Srbija na vojnoj raskrsnici

Foto Petar Dimitrijević

U svetu koji se iz godine u godinu geopolitički i bezbednosno sve više menja, zbog čega je nezvanično i proglašen svojevrsni drugi hladni rat, rasprava o vojnoj neutralnosti Srbije se češće vodi u kafanama negoli na mestima predviđenim za to. Da li je vojna neutralnost, pre svega, moguća, dugoročno održiva, a potom i prihvatljiva za Srbiju? Radi li se samo o drugom imenu za srpsko priklanjanje ruskim interesnim sferama ili, pak, za neulazak u NATO? Naposletku, da li bi nam bolje bilo u NATO-u ili ruskom vojnom savezu, ODKB-u (Organizacija za kolektivnu bezbednost i saradnju)?

Ove i neke druge teme bile su predmet rasprave na poslednjem izdanju NIN-ove tribine o stereotipima Đavolji advokat u prostorijama Fakulteta za medije i komunikacije pod pokroviteljstvom nemačke fondacije Konrad Adenauer Stiftung. Svoja viđenja su dali protivnici vojne neutralnosti Dragan Šutanovac, nekadašnji ministar odbrane, i Dušan Janjić, osnivač Foruma za etničke odnose, kao i zagovornici ovog koncepta, general Momir Stojanović, predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, i Dušan Proroković, izvršni direktor Centra za strateške alternative i predavač na Fakultetu za diplomatiju i bezbednost, kome je i pripala prva reč.

Od 2010. smo svedoci usklađivanja našeg sistema sa sistemom NATO-a, danas smo pred vratima ove organizacije i ostaje samo da se naš status pravno-formalno uokviri. S druge strane, većina građana je protiv ulaska u NATO. Pristupanje ovom vojnom savezu je po Srbiju štetno iz nekoliko razloga. U periodu raspada SFRJ, položaji bosanskih Srba su bili bombardovani 1995, a ne treba podsećati na vojnu agresiju na SRJ 1999. godine. NATO je na balkanskom prostoru izgradio novi političko-bezbednosni okvir koji se gradio na razvalinama međunarodnog prava i srpskih interesa i ne vidim razloga da se to ne nastavi, rekao je Proroković.

Podsetio je da Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane, dva dokumenta doneta za Šutanovčevog vakta, sugerišu da se najveće bezbednosne opasnosti po Srbiju tiču Kosova i Metohije, ili, preciznije, samoproglašene republike Kosovo čiji je sponzor i formalni upravnik upravo NATO, kako je predvideo Ahtisarijev plan.

Bez NATO-a ne bi bilo jačanja prištinskih struktura u Bujanovcu i Preševu, pritisaka na kosovske Srbe, povećanja obima tamošnjeg narko-biznisa, nezamislivog pre svega pet godina, i islamskog fundamentalizma, predočava on.

Po njemu, ulazak u NATO bi takođe Srbiju trajno udaljio od Rusije i Kine, naročito s obzirom na strateški dokument NATO 2020, koji je usvojen 2010, kada su SAD, po njemu, gotovo otvoreno iskazale nameru da NATO koriste za ostvarivanje svojih ciljeva.

U ovom dokumentu se najavljuju akcije koje se tiču ,arapskog prolećaʻ, izolacija Rusije i pohod ka Iranu. Nakon NATO samita održanog pre nekoliko meseci počelo se sa stvaranjem snaga za brzu intervenciju koje se očito pripremaju za dejstva u Ukrajini. Dakle, evropske zemlje su potrebne Americi, ali zbog njenih ciljeva. Srbiji šteti da u ukrajinski sukob uđe na strani SAD, jer je sukob važan, posledice će biti jednako važne i treba da nas mimoiđu, zaključio je.

