23.04.
2024.
Mlekara Slobodana celo selo ispratilo u zatvor: "Nemam novca, želim da odležim dostojanstveno"
Za policajce kaže da znaju šta je "seljačka muka", budući da su i sami sa sela.
Kako se kriza u odnosima Rusije i Zapada produbljuje, tako se fokus u kome je dosad bila Ukrajina počeo da širi i pomera, i polako ali sigurno obuhvata i druge zemlje istočne Evrope. Ključno pitanje koje se postavlja jeste, naravno, odnos prema Rusiji; što je (stvarni ili percepirani, svejedno) uticaj Moskve u nekoj zemlji tog dela kontinenta prisutniji, to je veća i pažnja koja se na Zapadu dotičnoj državi pridaje, a nekako vidljivije postaju i tenzije koje unutar nje postoje. Ako postoje, to jest - a obično postoje.
Mereno tim aršinom, Mađarska je trenutno bez ikakve sumnje pod najvećom lupom - iako se, kada je o ovom kontekstu reč, i Srbija, na svoj neponovljivi način, prilično trudi da skrene pažnju na sebe. Razlozi zašto je to tako su mnogostruki. I Bugarska je, recimo, kao i druge zemlje u regionu, energetski zavisna od Rusije i životno zainteresovana za gradnju gasovoda Južni tok - a ima, uostalom, i mnogo dužu istoriju bliskih odnosa sa Moskvom nego Mađarska; o socio-kulturnoj srodnosti da se i ne govori. Ali se iz zapadne vizure na Bugarsku ne gleda kao na potencijalni problem iz prostog razloga što, ma koliko nestabilne, kratkotrajne i nekompetentne njene vlade bile poslednjih godina, nijedna od njih nije pokazala nameru da dovede u pitanje strateško opredeljenje za članstvo u Evropskoj uniji i zapadni sistem vrednosti uopšte.
S Mađarskom je, međutim, situacija potpuno drugačija: tamošnji premijer Viktor Orban ne samo da zagovara tešnju saradnju s Rusijom i kritikuje sankcije uvedene protiv nje, nego pokazuje i neskriveni prezir prema vrednostima koje EU zastupa, javno se zalažući za ono što je sam nazvao neliberalnom demokratijom. Štaviše, u često citiranom programskom govoru, održanom tokom julske posete Rumuniji, decidirano je rekao kako će Mađarska pod njegovim vođstvom raskinuti s dogmama i ideologijama prihvaćenim na Zapadu, što je, uz Orbanove izraze divljenja za autokratske režime u Turskoj, Rusiji, Kini i Singapuru, bilo više nego dovoljno da se na mađarske vlasti i na njega lično na Zapadu počne da gleda s većim podozrenjem nego ikada ranije. Kao što je, s druge strane, to dovelo i do toga da na nedavnim antivladinim protestima u Budimpešti i drugim mađarskim gradovima budu isticani transparenti i uzvikivane parole protiv onog što se doživljava kao guranje zemlje u kostolomni ruski zagrljaj.
Ono što mađarski demonstranti doživljavaju kao vraćanje u sferu ruskog uticaja - i ono od čega na Zapadu strahuju do te mere da se ponegde u panici već postavlja pitanje da li je Mađarska nova Ukrajina (ne, naravno, kao ratno poprište, već kao područje sučeljavanja dveju interesnih sfera) - Orban, međutim, vidi tek kao delovanje u cilju zaštite nacionalnih interesa. Osvrćući se na kritike iz SAD, koje su uvele zabranu ulaska za šestoro visokih mađarskih zvaničnika pod sumnjom za korupciju, premijer je konstatovao da Vašington pritisak na Budimpeštu vrši zbog njenih ekonomskih aranžmana s Moskvom: onog za gradnju Južnog toka, te 12,5 milijardi vrednog ugovora o modernizaciji jedine mađarske nuklearne elektrane.
