Četiri nemačka „ne“

Stav Nemačke o krizi u Evropi postao je predmet odbacivanja i neslaganja. Kreatori nemačke ekonomske politike negiraju da je zemljama u krizi potrebna aktivnija fiskalna politika i odbijaju da podrže evropski investicioni program kako bi doprineli jačanju tražnje i rasta. Radije žele da iskažu suficit u budžetu, nego da ubrzaju rast i zato počinju da se okreću protiv Evropske centralne banke (ECB) u borbi protiv deflacije i kreditne krize. Nemačka greši po sve četiri tačke „optužnice“. Zasigurno, Nemačka je opravdano odbijala uskogrude pozive Francuske i Italije za bezuslovnu fiskalnu ekspanziju. Uostalom, fiskalni podsticaji mogu da funkcionišu samo kao podrška privatnim investicijama i ako su praćeni ambicioznim strukturnim reformama – što je nešto čemu Italija i Francuska trenutno odolevaju. Ali Nemačka ima svu neophodnu moć koja je potrebna da podrži potrebne reforme okrenute prema stabilnosti. Za početak, zajedno sa Evropskom komisijom može da primora Francusku da nastavi da sprovodi dublje reforme u zamenu za dodatni rok da svede manjak u budžetu na propisani nivo. Nemačka, međutim, ne može da se prepušta svojoj opsesiji za reformama na strani ponude, bez stremljenja ka politici koja jača rast. Jer, kao što zna iz sopstvenog iskustva, s početka dvehiljaditih, potrebno je mnogo vremena da se osete prednosti takvih reformi, kao što su jačanje konkurentnosti i veće stope dugoročnog rasta. Vreme je sada luksuz koji Evropa nema. Svakog meseca u kome privreda gubi proizvodne kapacitete, raste verovatnoća od deflacije i stagnacije. Ključ za okončanje krize u Evropi su podsticaji koji bi otklonili nedostatke i na strani ponude, i na strani tražnje. Zato je pogrešno nemačko odbijanje da pomogne pronalaženje izvora za finansiranje evropskog investicionog plana, koji bi u kratkom roku podržao isplative privatne investicije. Potpuno pogrešno je i nemačko insistiranje na budžetskom suficitu. Sa snižavanjem projekcija nemačkog rasta za ovu i naredne godine za više od 0,6 procentnih poena, ako vlada ne odustane od tog cilja, to bi moglo da dovede do još nižeg rasta u zemlji i širom evrozone. Zbog toga bi Vlada ekspanzivnom fiskalnom politikom trebalo da otkloni neke infrastrukturne slabosti. U tom smislu je korak u pravom smeru namera ministra finansija Volfganga Šojblea da dodatnih 10 milijardi evra potroši na javne investicije od 2016. do 2018. No, s obzirom na to da je to tek 0,1 odsto nemačkog BDP-a, Šojlbeov plan više liči na pokušaj da se umire kritike ostatka Evrope, nego na stvarnu promenu politike. Četvrta greška Nemačke je što očigledno ne podržava politiku Evropske centralne banke, koja je poslednjih sedam godina svojim potezima pomogla nemačkoj privredi i tamošnjim poreskim obveznicima više nego bilo kojoj zemlji iz njenog okruženja. Štaviše, neosnovana je tvrdnja da se programom, koji omogućava ECB da kupuje državne obveznice, prebacuje rizik na nemačke poreske obveznike, jer skoro da nije bilo slučaja da neka zemlja nije izmirila svoje obaveze još od 2008. Nemački lideri to moraju da prepoznaju i javno odbrane ECB od neutemeljenog straha huškača. Ako Nemačka odbija da zauzme razuman pristup, rizikuje podrivanje kredibiliteta ECB-a, čime umanjuje i efikasnost sopstvenih mera. Kad bi se to dogodilo, ECB bi bila primorana da krene u kupovinu državnih obveznica velikih razmera, kroz takozvane „otvorene monetarne transakcione šeme“, što je plan kome se protive mnogi nemački političari i ekonomisti. Nemačka vlada može da iskoristi svoj uticaj da primora Francusku i Italiju da nastave neophodne strukturne reforme i da istovremeno omogući stimulanse za povećanje tražnje, kako bi se uklonila pretnja od deflacije, koja lebdi iznad evrozone. Uz to, ima ovlašćenja da podupre kredibilitet ECB i njene napore da u budućnosti osigura cenovnu stabilnost i spreči finansijsku nestabilnost. Evropi su potrebne velike pogodbe, uključujući blisku koordinaciju strukturnih reformi, fiskalne i monetarne politike. Nemačka relativna ekonomska i politička stabilnost daleko od toga da joj omogućava da se isključi iz tih napora, već je stavlja među najznačajnije protagoniste u njihovom razvoju i primeni. Pitanje je samo da li će i nemački lideri to da prepoznaju, pre nego što evropska ekonomija upadne u još dublju recesiju.