Postoje mišljenja da bi pristupanje NATO-u povećalo manevarski prostor Srbije i ojačalo njenu poziciju prema Kosovu. Proroković podseća da nije izvršena nikakva stručna analiza koja bi to potvrdila. Alternativa pristupanju NATO-u je, po njemu, učešće u ciljano odabranim programima Partnerstva za mir, nastavak saradnje s Nacionalnom gardom Ohaja, učešće u pojedinačnim projektima NATO-a i njegovih članica, kao i razvijanje odnosa s drugim državama i vojnim savezima, pre svega Izraelom, Južnoafričkom Republikom i ODKB-om.
Dušan Janjić je podsetio da je stara Jugoslavija, još dok je bila u Pokretu nesvrstanih, negovala odnose s NATO-om jer je bila most između Varšavskog pakta i NATO-a. Geopolitičke i geostrateške karte su se, veli on, izmešale 1993. godine, kada je SRJ izgubila naklonost NATO-a, što je predstavljalo nepovratni gubitak jedinog zapadnog uporišta.



Ni danas nema ko drugi da nas podrži. Nije nas Evroazijski savez Rusije, Belorusije, Kazahstana i Jermenije pozvao da mu se priključimo, već su predložili da se kvalifikujemo preko Belorusije. Pritom, taj savez se možda ostvari, možda i ne. Od svih kolektivnih sistema bezbednosti, ja vidim samo jedan. Takođe, Rusija i NATO su daleko od konflikta, imaju i Komitet za saradnju. No, da se vratimo našoj maloj zemljici. Zaista se suočavamo s bezbednosnim izazovima. Neki deluju da su lokalni, poput etničkih tenzija, albanskog, muslimanskog ili srpskog nacionalizma. Oni su zapravo regionalni. Neki su i očigledno regionalni. Jer, sve oko Republike Srpske i Srbije pripada NATO sistemu, rekao je Janjić i dodao da je pristupanje NATO-u uistinu puzajuće, zbog nedostatka političke volje, što, smatra on, neće moći još dugo da se nastavi.



Podsetio je da se iza mantre uvek dobrodošlih regionalnih saradnji ipak krije i stalna opasnost. Primera radi, 70 odsto mađarskog parlamenta čine ili nacističke ili neonacističke stranke. A valja se, podseća Janjić, ponekada setiti da smo im prve komšije.

Kao što Jeljcin nije mogao da pomogne Miloševiću, tako ni mi ne možemo da računamo na intervencije Rusije u slučaju eventualnog sukoba. Previše je zaokupljena Ukrajinom, Azerbejdžanom, Krimom i energetikom. Mislim da je i njen dogovor s Vašingtonom blizu. S druge strane, naša vojska jedva da je ozbiljna. Svaka čast oficirima, ali njena brojnost i opremljenost zaostaju. Vojska je pritom deo nacionalnog identiteta i biće teško finansirati je samostalno. Naposletku, bitan je i ekonomski faktor. Iako su i Crna Gora i Slovenija uvele sankcije Rusiji, bogati Rusi kaskadno dolaze u ove dve zemlje. Slovenija je čak i članica EU i NATO, a samo u Portorožu živi više Rusa no što ih je ikada živelo u Crnoj Gori, baš zbog uređenosti i bezbednosti, rekao je Janjić i izrazio nesaglasnost s Prorokovićevim stavom da će pristupanje NATO-u trajno zapečatiti odnos Srbije i Kosova.



Primetio je da će, kako je rekao, prosečni srpski nacionalista, s pravom reći da NATO ne dozvoljava ujedinjenje Republike Srpske i Srbije, ali i da će prevideti da su Albanci u matici, Kosovu, Bujanovcu i Medveđi u sličnoj poziciji, upravo jer se NATO plaši da neće moći da kontroliše te procese.

Ako ne pristupimo NATO-u, ne gine nam uvlačenje u regionalne konflikte. S druge strane, ako pristupimo NATO-u, rizik će biti daleko manji i, u slučaju Kosova, mirna promena granica prema etnicitetu će biti jedina moguća solucija, zaključio je.