Vašington obe stvari tumači kao približavanje Rusiji, a istina je da mi niti želimo da se nekome približavamo, niti da se od nekoga udaljavamo, kazao je Orban novinarima tokom nedavnog boravka u Minhenu. Jedini način da smanjimo zavisnost od spoljnih izvora energije jeste širenje nuklearne elektrane Pakš. Budući da je elektrana izgrađena uz korišćenje ruske tehnologije, logično je da i njeno širenje bude obavljeno u saradnji sa Rusima. Ali SAD to tumače kao približavanje Rusiji u vreme kada je njihov stav da Evropa treba da se udalji od Rusije.
Ova mini-analiza deluje sasvim smisleno, ali nije ublažila (nije to doduše ni imala za cilj) strahovanja nekih krugova i u zemlji i u inostranstvu da se Orbanova Mađarska previše intimizira s Putinovom Rusijom. Naprotiv. Jača predstava o Orbanu kao, kako je izjavio nekadašnji nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, jedinom putinisti na vlasti u EU: ne dakle putinovcu, što bi bio samo sažeti opis Orbanovih političkih simpatija (a ovde nije reč o tome), nego baš putinisti - pristalici tehnologije vladanja svojstvene ruskom lideru
S ovakvim opisom svakako se slažu i demonstranti na mađarskim ulicama - mada, naravno, izvlačenje nasilnih paralela nikad nije preporučljivo. Ali imajući na umu traumatično istorijsko iskustvo s Rusijom, te s obzirom na apsolutnu kontrolu koju, kao i njegov uzor, Orban ima nad političkim životom svoje zemlje - a tek je na početku trećeg mandata - onima koji protiv njega protestuju se ne može previše zameriti što im se Kremlj (i sve što on simboliše) odjednom čini bližim nego što objektivno jeste.
Isto bi se, još u većoj meri, moglo reći i za Češku, gde se na udaru demonstranata - i bukvalno, pošto su ga tokom obeležavanja 25. godišnjice studentskih demonstracija, čije je brutalno razbijanje bilo uvod u plišanu revoluciju kojom je srušen komunistički režim u toj zemlji, zasuli svim i svačim - našao predsednik Miloš Zeman. I tamo je, naime, jedan od okidača za proteste protiv Zemana bio njegov benevolentan stav prema ruskoj ulozi u ukrajinskoj krizi, kao i prema Putinu uopšte; mnogo protesta izazvao je i Zemanov istup u kome je, opet braneći ruske vlasti, na prostački način omalovažavao članice ruske grupe Pusi rajot, koje su zbog svog antiputinovskog protesta zaglavile u zatvoru. No kulminaciju nezadovoljstva pre svega mladih Čeha izazvala je Zemanova ocena da pomenuta policijska intervencija od pre četvrt veka i nije bila baš toliko nasilna, i da se, sve u svemu, značaj tog konkretnog događaja za ono što je posle usledilo preuveličava. Pri čemu je njegov glavni argument bio to što je i sam bio učesnik protesta koji su u jesen 1989. doveli do kraja komunističke vladavine.
Smatrajući da svojim stavovima i nastupima sramoti zemlju, demonstranti u Pragu su na pomenutu komemoraciju došli ne samo s crvenim kartonima za predsednika i parolama poput Nismo ruska kolonija - nego i naoružani jajima i drugim priručnim projektilima koje su krenuli da bacaju u Zemanovom pravcu. NJega nisu uspeli da pogode - pripadnici obezbeđenja otvorili su velike kišobrane i tako zaštitili Zemana i njegove kolege po funkciji iz Nemačke, Poljske, Slovačke i Mađarske - ali je zato jedno jaje, po onome što je objavljeno iz kabineta češkog predsednika, završilo na glavi ni krivog ni dužnog nemačkog šefa države Joahima Gauka. Koji se zbog toga navodno baš uznemirio. Samo što je onda iz nemačkih izvora objašnjeno da Gauka nije pogodilo jaje, već samo deo ljuske; i da se Gauk zbog toga ama baš nimalo nije naljutio...
