Razvoj preči od morala

Posle objavljivanja izveštaja MMF-a o globalnim perspektivama, ekonomisti visokog profila kao što su Olivije Blanšar, Lari Samers, Mario Monti i Reza Moghadam pokazali su naklonost za promenu fiskalnih pravila evrozone kako bi se obezbedila sredstva za javne investicije i tako ubrzao ekonomski oporavak. S obzirom na rekordno niske troškove zaduživanja, oni tvrde da će povećanje kapitalne potrošnje doneti državi dovoljno visoke poreske prihode tako da se neće povećati udeo duga u bruto domaćem proizvodu (BDP). Nije tajna da je Nemačka vrlo posvećena podržavanju strogih fiskalnih pravila unutar monetarne unije. NJihovo insistiranje na disciplini je pre svega utemeljeno na nemačkoj kulturi i sistemu obrazovanja koji povezuje ekonomiju sa moralnom filozofijom. Sklonost štednji i izbegavanje zaduženosti je poželjno ekonomsko ponašanje, jer je u skladu sa etičkim standardima ličnog ponašanja. Štaviše, Nemci nisu uvereni da je kenzijanska politika državnog intervencionizma, sa svojim fokusom na jačanje tražnje, nešto posebno efikasna na duži rok, uprkos njihovom očiglednom kratkoročnom uticaju na proizvodnju i zaposlenost. U Nemačkoj preovladava stav da je rast posle recesije bolje podstaći strukturnim reformama, koje povećavaju produktivnost i jačaju konkurentnost. Ali takve reforme, uvereni su Nemci, nužno imaju i socijalnu cenu, što ih čini nepopularnim i teškim za sprovođenje. Pitanje je da li je zemlja motivisana da sledi takve mere, jer kada se politika stezanja kaiša primeni u praksi, stanovništvo se suočava sa rastućom nezaposlenošću i sve rasprostranjenijom ekonomskom bedom. Kada politika štednje popusti, a opasnost prođe, disciplina u sprovođenju mera slabi i snaga za reforme je tada izgubljena. Ponašanje Italijana tokom vladavine bivšeg premijera Silvija Berluskonija često se navodi kao primer takvog razvoja događaja. Ali bez obzira na Nemačku posvećenost moralnom ekonomskom ponašanju, njen stav o fiskalnoj disciplini u evrozoni je i dalje pod znakom pitanja. Posle svega, ono što evrozoni treba nije spasavanje slabijih ekonomija od bankrota ili osnaženje dugoročnog rasta već je preče da se oporavi industrijska proizvodnja i zaposlenost, posebno u južnim zemljama – što su ciljevi koje ni stroga fiskalna disciplina, ni strukturne reforme ne mogu da postignu same. Činjenica je da politika štednje podriva ove ciljeve, smanjuje tražnju i slabi privrednu aktivnost. A strukturne reforme imaju veoma ograničen uticaj na kratak rok. Uz to, iako prinuda nekada olakšava primenu strukturnih reformi, to svakako ne treba činiti u društvima koja su već pretrpela ozbiljan teret. Danas, dok se zemlje evrozone muče sa oporavkom, njima je potrebno više nade i pozitivnih očekivanja, a ne još više patnje. Zato je Nemačka u svom stavu danas usamljenija više nego ikad. Novi italijanski premijer Mateo Renci oživeo je antirecesionu retoriku, a Francuska planira da odloži obavezu da budžetski deficit u naredne dve godine smanji ispod tri odsto BDP-a. Sve se to svodi na zahtev za veću fleksibilnost u primeni fiskalnih pravila, jer su mnoge zemlje uočile da nastavak politike štednje podriva održivi rast koji nije zasnovan na inflaciji. Državne investicije u infrastrukturu mogu da posluže kao motor tog rasta, jer će na kratak rok pospešiti tražnju, a na duži rok proizvodnju. Investicije će povećati proizvodne kapacitete, što je u kontekstu strukturnih promena vodeći mehanizam za tehnološke inovacije. Na taj način, veća investiciona potrošnja bi, takođe, rešila i pitanje dugoročnog rasta. S obzirom na trenutnu kombinaciju visokog fiskalnog multiplikatora i izuzetno niskih troškova pozajmljivanja, ove pogodnosti su moguće bez fiskalnih troškova. Razlozi za povećanje javnih investicija u evrozoni su veoma jaki. Ono što je sada potrebno je izmena postojećih fiskalnih pravila u korist povećanja kapitalnih izdataka. Nemačku bi trebalo zadovoljiti uvođenjem sistema stroge kontrole trošenja tih sredstava, sa ciljem da se ona efikasno usmere. Da se razumemo, veća kapitalna potrošnja nije lek za sve bolesti. Evropska centralna banka bi takođe trebalo da ubrza nedavno najavljeni program monetarnih olakšica i pređe na kupovinu obveznica suverenog duga, uključujući i hartije od vrednosti zemalja koje se još muče sa oporavkom. Ubrzanje javnih investicija mora biti ključna karakteristika strategije za ekonomski oporavak u Evropi. To treba da bude najveći prioritet, jer je to manje kontroverzna metoda od nekonvencionalne monetarne politike, mada će biti potrebno više vremena da se osete rezultati.