Čije te oko gleda

L’amour, l’amour t’attend. U jednom francuskom pozorištu desilo se da se bariton u ulozi Eskamilja nije najbolje uživeo u svoj lik, pa ga je reditelj pitao: „Jesi li razumeo tekst? Znaš li čije te to crno oko gleda?“ „Znam, naravno!“, odgovorio je pevač. „Bikovo!“ Na ovu anegdotu podsetio me je čitalac D. A. On je u prevodu s nemačkog čitao „Sećanja“ Leni Rifenštal, pa je naišao na jedno mesto gde poznata rediteljka priča kako je snimala „scene s borbenim bikovima“. Malo čudno zvuči. Ne borben bik (neodređeni vid prideva), što bi bio opis njegovog karaktera, nego borbeni bik, u smislu vrste odnosno namene. Mi znamo za borbena dejstva, borbeni poredak i slično, ali postoji li u srpskom izraz borbeni bik? Ne postoji, ali ga moramo stvoriti, ako govorimo o španskim i južnoameričkim običajima. Još jedna opera: Verdijeva „Travijata“. Sećate se kako počinje: Violeta i svi njeni gosti uglas pevaju „Sad pijmo, nek čaša se blista u ruci...“. Tu popularnu melodiju je Vojvođanski simfonijski orkestar, čak na dva novogodišnja koncerta, izveo pod naslovom „Napitnica“. Tako piše na programima koje mi je poslala Zoranka Karapavlović. Napitnica je hrvatska reč, u rečniku Vladimira Anića definisana kao „pjesma koja se pjeva uz nazdravljivanje pićem“. Kako bi se to reklo srpski?, pita naša čitateljka. U originalu se zove Brindisi, što znači zdravica. Kod nas se zdravica po pravilu govori, a ne peva. Ipak, Matičin rečnik, pod 2, daje za zdravicu i značenje „pesma, popevka kojom se izražavaju dobre želje, čestitke“. Moglo bi, znači, zdravica, a možda bi bolji izraz bio vinska pesma. Jedna takva postoji i u Maskanjijevoj „Kavaleriji rustikani“.