Kako god, niti Zemanu pada na pamet da podnese ostavku koja se od njega traži - tim pre što, koliko god se neki bunili protiv njega, i dalje ima više onih koji ga podržavaju - niti će se deo Čeha pomiriti s tim da im je on predsednik. Ali njegovi stavovi, osim što ih neki doživljavaju kao sramotu za zemlju, Češku svakako ne mogu da izmeste odatle gde je: čvrsto inkorporirana u EU i NATO, i s vladom koja to opredeljenje ne dovodi u pitanje. Pa čemu onda i u Češkoj obnovljeni strah od ruske opasnosti? Iz istog razloga kao i u Mađarskoj: onoga što se obično naziva istorijskim pamćenjem.
Ne potcenjujte njegov značaj.
Foto AP
Protesti u Irskoj zbog
Kad je, pre tačno četiri godine, preko 100.000 ljudi izašlo na ulice Dablina protestujući protiv mera štednje koje je njihovoj zemlji propisala kreditorska trojka EU, Evropske centralne banke i MMF, bile su to najveće demonstracije te vrste koje je Republika Irska ikad videla. Otada se, međutim, nezadovoljni Irci nešto baš i nisu čuli: dok su, recimo, 2012. Grčku, Španiju i druge krizom najteže pogođene članice EU potresali veliki štrajkovi i(li) nasilni protesti, u Irskoj značajnijeg javnog ispoljavanja nezadovoljstva i nije bilo, što je objašnjavano činjenicom da ova zemlja prosto nema tradiciju masovnih protesta. No ove jeseni su se stvari promenile, i Irci su se ponovo u velikom broju našli na ulicama. I to u okolnostima kad, rečima londonskog Ekonomista, irski tigar ponovo riče - tj. kad je nacionalna ekonomija ponovo u zamahu (mada obični Irci od toga zasad nemaju vajde, budući da taj uzlet još nije rezultirao rastom zarada i zaposlenosti).
Gnev je ovog puta izazvala odluka vlade da, u sklopu istog onog paketa mera štednje dogovorenog 2010, od početka iduće godine uvede naplatu vode za domaćinstva; u Irskoj se, naime, ona dosad nije plaćala, nego je te troškove snosila država. Vlada premijera Ende Kenija uvođenje naplate pravda prevelikim troškovima održavanja sistema vodosnabdevanja, pogotovu što se zbog zastarelosti infrastrukture ogromne količine usput rasipaju i gube. Taj problem trebalo bi da reši novoosnovana državna kompanija Ajriš voter, koja na sebe treba da preuzme naplatu i staranje o sistemu snabdevanja - kao što i prebacivanje tereta plaćanja troškova vodosnabdevanja na individualne potrošače treba da popravi stanje dugovanjima preopterećenog državnog budžeta. Irska je uostalom, ukazuje se, jedina članica OECD-a u kojoj domaćinstva ne plaćaju vodu.
Sve ovo, sa strane gledano, zvuči kao prihvatljiva argumentacija za uvođenje naplate, ali veliki broj Iraca svejedno za to neće ni da čuje. Zašto bi, pitaju oni, u zemlji kojoj vode u svakom obliku ne manjka, trebalo da plaćaju nešto što je dosad bilo besplatno? I to sad, kad je zemlji ponovo krenulo nabolje? Pritom se neki ovog puta nisu zadovoljili ispisivanjem transparenata i izvikivanjem parola: nekoliko kombija lokalnih komunalnih službi zapaljeno je, automobil u kome je bila potpredsednica vlade DŽoan Barton je u Dablinu dva sata držan u blokadi, a ministru za zaštitu životne okoline Alanu Keliju - kome je zapao zadatak da pokuša da građanima proda vladin plan - stigle su pretnje smrću.
