Ovde se sve više gubi kompas

Foto Dalibor Danilović

Malo stvaralaca ume tako uspešno da usaglasi geg i šalu s vrhunskim umetničkim dometima kako to uvek nanovo čini Aleksandar Jestrović Jamesdin. Beogradski đak, rođen u Zagrebu, Jamesdin već desetak godina živi i radi na relaciji Srbija - Berlin, što je osim razlozima napretka, uslovljeno i brakom sa vajarkom Silvijom Lorenc, profesorkom na berlinskoj Vajsenze akademiji.

Trenutno je začetnik rezistencijalnog projekta Cimer u Studentskom gradu, gde se inspiriše životom studenata, od kojih se jedva razlikuje po izgledu i energiji. Ambivalencija njegove egzistencije nužno vodi razgovor ka razlikama i eventualnim sličnostima između srpske i nemačke prestonice, iako je povod krajnje lokalan gostovanje u Studenjaku.

Kako je došlo do projekta Cimer?

Pre izvesnog vremena bio sam na nekom otvaranju izložbe u galeriji DKSG, i tu je bio Goran Micevski koji je dobio nagradu festivala Alternative. Nagrada je podrazumevala i rezistencijalni boravak u Studenjaku, u jednom stančiću koji pripada Kulturnom centru. Kako je njemu bilo bezveze da iskoristi tu mogućnost, jer je iz Beograda, predložio sam, iz šale, da ja preuzmem nagradu!

A mislili ste ozbiljno?

Jesam, premda nisam imao jasnu ideju šta bih radio. Predlog je prošao na savetu i ja sam došao.

Čemu služe rezidencije i koliko su kod nas zastupljene?

Praktično ih nema, i ovaj pokušaj je na nivou ekscesa. U Nemačkoj ih ima gomila. U suštini, to su neki programi, bilo državni bilo privatni, neka vrsta mecenstva, koji okupljaju umetnike iz raznih disciplina. Na raspolaganju su im studiji i tehnička podrška, a učešće na nekima predstavlja prestiž. Ni u Nemačkoj se ne živi od umetnosti, pa im rezidencije omogućavaju da rade u dobrim uslovima, da ostvare neke kontakte.

Zašto ste izabrali studentsku sobu, a ne taj stančić?

To mi je bilo zanimljivije. Iako je deo u kom sam smešten, 1G blok, istovremeno hostel i deo Studentskog grada, manje je dinamičan nego neki klasični blok.

Šta ste smislili da radite?

Pošto je moj boravak ovde eksperimentalan, nisam imao zacrtane zadatke, pa ću 18. decembra izložiti neke stare radove, a neke pravim ili ovde ili u svom podrumu, budući da živim u komšiluku.

Ptice serice su jedan od njih?

Imam lagan san, a te ptice od pet krešte, dok ceo taj deo parka liči na golubarnik. Sav je usran! Ispostavilo se da je ovo poznati problem, i da su ih čak nekim zvucima isterali iz drugog dela parka. A kad dolaze delegacije, smišljaju se posebni putevi za prolazak. Kako već imam radove u kojima se zezam sa apstraktnim ekspresionizmom, recimo, onaj u kome bljujem farbu ili Špricmiš u prevodu pošpricaj me u kom publika slika iz pumpica za sapun, palo mi je na pamet da postavim dva platna po kojima će ti gačci da rade šta već inače rade. A ja radim svoje. Drugo se tiče istraživanja zabrana na korišćenje torenta i nekih sajtova, koje mi nisu logične u akademskoj zajednici. Zanima me da li postoji neka pravna regulativa, ili je to neko odlučio za njihovo dobro.U delu galerije će biti moji gosti, studenti sa nemačke akademije Vajsenze.

Zaista, kako ste se snašli u Berlinu?

Nisam ignorisan. Bavim se svojim poslom, nekad po alternativnim manjim prostorima ili u okviru galerija, što je sretna okolnost, jer se mnogi umetnici pogube tamo. U Berlinu postoje razne vrste institucija, neke su zatvorene, a neke dinamične i stalno traže ljude za saradnju. Pratio sam oglase, prijavljivao radove, volontirao na raznim manifestacijama. U međuvremenu sam se muvao po izložbama i ostvarivao kontakte. Suština je da sam, na neki način, imao sreće.

U radovima je, na prvi pogled, zafrkancija, ali su u suštini promišljeni? Kako to postižete?

Pre svega, sebe ne doživljavam kao profesionalca, iako sam dugo u poslu. To mi onda otvara mogućnost da ironizujem svoj položaj, svoju profesiju. S druge strane, mislim da su moji umetnički motivi iskreni. U radove ulažem maksimalan napor, što stvara taj drugi ugao. Ali, suštinski, svako to zadovoljstvo što sam nešto napravio kratko traje, brzo ispari. Upadnem u neku vrstu depresije iz koje mogu da se iščupam samo novim radom. Često se pitam da li ću imati snage za nešto sledeće, ali znam da ne smem da se prepustim.

