Živimo u primirju građanskog rata

Foto Dalibor Danilović

Kada je pre dve decenije Vladimir Arsenijević dobio NIN-ovu nagradu za roman U potpalublju kao najmlađi laureat u istoriji, književna scena ostala je blago rečeno zatečena. Pogotovu, jer se radilo o imenu koje je izronilo iz potpune anonimnosti. U intervjuu za NIN Arsenijević kaže da je tada dobio globalno prepoznavanje, pažnju izdavača, ali da je bilo i zlonamernih reakcija, pa i cinizma. Jedan deo javnosti je čak pričao da je knjigu napisala Svetlana Velmar Janković. Knjiga o mladima osamdesetih godina koji propadaju od AIDS-a i heroina sigurno nije tematski okvir u kome bi se Svetlana toliko snalazila. Nisam je ni poznavao, došli smo u kontakt tako što joj je jedan prijatelj dao moj rani rukopis. Bila je draga i prijateljski nastrojena pa sam je pominjao kao osobu kojoj sam zahvalan. To se u javnosti lako preokrenulo u paralelnu istinu po kojoj Svetlana Velmar Janković sedi i piše o heroinskom predoziranju i to žargonom ulice. Ispostavilo se da je ta knjiga jedno zgodno komunikativno štivo koje je čitaocima iz raznih zemalja govorilo neke istine o ratu koje nismo mogli da vidimo u trominutnim izveštajima na televiziji, kaže Arsenijević koji je ove godine objavio zbirku priča Ovo nije veselo mesto.

Svedoci smo strašnih nanosa politike, kako će kultura i izdavaštvo preživeti nemaštinu. Postoje i oni koji misle da su ovakva vremena literarno inspirativna...
Živimo neku vrstu meke diktature, a to ne daje mnogo inspiracije. Pogledajte književnost istočne Evrope i sjajnu antitotalitarnu generaciju pisaca. Gde su sada Konrad, Esterhazi, Kundera i gomila fantastičnih pisaca koji su sa moćnim uverenjem stvarali izuzetna dela? Zemlje iza gvozdene zavese su ušle u znatno bolju stvarnost, ali je onda trebalo naučiti da ta stvarnost izneverava samo su mehanizmi drugačiji. Period tranzicije traje dugo a nema dela po kome će se pamtiti. Stvarnost se otima opisima. Stvarnost u kojoj političari kao što su Vučić ili Dačić obave nekoliko preobražaja i dalje ostanu tu gde jesu dokazuje tu mekoću u kojoj je sve moguće. Iz nekog razloga književnost o tome ne ume da progovori na dobar način.

Osnovali ste izdavačku kuću Rende, šta je od ostalo od tog poleta iz 2000. godine?

Kuću smo osnovali 2000., a prva dva izdanja promovisali 24. septembra kada je Milošević izgubio izbore. Mi smo 5. oktobar dočekali sa oduševljenjem kao i milioni građana Srbije. Devedesetih smo učestvovali u opozicionim gibanjima i imali jedan skoro intiman odnos sa ljudima koji su to pokretali. Onda je došao taj 5. oktobar. Sećam se, popodne je, gori Skupština, lete beli glasački listići i onda se kroz gomilu začuo žamor: Evo ga, stigao je general Vuk Obradović, stigao Momčilo Perišić... Nebojša Čović je odjednom bio opozicionar. To su bile strahovite transformacije. Čulo se i kako dolazi srpska vojska, a zapravo su to bili zlikovci iz JSO. Video sam sinkretizam i kako je omladinska kultura postala radikalno desničarska baš tada na simboličkom nivou. Kod Skupštine stoji traktor i ispred njega grozd četnika iz partizanskih filmova. Pored njih prolazi urbana hip-hop beogradska omladina sa bejzbol kapama, širokim pantalonama, koja im govori gde ste Čečeni i diže tri prsta. Tada sam shvatio da je došlo do kontakta između te šumske i globalne, univerzalne kulture i stvorio se amalgam koji veoma dobro reprezentuje Beogradski sindikat. Sve se to videlo za deset minuta, uopšte niste morali da čekate 6. oktobar koji nikada nije došao. Već u prvoj sekundi 5. oktobar je izneverio sebe.

Složićete se da su postpetooktobarske vlasti, uz Miloševića, najodgovornije za stvarnost koju sada živimo?

Naravno. Našu realnost i dalje vidim kao posledicu neispunjene odgovornosti Demokratske stranke i to na dubljem nivou. Ne samo zbog onog što je trebalo da urade nakon Đinđićeve smrti, već izneveravanja čitavog duha koji ih je nosio kroz devedesete, a koji je bio jasno profilisan. To je bila sklonost ka građanskoj demokratiji otvorenoj prema različitosti. Postoji, međutim, paradoks u srpskoj politici koji se oslikava u činjenici da DS nikada nije uspeo da ostvari pristupne pregovore sa EU, nego je to morao da uradi Vučić. To je paradoks da jedino desničarska stranka može da vuče antidesne poteze jer je nakupila etničkonacionalnog kredita koji sada troši. S druge strane, petooktobarske vlasti su bile u strahu da će izgubiti glasove i kada bi dolazile do značajnije moći počinjale su da transformišu sebe u neku vrstu nacionalnih partija. Otuda ona Tadićeva neprestana grljenja, sve one košarke sa svim Dačićima ovog sveta, sa svim Dodicima ovog sveta...