Vlada je pod ovakvim pritiskom morala da uzmakne, ali samo delimično, i prošle sedmice predstavila je revidirani plan za uvođenje računa za vodu. Prema tom planu, do kraja 2018. domaćinstva u kojima je samo jedna odrasla osoba za vodu će plaćati maksimalno 160 evra godišnje, a sva ostala 260 - s tim što će, ukoliko ostvare pravo na popust od 100 evra koji je država spremna da im ponudi, ona prva plaćati maksimalno 60, a potonja 160 evra godišnje.
To bi značilo da višečlana domaćinstva uz odobreni popust vodu u najgorem slučaju neće plaćati više od preko tri evra nedeljno, a ona sa jednom odraslom osobom 1,15 evra. A to je, ukazao je Keli, manje od jedan odsto zarade (ili socijalne pomoći u slučaju da je nezaposlen) koju prosečan Irac prima, te među najnižim iznosima koji se za vodu plaćaju u EU.
Ali da bi pravo na pomenuti popust stekla, domaćinstva će morati da ugrade vodomere i time se registruju kao potrošači: ko ne ugradi vodomer, neće dobiti popust. A oni koji se bune protiv uvođenja računa za vodu ne žele, logično, ni da ugrađuju vodomere, pa su već zabeleženi i prvi napadi na komunalce koji su na nekim lokacijama pokušali da instaliraju ove uređaje.
Protivnici uvođenja računa za vodu pitaju i šta će biti kad istekne četvorogodišnji period limitirane cene vode. Ko garantuje da ona od početka 2019. neće biti drastično povećana? I da vlada u nekom trenutku neće privatizovati Ajriš voter, sa svim posledicama koje to može da ima po porodične budžete?
Primena novog sistema treba da počne od nove godine, a izdavanje prvih računa od aprila. No kako nezadovoljni građani odbacuju i ublaženu verziju vladinog predloga i ne pokazuju nameru da od protesta odustanu, veliko je pitanje na šta će sve ovo da izađe, pošto pomenuti incidenti nagoveštavaju da bi protesti mogli da postanu još nasilniji. Kumulativni efekt koji su restriktivne mere proteklih godina imale na Irce mogao bi da otpor uvođenju naplate vode dodatno radikalizuje delom zato što je ljudima jednostavno dosta stezanja kaiša, delom zbog toga što osećaju da su ovog puta u stanju da se državi uspešno suprotstave.
Neko će, ipak, na kraju račun - i bukvalno i figurativno - morati da plati. Videće se ko.
Mereno tim aršinom, Mađarska je trenutno bez ikakve sumnje pod najvećom lupom - iako se, kada je o ovom kontekstu reč, i Srbija, na svoj neponovljivi način, prilično trudi da skrene pažnju na sebe. Razlozi zašto je to tako su mnogostruki. I Bugarska je, recimo, kao i druge zemlje u regionu, energetski zavisna od Rusije i životno zainteresovana za gradnju gasovoda Južni tok - a ima, uostalom, i mnogo dužu istoriju bliskih odnosa sa Moskvom nego Mađarska; o socio-kulturnoj srodnosti da se i ne govori. Ali se iz zapadne vizure na Bugarsku ne gleda kao na potencijalni problem iz prostog razloga što, ma koliko nestabilne, kratkotrajne i nekompetentne njene vlade bile poslednjih godina, nijedna od njih nije pokazala nameru da dovede u pitanje strateško opredeljenje za članstvo u Evropskoj uniji i zapadni sistem vrednosti uopšte.
S Mađarskom je, međutim, situacija potpuno drugačija: tamošnji premijer Viktor Orban ne samo da zagovara tešnju saradnju s Rusijom i kritikuje sankcije uvedene protiv nje, nego pokazuje i neskriveni prezir prema vrednostima koje EU zastupa, javno se zalažući za ono što je sam nazvao neliberalnom demokratijom. Štaviše, u često citiranom programskom govoru, održanom tokom julske posete Rumuniji, decidirano je rekao kako će Mađarska pod njegovim vođstvom raskinuti s dogmama i ideologijama prihvaćenim na Zapadu, što je, uz Orbanove izraze divljenja za autokratske režime u Turskoj, Rusiji, Kini i Singapuru, bilo više nego dovoljno da se na mađarske vlasti i na njega lično na Zapadu počne da gleda s većim podozrenjem nego ikada ranije. Kao što je, s druge strane, to dovelo i do toga da na nedavnim antivladinim protestima u Budimpešti i drugim mađarskim gradovima budu isticani transparenti i uzvikivane parole protiv onog što se doživljava kao guranje zemlje u kostolomni ruski zagrljaj.