General Momir Stojanović je kazao da se o pristupanju NATO-u ne može govoriti apstraktno i da ne postoje prirodni i neprirodni saveznici, već samo oni koje vežu isti interesi. Po njegovom mišljenju, NATO i Srbija to nisu, makar u ovom trenutku.

Nazire se da je EU zainteresovana za stvaranje sopstvenog saveza, evropskih odbrambenih snaga, i možda će kroz koju godinu voditi drugačiju bezbednosnu politiku od NATO-a. S druge strane, Srbija je privržena EU. Ako se odmah izjasnimo po pitanju pristupanja NATO-u, plašim se da ćemo sebi otežati pristupanje tom savezu u nastajanju, koji je, verujem, za nas najprihvatljiviji, rekao je on.



Drugi razlog zašto je bolje sada ne pristupiti NATO-u Stojanović vidi u neiskorišćenim mogućnostima Srbije u okviru Programa Partnerstvo za mir, koji je osnovan upravo za zemlje koje ne žele da budu članice NATO-a, ali koje žele da na regionalnom, globalnom i nacionalnom nivou bezbednosno sarađuju. Iako taj program postoji od 1994, priključili smo mu se tek 2006, a jasno smo svoje interese predočili godinu dana kasnije. Pre tri godine je razrađen dokument koji predstavlja najviši okvir saradnje s ovim programom, ali plan nije prihvaćen zbog protivljenja Albanije. Međutim, postoje šanse da se i to promeni, u kojem slučaju će Srbija steći sve pogodnosti u okviru ovog saveza, koje nije ni izbliza iskoristila.

Naročit problem je kosovsko pitanje. Ako i Srbija i Kosovo pristupe NATO-u, kako ćemo sarađivati ako taj savez kaže da je međudržavna granica na Merdaru? Nije li cinično da ulazimo u brak s nekim s kim se nismo dogovorili šta je šta? Koje će granice Srbije NATO priznati? Ako se fokusiramo na Partnerstvo za mir, dobićemo i na manevarskom vremenu, zaključio je.
Prema rečima Dragana Šutanovca, važnije pitanje od vojne neutralnosti, koja je, po njemu, deklarativna i izrečena u kontekstu Kosova, i eventualnog pristupanja NATO-u, jeste povećanje bezbednosti u Srbiji, budući da odgovornost nije deljiva prema granicama. A upravo ta činjenica nalaže saradnju s NATO-om, zajedno s podatkom da su sve zemlje koje su pristupile NATO-u zabeležile ekonomski rast, što je Proroković na slučaju Hrvatske osporio, gde je realni životni standard od ulaska u NATO pao za oko 12 odsto, dodavši da balkanske ekonomije ipak više zavise od globalnih tendencija.

Pitanje odnosa između Srbije i NATO-a nije pitanje odnosa s Amerikom ili s Rusijom. Bugarska je već u NATO-u, a nije se sukobila zbog toga s Rusijom; štaviše, gas iz Rusije treba da dolazi preko Bugarske, upravo zahvaljujući NATO-u. Zemlje regiona gde žive Srbi nisu u NATO-u. Neke streme ka njemu. Sećam se da je čak i Dodik svojevremeno rekao da je Republika Srpska posvećena evroatlantskim integracijama, što su dnevnopolitičke okolnosti kasnije promenile. Dalje, bombardovana nije samo Srbija, već i Crna Gora. A upravo Crna Gora zna svoje potrebe i želi da pristupi ovom savezu, rekao je.