Da li ste se osetili izdanim?

Strahovito. Nije mi se preokrenula svest nakon Đinđićeve smrti i nisam tada shvatio da je među nama bio svetac koga više nema. To je čovek koji je uveo veronauku u škole, što je meni smetalo jer se deca opredeljuju za fantomsko građansko vaspitanje ili veronauku. Gde je taj jaz između građanskog vaspitanja i veronauke? Đinđić je kao pragmatičan čovek bio sklon sklapanju najrazličitijih neprincipijelnih saveza. Bio je svestan mutnog mora srpske politike i hteo je da pliva u njemu. Opet, sigurno bismo videli ponešto dobro od njega, ako ništa drugo ono što mu je davalo neospornu svežinu jeste činjenica da ste s njim mogli da raspravljate o Ludvigu Vitgenštajnu. Možete li sa Veljom Ilićem možda da razgovarate o tome? Dakle, količina i dubina njegovog obrazovanja činila ga je drugačijim. Smešno deluje da se u pojedinim medijima od pucanja DS stekla jedna baza koja ogorčeno napada fantomsku drugu Srbiju koja nikada jasno nije ni definisana zbog napuštanja stranke. Kada stranka izgubi podršku sama je odgovorna. Nije li im se možda više dopala marketinška politika zgodnih floskula Srđana Šapera poput one I Kosovo i EU ili privrednička politika kada se najskuplje zemljište u Skerlićevoj ulici pretvara u pašnjak da bi se kupilo za biznismena iz DS, kako bi tu moglo da se zida i obrću pare. To se toliko uzoholilo da niste znali gde da gledate. Onda im je sve eksplodiralo u lice. Izgubili su podršku, spustili se maltene ispod cenzusa i na kraju doveli Pajtića da nam objavi novu političku liniju Srpske Srbije. Svaka čast, idemo dalje da vidimo kada će konačno nestati. To su ljudi koji rade da nestanu sa scene. Vučić je užasan, ali njih voza.

Pomenuli ste meku diktaturu u kojoj živimo, kako vidite vlast Aleksandra Vučića? Pomenuli ste mantru I Kosovo i EU na kojoj je pao Tadić, sada imamo maksimu I Moskva i EU i Emirati. Može li ista sudbina zadesiti i Vučića?

Vučić je vrsta političara koji bi da traje. On nije Šešelj, to se jasno vidi. On ne bi da propadne u ime neke ideje, ideologija je za njega fleksibilna stvar i on ispunjava profil klasičnog nesentimentalnog, neoliberalnog političara koji bi da se izrazi u brojkama. To ga čini mnogo savremenijim, ako ne neophodno boljim za nas. Naivna su naša očekivanja da se političar dubinski promeni. Mislim da bi svi ljudi koji vode Srbiju danas trebalo da su u zatvoru i da je trebalo da plate cenu onog što su radili devedesetih. Ali kada već nisu i kada se nisu sklonili iz politike, onda najbolje što mogu da urade je da se malo saobraze s vremenom u kome žive. Upravo to saobražavanje dalo je rezultate i građanima se učinilo da je to najstabilnija opcija. Tu je i odlučnost koju je Vučić pokazao, makar i privremeno, da se neki poslovi završe. Mislim na Kosovo, evropski put Srbije, umesto osmogodišnjeg mlaćenja najuvredljivijom floskulom I Kosovo i Evropa.



Ali i Vučić egzistira na mantri I Moskva i EU...

Jednog trenutka moraće da se opredeli ili možda ima neke planove koji su potencijalno interesantni za našu budućnost. Bojim se svih originalnih modela u kojima smo suviše dugo živeli. Volim proverene sisteme, naprosto ljudski život je mnogo kraći od istorijskih procesa. Neko se rodio tokom stogodišnjih ratova i čitav život mu je prošao u tome. A onda neki istoričar taj događaj smesti na tri stranice. To je tuga naše kratkovečnosti. Ono što se meni dopada je princip lake smenjivosti. Vučić ne može stopostotno da računa da će za dve godine biti tu gde je sada. Sve važnije aktere kao glasači uspeli smo da smenimo i sada tragamo za rešenjem.

Zašto su nam tako očajnički potrebni lideri umesto institucija?