Ono što mađarski demonstranti doživljavaju kao vraćanje u sferu ruskog uticaja - i ono od čega na Zapadu strahuju do te mere da se ponegde u panici već postavlja pitanje da li je Mađarska nova Ukrajina (ne, naravno, kao ratno poprište, već kao područje sučeljavanja dveju interesnih sfera) - Orban, međutim, vidi tek kao delovanje u cilju zaštite nacionalnih interesa. Osvrćući se na kritike iz SAD, koje su uvele zabranu ulaska za šestoro visokih mađarskih zvaničnika pod sumnjom za korupciju, premijer je konstatovao da Vašington pritisak na Budimpeštu vrši zbog njenih ekonomskih aranžmana s Moskvom: onog za gradnju Južnog toka, te 12,5 milijardi vrednog ugovora o modernizaciji jedine mađarske nuklearne elektrane.
Vašington obe stvari tumači kao približavanje Rusiji, a istina je da mi niti želimo da se nekome približavamo, niti da se od nekoga udaljavamo, kazao je Orban novinarima tokom nedavnog boravka u Minhenu. Jedini način da smanjimo zavisnost od spoljnih izvora energije jeste širenje nuklearne elektrane Pakš. Budući da je elektrana izgrađena uz korišćenje ruske tehnologije, logično je da i njeno širenje bude obavljeno u saradnji sa Rusima. Ali SAD to tumače kao približavanje Rusiji u vreme kada je njihov stav da Evropa treba da se udalji od Rusije.
Ova mini-analiza deluje sasvim smisleno, ali nije ublažila (nije to doduše ni imala za cilj) strahovanja nekih krugova i u zemlji i u inostranstvu da se Orbanova Mađarska previše intimizira s Putinovom Rusijom. Naprotiv. Jača predstava o Orbanu kao, kako je izjavio nekadašnji nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, jedinom putinisti na vlasti u EU: ne dakle putinovcu, što bi bio samo sažeti opis Orbanovih političkih simpatija (a ovde nije reč o tome), nego baš putinisti - pristalici tehnologije vladanja svojstvene ruskom lideru
S ovakvim opisom svakako se slažu i demonstranti na mađarskim ulicama - mada, naravno, izvlačenje nasilnih paralela nikad nije preporučljivo. Ali imajući na umu traumatično istorijsko iskustvo s Rusijom, te s obzirom na apsolutnu kontrolu koju, kao i njegov uzor, Orban ima nad političkim životom svoje zemlje - a tek je na početku trećeg mandata - onima koji protiv njega protestuju se ne može previše zameriti što im se Kremlj (i sve što on simboliše) odjednom čini bližim nego što objektivno jeste.
Isto bi se, još u većoj meri, moglo reći i za Češku, gde se na udaru demonstranata - i bukvalno, pošto su ga tokom obeležavanja 25. godišnjice studentskih demonstracija, čije je brutalno razbijanje bilo uvod u plišanu revoluciju kojom je srušen komunistički režim u toj zemlji, zasuli svim i svačim - našao predsednik Miloš Zeman. I tamo je, naime, jedan od okidača za proteste protiv Zemana bio njegov benevolentan stav prema ruskoj ulozi u ukrajinskoj krizi, kao i prema Putinu uopšte; mnogo protesta izazvao je i Zemanov istup u kome je, opet braneći ruske vlasti, na prostački način omalovažavao članice ruske grupe Pusi rajot, koje su zbog svog antiputinovskog protesta zaglavile u zatvoru. No kulminaciju nezadovoljstva pre svega mladih Čeha izazvala je Zemanova ocena da pomenuta policijska intervencija od pre četvrt veka i nije bila baš toliko nasilna, i da se, sve u svemu, značaj tog konkretnog događaja za ono što je posle usledilo preuveličava. Pri čemu je njegov glavni argument bio to što je i sam bio učesnik protesta koji su u jesen 1989. doveli do kraja komunističke vladavine.
