Savršeno stilsko oružje

Naviknuti na sveopštu bedu u kulturi, gotovo smo zaboravili da gostovanja značajnih predstava u nekom normalnijem svetu i jesu redovna pojava i da ne treba čekati na BITEF da bi se saznalo, čak i u ovako svedenom obliku, šta se u pozorištu dešava van regiona. Prilika da se vidi nova predstava mitskog Roberta Vilsona, još u tako prestižnom izvođenju kao što je bilo ovo, događaj je od prvorazrednog značaja gledano iz bilo kog ugla.

Mini pozorišni festival Pali anđeo istorije, 1914/2014 projekat je koji je Jugoslovensko dramsko pozorište pokrenulo 2012. godine u saradnji sa Unijom teatra Evrope u cilju obeležavanja stogodišnjice Sarajevskog atentata i početka Prvog svetskog rata. Projekat obuhvata stvaranje predstava posvećenih uzrocima i posledicama tog prelomnog istorijskog događaja te njihovu razmenu između partnera uz tematske skupove koji bi sa raznih aspekata obrađivali ovu temu. Pored predstave 1914 Narodnog pozorišta iz Praga, na ovom mini festivalu biće prikazana i predstava JDP-a Zmajeubice kao i predstava Thalerhof Šaušpilhausa iz Graca.

Robert Vilson je verovatno jedno od najpoznatijih rediteljskih imena danas, a njegovo ime postalo je gotovo sinonim za određeni tip predstave koja se pre svega zasniva na vizuelnom efektu i formalnoj lepoti. Ovakva konstatacija svojom banalnošću zaista ne može ni da nagovesti koliko je ta vizuelna komponenta u Vilsonovim režijama dovedena do perfekcije i svojevrsnog savršenstva, toliko da jedna od najčešćih kritika koja se može čuti upravo i jeste ocena da je formalna lepota u njegovim predstavama postala sama sebi cilj. Zato nije ni čudo što se Vilson u poslednje vreme i okrenuo pre svega radu na operama gde taj metod zaista i nalazi plodno tle. Druga je stvar, kao što smo imali prilike da vidimo, kada se Vilson prihvati konkretne istorijske teme i rada na tako poznatim tekstovima kao što su Poslednji dani čovečanstva Karla Krausa i Dobri vojnik Švejk Jaroslava Hašeka.
Istina, predstava momentalno zavodi lakoćom sa kojom se uspostavljaju snažne i značenjski jasne slike koje nam pojašnjavaju atmosferu epohe koja se približava svom kraju. Kabare i groteska naravno predstavljaju savršeno stilsko oružje kako bi se na najupečatljiviji način ovaplotile smešno-gorke istine o jednom svetu koji mesečarski srlja u sopstvenu propast. Glumci iz praškog Narodnog pozorišta svoju igru su u potpunosti prilagodili traženom stilu, nastupaju gotovo kao jedan, i ako ništa drugo, zadivljujuća je preciznost i predanost koje su nam se prezentovale. Ali kako predstava napreduje tako se ona na neki neobičan način sve više odvaja od teme. I mada formalno mi pratimo priču o krvavom ratu i ljudima u njemu, u stvari sve više počinjemo da se unosimo u same efekte, to jest od teme postaje mnogo značajnija sama maestrija jednog vrhunskog zanatlije umetnika. Na neki način više smo uzbuđeni promenama svetla i apstraktnom lepotom slika no poentama događanja na sceni. Tako da je za sve one upoznate sa Vilsonovim radom ova predstava bila donekle tek stilska vežba, dok je za mnoge koji su se s Vilsonovim kreativnim postupkom samo posredno upoznali, ovo bila jedinstvena prilika da ga i dožive.