Dodao je da, kada je postao ministar, Srbija imala 17 oficira u mirovnim misijama širom sveta. Danas je ta brojka višestruko veća, a od 2012. učestvuje i u misijama EU, što tumači kao dokaz uspešno izvršenih reformi u vojsci i kao pokazatelj da Srbija ima šta da ponudi na međunarodnom bezbednosnom planu i bez članstva u NATO-u. Po njemu, to je naša realnost i mogućnost savezništva treba posmatrati iz savremenosti, a ne u istorijskim kontekstima, bilo ono bombardovanje 1999. ili raspad SFRJ, jer nas korak deli do vraćanja na 1914. godinu.
Koliko god odluka o bombardovanju bila užasna, bilo je užasno i da se dozvoli takav razvoj situacije. Danas postoji stereotip da je naša vojska mala. Prema podacima Vojnoobaveštajne agencije, Bugarska ima 30.533 pripadnika u celom ministarstvu odbrane. Srbija je slična po veličini, a ima 36.000, uz 2.000 građana koji dobrovoljno služe. Crna Gora ima oko 2.350, BiH 9.800, dok Hrvatska s mornaricom ima 17.300 na kadrovskom planu. LJudstvo bogate Austrije se kreće oko 32.360, od čega 12 orkestara i mnogo regruta. S druge strane, vojska Srbije je profesionalizovana, kazao je. Na Janjićevu opasku da ukupni broj zaposlenih u Ministarstvu odbrane nije isto što i brojnost vojske u užem smislu, Šutanovac je kazao da je Vojska Srbije i dalje proporcionalno najbrojnija.

Na podsećanje moderatora Nebojše Spaića da je jedno referentno istraživanje pokazalo da je hrvatska vojska, upola manja, na osnovu 10 parametara daleko bolja od srpske, Šutanovac je izrazio sumnju u verodostojnost analize i ponovio da Srbija ima regionalno najmoćniju vojsku. Proroković je potom podsetio da se u jednom ranijem istraživanju tvrdilo kako je ukrajinska vojska među deset najboljih u svetu kad je reč o kopneno-oklopnim jedinicama. Sukob s proruskim snagama, međutim, pokazao je svu nestručnost kadrova, zastarelost opreme i, u krajnjem slučaju, suvišnost analiza. Nažalost, tek realni konflikt pokaže pravo stanje stvari.
Po generalu Stojanoviću, upravo konflikta i treba da se plašimo, jer smo od četiri cilja reforme vojske da bude manja, bolje opremljena, bolje plaćena i efikasnija ispunili samo prvi.



Prema standardnima, država treba da ima oko 0,5 odsto oružanih snaga u odnosu na broj stanovnika, što otprilike odgovara broju od 36.000. Ali to treba da budu vojnici, ne pripadnici Ministarstva i Generalštaba. Takođe ozbiljno tehnološki zaostajemo za regionom. Naše najmlađe teško naoružanje je 1985. godište, o transporterima i tenkovima da ne govorim. Imam običaj da kažem da smo na paradu izneli sve što smo imali. Zapuštene kasarne po Srbiji je trebalo da prodamo i uložimo u opremu, a mi smo neke poklonili žandarmeriji i državi, nešto rasparčali, tek nešto prodali i ostali bez novca. Takođe sam se zalagao protiv potpune profesionalizacije vojske i za kombinovanu vojsku u kojoj bi na stručnim sistemima bili oficiri, a na pomoćnim ročni vojnici. Jer, ako dođe do sukoba, vojnik koji je tek ugovorom vezan za službu može ugovor da raskine, okrene se i ode, kazao je. Šutanovac je objasnio da ni vojske u okruženju nisu kombinovane i da ne postoji realna opasnost da nas bilo ko napadne.

Bivši ministar odbrane Prvoslav Davinić je iz publike objasnio da je profesionalizacija vojske politički, a ne pravni koncept, započet za njegovog vakta, kada je postojala bojazan od novih sukoba s BiH ili Kosovom, zbog čega je sve više ljudi izbegavalo služenje vojnog roka. Dodao je da isto važi i za vojnu neutralnost, za koju će se tek videti da li je održiva ili ne.
Smatram da ćemo pre ući u NATO nego u EU, ako ona uopšte bude prevazišla svoje trenutne probleme, i da stoga treba da počnemo da se pripremamo, kazao je.
Samo rata da ne bude...