Smatrajući da svojim stavovima i nastupima sramoti zemlju, demonstranti u Pragu su na pomenutu komemoraciju došli ne samo s crvenim kartonima za predsednika i parolama poput Nismo ruska kolonija - nego i naoružani jajima i drugim priručnim projektilima koje su krenuli da bacaju u Zemanovom pravcu. NJega nisu uspeli da pogode - pripadnici obezbeđenja otvorili su velike kišobrane i tako zaštitili Zemana i njegove kolege po funkciji iz Nemačke, Poljske, Slovačke i Mađarske - ali je zato jedno jaje, po onome što je objavljeno iz kabineta češkog predsednika, završilo na glavi ni krivog ni dužnog nemačkog šefa države Joahima Gauka. Koji se zbog toga navodno baš uznemirio. Samo što je onda iz nemačkih izvora objašnjeno da Gauka nije pogodilo jaje, već samo deo ljuske; i da se Gauk zbog toga ama baš nimalo nije naljutio...
Kako god, niti Zemanu pada na pamet da podnese ostavku koja se od njega traži - tim pre što, koliko god se neki bunili protiv njega, i dalje ima više onih koji ga podržavaju - niti će se deo Čeha pomiriti s tim da im je on predsednik. Ali njegovi stavovi, osim što ih neki doživljavaju kao sramotu za zemlju, Češku svakako ne mogu da izmeste odatle gde je: čvrsto inkorporirana u EU i NATO, i s vladom koja to opredeljenje ne dovodi u pitanje. Pa čemu onda i u Češkoj obnovljeni strah od ruske opasnosti? Iz istog razloga kao i u Mađarskoj: onoga što se obično naziva istorijskim pamćenjem.
Ne potcenjujte njegov značaj.
Foto AP
Protesti u Irskoj zbog
Nove mere štednje Voda do guše
Neko protestuje zbog straha od Rusije, a neko - zbog računa za vodu.Kad je, pre tačno četiri godine, preko 100.000 ljudi izašlo na ulice Dablina protestujući protiv mera štednje koje je njihovoj zemlji propisala kreditorska trojka EU, Evropske centralne banke i MMF, bile su to najveće demonstracije te vrste koje je Republika Irska ikad videla. Otada se, međutim, nezadovoljni Irci nešto baš i nisu čuli: dok su, recimo, 2012. Grčku, Španiju i druge krizom najteže pogođene članice EU potresali veliki štrajkovi i(li) nasilni protesti, u Irskoj značajnijeg javnog ispoljavanja nezadovoljstva i nije bilo, što je objašnjavano činjenicom da ova zemlja prosto nema tradiciju masovnih protesta. No ove jeseni su se stvari promenile, i Irci su se ponovo u velikom broju našli na ulicama. I to u okolnostima kad, rečima londonskog Ekonomista, irski tigar ponovo riče - tj. kad je nacionalna ekonomija ponovo u zamahu (mada obični Irci od toga zasad nemaju vajde, budući da taj uzlet još nije rezultirao rastom zarada i zaposlenosti).