To ukazuje na podanički mentalitet, izrazito kolektivistički duh koji ima istorijskih osnova u srpskom narodu. Ne uzbuđuje me što postoji strast za ličnošću, uzbuđuje me što te ličnosti pokazuju strahovitu bedu duha. I to rade tako uporno, jedna za drugom. A, ipak, mi ih biramo.

Nedovršena tranzicija i pljačka regrutovale su generaciju mladih, gnevnih ljudi bez perspektive. Šta se od njih može očekivati?

Naša generacija je uspešno rasturila Jugoslaviju. Mi smo vodili ratove i stradali u njima. Dakle, bili smo i počinilac i žrtva istovremeno. Generacija rođena krajem osamdesetih i početkom devedesetih imala je težak zadatak da shvati šta se dogodilo. Stanje u društvu bilo je konfuzno a mediji i obrazovni sistem imali su sumnjive uloge koje su se reflektovale na njihovu stvarnost. Kao društvo bili smo veoma uspešni u odgajanju pasivne, konzervativne, desničarski nastrojene generacije koja ima problem elementarne komunikacije sa bliskim okruženjem, a onda i sa ostatkom sveta. Sve to radilo se uz pomoć parlamentarnih stranaka, crkve Ne razumem kako neko može da zastupa fašističke ideje. Pa mi smo bili tik do Jevreja, Roma, komunista, homoseksualaca S druge strane, u ovoj zemlji postoji stid od antifašizma i mlade generacije su to oberučke prihvatile. Istovremeno, u krugovima kulturne produkcije počinje da se pojavljuje sjajan svet, izuzetno obrazovan, uključen u globalnu kulturu. Istina, reč je o malom delu te generacije, ali nikada nije ni bilo potrebno više od prosvećene manjine da bi promene u društvu bile moguće.

Imate li utisak da se u društvu svesno produkuje osećaj permanentnog vanrednog stanja?

Iskreno, voleo bih kada bi sadašnji lider mogao da proizvodi rezultate. Ukoliko bi popravio ekonomiju verujem da bi ta faraonska strana ličnosti bila zadovoljena i da bi se jednog dana Trg republike potencijalno zvao Trg Aleksandra Vučića. Ali mnoge okolnosti sprečavaju ostvarenje rezultata. Kriza nije samo karakteristična za ovaj prostor, ali ima i oslobađajućih elemenata. Naš problem uglavnom više nije samo naš, jer kada cela Evropa bude rešavala krizu postoji šansa da i nas ponese taj talas. To je objedinjujući element u evropskom kontekstu, a svi drugi su duboko razjedinjujući. Najogorčeniji kritičari EU su zemlje koje su se nedavno priključile. One se nalaze na dnu svih mogućih lista u jednom kompetitivnom okruženju koje nije dobronamerno prema njihovim nedostacima. Pri tome, ekonomija se ne popravlja Belgijanac i dalje ima 2.500 a Bugarin 200 evra mesečno. Ako ste Bugarin bićete plaćeni po bugarskim standardima iako vas angažuje Nemac. Pa zar to onda nije neokolonijalizam a ne zajednica. Istovremeno, poistovećivanje termina Evrope i EU iritira preko svake mere. Unija implicira da postoji bolja, lošija i jako loša Evropa. Bolja je tamo gde jeste, lošija treba da se popravi a najlošija ostaje blatnjava periferija koja prvo treba da se opere pa onda eventualno bude primljena. To EU čini antipatičnim modelom koji više liči na golf klub nego na zajednicu naroda. Ako ste bogati i uspešni idete da se družite sa istima i između dve rupe sklapate biznis dilove. Evropa ima pravo da bude ružna, prljava, zla. Evropa su i Romi i Balkan i bivše otomanske zemlje. Ali ne bih sveo Evropu samo na taj domen. To je, ipak, prostor u kome postoji vladavina prava a individua je zaštićena. Na kraju, ostvareno je nešto što niko nikada nije da krenete od Severnog pola i stignete do Mediterana i nigde prepreke. U tom smislu zaista je teško naći alternativu.

Utisak je da je došlo do pregrevanja regiona, Srbija ima probleme sa zemljama u okruženju. Koliko je to rezultat delovanja političkih lidera a koliko imput koji dolazi iz Moskve, Brisela i Vašingtona?

Ništa lakše na Balkanu sa tim mržnjama koje istrajavaju nego staviti ih u pogon. Ništa od devedesetih se nije završilo. Svi naši ratovi su okončani samo primirjem. Živimo u primirju našeg građanskog rata. Pomenite Jasenovac i jasno je da je to primirje. Oružje je trenutno zakopano, ali strasti nigde nisu otišle. Problem je u našem ćutanju, nesuočavanju... Možda bi u budućnosti moglo da dođe do svebalkanske komunikacije i da se sprovede neka vrsta debalkanizacije, nešto poput denacifikacije. To bi rešilo pitanje balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, ratova iz devedesetih. Za svaku Srebrenicu postoji Bratunac, za svaki Vukovar postoji Oluja i sve je relativizovano.