuniciramo sa drugim ljudima. U uslovima u kojima živimo, jedni druge doživljavamo kao konkurenciju, što je normalno. Ako ste uvereni da vam neko stoji na putu ostvarenja vaših potreba - drugim rečima da je on kriv što nemate bolji posao ili posao uopšte, lako ćete se latiti nasilja jer vam druga opcija (da nađete posao, npr.) uglavnom nedostaje, kaže Milana LJubičić.


Foto Nikola Kočović

A u toj čudnoj mešavini kapitalizma, egoizma i borbe za opstanak, imamo i uočljiv duh devedesetih poznat po krizi svih vrednosti i diktatu nasilja čak i na mestima gde im nikada nije bilo mesto. Tako je malo koga uznemirila jedva vidljiva vest u novinama da je grupa desničara upala na Fakultet političkih nauka kako bi prekinula tribinu o temi koja im se ne dopada. Gotovo da nije bilo reakcije ni zbog urušavanja autonomije univerziteta i uvođenja argumenata sile u akademsku raspravu.
Nasilje ponovo postaje uobičajen način komunikacije i rešavanja problema u Srbiji, vidljivo u svakom segmentu društva. Čini se kao da smo zaboravili crne bilanse iz devedesetih.

Nekažnjivo nasilje

Maloletni razbojnici su kao suvereni ne odgovaraju za svoje postupke (sve do 14. godine). Mada, ako se protresu neki zvučniji slučajevi, ispostaviće se da to važi i za neke starije junoše, naročito nasilnike sa sportskih terena i oko njih. Samo u 2011. godini u Srbiji je zbog počinjenih krivičnih ili prekršajnih dela, nasilničkog ponašanja ili remećenja javnog reda, evidentirano preko 15.000 maloletnih prekršilaca. Podaci su podjednako rečiti i surovi: od 2005. do 2012. godine broj krivičnih dela koja su počinili mlađi od 18 godina porastao je više od pet puta, a posebno poražavajuće saznanje je da su nasilnici svake godine sve mlađi i agresivniji. Ujedno, istraživanja su pokazala da su sve učestalija vršnjačka nasilja u školama, a da u njima prednjače učenici završnih razreda osnovnih škola.
Dok iz institucija tvrde da broj njihovih krivičnih dela opada, kriminolog Dobrivoje Radovanović tvrdi suprotno: Generalno jeste manje jer opada broj klasičnih ubistava, ali ako gledamo po vrstama krivičnih dela razbojništva rastu, zatim kod seksualnih dela više je silovanja, ali se ona ne prijavljuju, više je i porodičnog nasilja...

Zov divljine

Iako nas zov divljine njihovih odraslih saboraca sa sportskih tribina prati godinama, policija, tužilaštvo i sud se sete problema samo kada se pojavi veći incident ili njihov smrtni ishod.
Međutim, veliki broj prijava, kao po nekom nepisanom pravilu, ne dobije svoj epilog na sudu. Policija uhapsi huligana, napiše mu prijavu, dovede ga do nadležnog sudije, gde se sve završi na blagim kaznama.
Setimo se primera vezanih za beogradski derbi kada su, recimo, za pokušaj unošenja kuka za meso, satara i ostalih mesarskih rekvizita izrečene kazne od 10.000 do 20.000 dinara. Praktično, više košta odnošenje auta paukom, nego pokušaj tranžiranja mesa na fudbalskoj utakmici.
Koliko se taj zakon, za koji mnogo stručnjaka smatra da je dobar, ne primenjuje u praksi pokazuje i podatak da nijedan vođa navijača nikada nije procesuiran. A upravo su oni najodgovorniji za sve nerede i za njih su predviđene najveće sankcije.
Naročito nije zanemarljiva politička dimenzija problema, pogotovo kada se ima u vidu svojevremena izjava tadašnjeg premijera Ivice Dačića da su se političke partije udvarale huliganima. Upravo se na njegovoj proslavi posle poslednjih izbora pojavio Aleksandar Vavić, profesionalni vođa navijača, prvo Crvene zvezde, a sada Partizana. Treba dodati i da je drugi vođa navijača Partizana, Miloš Radisavljević Kimi, izjavljivao da je razgovarao s Aleksandrom Vučićem, koji je inače poznat kao navijač Crvene zvezde i u dobrim odnosima s vođama sa severne tribine.
Nije bilo vlasti koja se nije zaklinjala da će iskoreniti huligane, kao što nije bilo osetljivog političkog događaja koji nije bio pokriven ekscesima organizovane navijačke rulje.