Gnev je ovog puta izazvala odluka vlade da, u sklopu istog onog paketa mera štednje dogovorenog 2010, od početka iduće godine uvede naplatu vode za domaćinstva; u Irskoj se, naime, ona dosad nije plaćala, nego je te troškove snosila država. Vlada premijera Ende Kenija uvođenje naplate pravda prevelikim troškovima održavanja sistema vodosnabdevanja, pogotovu što se zbog zastarelosti infrastrukture ogromne količine usput rasipaju i gube. Taj problem trebalo bi da reši novoosnovana državna kompanija Ajriš voter, koja na sebe treba da preuzme naplatu i staranje o sistemu snabdevanja - kao što i prebacivanje tereta plaćanja troškova vodosnabdevanja na individualne potrošače treba da popravi stanje dugovanjima preopterećenog državnog budžeta. Irska je uostalom, ukazuje se, jedina članica OECD-a u kojoj domaćinstva ne plaćaju vodu.
Sve ovo, sa strane gledano, zvuči kao prihvatljiva argumentacija za uvođenje naplate, ali veliki broj Iraca svejedno za to neće ni da čuje. Zašto bi, pitaju oni, u zemlji kojoj vode u svakom obliku ne manjka, trebalo da plaćaju nešto što je dosad bilo besplatno? I to sad, kad je zemlji ponovo krenulo nabolje? Pritom se neki ovog puta nisu zadovoljili ispisivanjem transparenata i izvikivanjem parola: nekoliko kombija lokalnih komunalnih službi zapaljeno je, automobil u kome je bila potpredsednica vlade DŽoan Barton je u Dablinu dva sata držan u blokadi, a ministru za zaštitu životne okoline Alanu Keliju - kome je zapao zadatak da pokuša da građanima proda vladin plan - stigle su pretnje smrću.
Vlada je pod ovakvim pritiskom morala da uzmakne, ali samo delimično, i prošle sedmice predstavila je revidirani plan za uvođenje računa za vodu. Prema tom planu, do kraja 2018. domaćinstva u kojima je samo jedna odrasla osoba za vodu će plaćati maksimalno 160 evra godišnje, a sva ostala 260 - s tim što će, ukoliko ostvare pravo na popust od 100 evra koji je država spremna da im ponudi, ona prva plaćati maksimalno 60, a potonja 160 evra godišnje.
To bi značilo da višečlana domaćinstva uz odobreni popust vodu u najgorem slučaju neće plaćati više od preko tri evra nedeljno, a ona sa jednom odraslom osobom 1,15 evra. A to je, ukazao je Keli, manje od jedan odsto zarade (ili socijalne pomoći u slučaju da je nezaposlen) koju prosečan Irac prima, te među najnižim iznosima koji se za vodu plaćaju u EU.
Ali da bi pravo na pomenuti popust stekla, domaćinstva će morati da ugrade vodomere i time se registruju kao potrošači: ko ne ugradi vodomer, neće dobiti popust. A oni koji se bune protiv uvođenja računa za vodu ne žele, logično, ni da ugrađuju vodomere, pa su već zabeleženi i prvi napadi na komunalce koji su na nekim lokacijama pokušali da instaliraju ove uređaje.
Protivnici uvođenja računa za vodu pitaju i šta će biti kad istekne četvorogodišnji period limitirane cene vode. Ko garantuje da ona od početka 2019. neće biti drastično povećana? I da vlada u nekom trenutku neće privatizovati Ajriš voter, sa svim posledicama koje to može da ima po porodične budžete?
Primena novog sistema treba da počne od nove godine, a izdavanje prvih računa od aprila. No kako nezadovoljni građani odbacuju i ublaženu verziju vladinog predloga i ne pokazuju nameru da od protesta odustanu, veliko je pitanje na šta će sve ovo da izađe, pošto pomenuti incidenti nagoveštavaju da bi protesti mogli da postanu još nasilniji. Kumulativni efekt koji su restriktivne mere proteklih godina imale na Irce mogao bi da otpor uvođenju naplate vode dodatno radikalizuje delom zato što je ljudima jednostavno dosta stezanja kaiša, delom zbog toga što osećaju da su ovog puta u stanju da se državi uspešno suprotstave.
Neko će, ipak, na kraju račun - i bukvalno i figurativno - morati da plati. Videće se ko.