Zašto umetnik mora da izlaže?

To je neka vrsta građanske kulture, na ovaj način se pravi platforma za te neke veće duhovne visine.

Ili je to način da se oprostite od rada?

Kod nas je to opraštanje od svega, vrćenje ukrug. Ali, tamo imaš veće šanse da proceniš da li je tvoj napor uspešan, prvenstveno zbog bolje infrastrukture. Možeš i više da planiraš, praviš strategiju...

Vaš rad je vrlo raznolik?

Jeste, često mi kažu ti radiš sve i svašta, video-radove, instalacije, slike, fotografije... Evo sad nešto i pišem. Doživljavam to kao vrstu nesnalaženja u nedostatku parametara u kom pravcu umetnik treba da se razvija. Da li da to bude spoj nauke i umetnosti, da li politički angažman, da li da proizvodi neke lepe objekte koje će da plasira i prodaje? To su sve legitimni ciljevi. Tako nekad radim nešto da se nekome drugom dopadne, posle nešto da se meni dopadne, pa onda ono šta drugom treba, posle toga, opet, ono šta meni treba. I onda shvatim da sam svaštara.

Ali, to je postao vaš zaštitni znak.
Kao što reče Mileta Prodanović baštinim tradiciju nesvrstanosti (smeh).

Da li Nemci imaju tu vrstu humora?

Samo u ličnim odnosima. U širem krugu su daleko formalniji.

Da li si nekad bio podsmešljiv na njihov račun?

(Smeh) Jesam. Ispitivao sam njihovu naviku da žive zdravo, hrane se organskim povrćem, da su pozitivni, kako bi što duže živeli kvalitetnim životom. Pozvao sam se na sistem ispiranja debelog creva hlorofilom, o čemu sam davno čitao, a što bi danas bio vrhunski doprinos idealima zdravog života. Publici je smetalo što u nazivu rada koristim naziv buržoazija.

Kako se u Berlinu živi od umetnosti?

Postoje razne cifre koje pokazuju da od umetnosti živi od pet do 25 odsto umetnika, ali malo njih može kvalitetno da se bavi svojim poslom. S druge strane, Nemačka je bogata, socijalno usmerena država, pa su mnogi od njih zaposleni u džob-centrima. Zapravo primaju socijalnu pomoć od 550 evra i masovno to kapiraju kao državnu stipendiju. Umetnici proizvode kulturna dobra koja se benefikuju, jer Berlin tako postaje centar kulture, ali ipak Nemci nisu na tolikom nivou da vrednuju naš rad na drugi način nego putem socijalne pomoći. U Hamburgu, Diseldorfu i Kelnu, mnogo je drugačije. Prvo što umetnik mora skromnije da živi jer je sve skuplje, a drugo, što sredina nije tako blagonaklona prema primaocima pomoći.

U Srbiji vlada uverenje da prvo moraš da se probiješ napolju, da bi te ovde prihvatili?

To nije loše, iako mislim da, ako se neko probije preko, nije ga briga šta se ovde dešava. Jedino što realno može da mu posluži, jeste da dobije radno mesto na fakultetu.

Kako vam izgleda svaki povratak u Srbiju?

Kao da se sve više gubi kompas. Sve više se pojavljuju neki nadrilekari koji vade bočice iz torbe, nude lek za postojeću situaciju i pokušavaju da sakriju da negde stvari funkcionišu bolje.

Indijanske inicijacije

Odakle Jamesdin?

To je nadimak iz Šeste beogradske gimnazije, gde sam se spremao za Akademiju. Kasnije sam odabrao da radim pod tim nadimkom. To je neka vrsta indijanske inicijacije, gde imaš jedno ime dok sredina ne shvati ko si, a onda ti daju drugo. Ovo se složilo sa opštim utiskom da se ovde profesija umetnika ukida, jer nikome ne treba. U tim okvirima, ne možeš sebe preterano ozbiljno da doživljavaš, pa mi je lakše da u ogledalu kažem sebi zdravo, Jamesdin (smeška se kao blagonaklono).

Iz toga je proizašao rad u kome se vi kupate poput Cigana u fontanama?

Dugo sam razmišljao kako te reference mogu da se spoje, a da produkt bude umetnički, i onda se to odjednom desi. Za razliku od umetnika koji su više za istraživanje, ja verujem u inspiraciju. Ili u izmeštanje, kao ovo sada. Mada, zanimljivi su i naučni pristupi moj profesor na masteru već 30 godina ispituje da li na sceni postoji išta osim kultur-darvinizma, odnosno, tog ja pa ja. Jedan umetnik istražuje zašto danas ne možeš da postaneš slavan ako slikaš cveće.