Institucionalna simbioza

Zašto neke zemlje napreduju a neke nazaduju; zašto se iz relativno sličnih početnih uslova društva upute u sasvim različitim pravcima; zašto društva različito reaguju na nepredviđene okolnosti i šokove; zašto se društva ne opredeljuju uvek za napredak; zašto je kuga u četrnaestom veku uzdrmala temelje feudalnog poretka u Evropi; zašto se industrijska revolucija odigrala baš u Engleskoj; da li je siromaštvo predodređeno kulturom, geografijom ili nekim drugim faktorom; šta su bile vrline a šta mane Rimskog carstva i zašto je prelaz s republike na principat i kasnije carstvo bio seme propasti Rima; zašto su mehanizmi i rezultati španske i engleske kolonizacije tako različiti; šta će se nametnuti kao ključni izazov za kinesko društvo u doglednoj budućnosti? Ovo su samo neka iz velike grupe pitanja i tema kojima se bavi knjiga o kojoj je ovom prilikom reč (Daron Asemoglu i DŽejms A. Robinson, Zašto narodi propadaju: poreklo moći, prosperiteta i siromaštva, Klio, Beograd, 2014) Pomenuta pitanja, ali i brojna druga, autori razmatraju tako što dosledno koriste vlastiti interpretativni ključ koji počiva na isticanju društvenih institucija u prvi plan, pri čemu se naglašava suptilna i višeslojna veza ekonomije i politike. Pojednostavljeno, osnovni argument je sledeći: ekonomske institucije igraju ključnu ulogu u tome da li je zemlja siromašna ili napreduje, a političke institucije određuju kakve ekonomske institucije jedna zemlja ima. Asemoglu i Robinson institucije dele na ekstraktivne i inkluzivne. Prve ne dovode do kreativne destrukcije, podstiču ograničen tehnološki napredak, stvaraju veliku dobit za elitu, što podstiče borbu da se zauzme mesto aktuelne elite. Unutrašnji sukobi i nestabilnost su urođena svojstva ovih institucija. Inkluzivne institucije doprinose preduzetništvu, rastu i ukupnom napretku. One podstiču konkurenciju, omogućuju ravnopravno poslovanje, pružaju ekonomske mogućnosti većini ljudi. Jednom rečju, ove institucije podstiču proces kreativne destrukcije, ali podstiču i dve važne snage napretka – tehnologiju i obrazovanje. Privredni rast je, tvrde autori, moguć uz oba tipa institucija, ali je održiv samo ukoliko je podržan inkluzivnim institucijama. Posebno je pitanje zašto su inkluzivne institucije nastale u određenim delovima sveta, a u drugim delovima nisu. Autori smatraju da odgovor na to pitanje treba tražiti u oblasti politike. Političke institucije mogu da spreče nastanak inkluzivnih ekonomskih institucija. Autori govore i o ekstraktivnim i inkluzivnim političkim institucijama. Kod inkluzivnih političkih institucija je posebno važno da one budu u dovoljnoj meri centralizovane (da mogu da obezbede vladavinu zakona i garantuju zaštitu svojinskih prava), ali i pluralističke. Neophodno je ostvariti i održati sinergiju inkluzivnih ekonomskih i političkih institucija. Autori ukazuju na to da nema recepta kako ostvariti uspešnu promenu ekstraktivnih u inkluzivne institucije. U tom procesu veliku ulogu igra i slučajnost. Asemoglu i Robinson dokazuju da tamo gde postoje inkluzivne političke institucije ne mogu dugo opstati ekstraktivne ekonomske institucije. Ovakve knjige nastaju kao kruna veoma dugih istraživanja i ogromnog stvaralačkog napora. Knjiga je vešto komponovana (brižljivo su izabrane istorijske epizode, događaji i procesi koji su predmet analize) i izuzetno je čitljiva. Ona je u kratkom roku nakon objavljivanja na sebe skrenula pažnju svetske akademske javnosti o čemu svedoče mnogobrojne reakcije i komentari analitičara iz različitih oblasti. Sasvim je sigurno da će i kod domaćeg čitaoca knjiga izazvati reakciju i neće ga ostaviti ravnodušnim, nezavisno od toga da li se slaže sa iznetom argumentacijom ili se prema njoj odnosi kritički. Tema ove knjige nije nastala kao plod akademske dokolice. Naprotiv, nju je nametnuo sam život. Društva se neminovno suočavaju sa izazovima o kojima govori knjiga Asemoglua i Robinsona, a od uspešnosti odgovora na te izazove zavisi i njihova sudbina.