Strah od gubitka posla je ravan eksploataciji

Foto Vesna Lalić

Razgovor koji je prva sindikalka u svetu imala sa srpskim premijerom nije mogao biti prijatan, jer Šaron Barou, generalna sekretarka Međunarodne konfederacije sindikata nije slučajno posetila Srbiju tik nakon usvajanja novog Zakona o radu. Promene u radnom zakonodavstvu prihvaćene su u Srbiji mirno, iako su za Barou kritične, te dok širom Evrope besne štrajkovi zbog izmena zakona o radu, ovde su akutni samo parcijalni esnafski protesti i zahtevi. Barou, koja predvodi najveću sindikalnu organizaciju na svetu u kojoj su i dva srpska reprezentativna, za NIN, ipak, tvrdi da se Aleksandar Vučić obavezao da će stati na put mnogim negativnim pojavama od kojih pati svet rada. Radnicima nije, ali njoj je srpski premijer obećao čak i da će omogućiti socijalni dijalog.

Moj zahtev srpskom premijeru je da ojača socijalni dijalog. Ekonomija postaje snažna kad imamo snažne sindikate i poslodavce, koji sarađuju međusobno i sa vladom i da tako možemo dobiti radna mesta i rast koji je potreban. Svuda gde je socijalni dijalog razvijen, gde su prava radnika poštovana i postoji raspodela bogatstva na socijalnu zaštitu, postoji i stabilna ekonomija. Uznemirena sam i da MMF nije konsultovao sindikate, pa čak ni poslodavce, pa onda pregovarao sa vladom. Razočarana sam što smo ovde samo posmatrači još jednog aranžmana sa MMF-om, koji nije dovoljno transparentan. Neprihvatljivo je da sindikati i narod ne znaju ništa o tom aranžmanu. Oni moraju da imaju svest o uslovima MMF-a, čije mere nisu bile baš uspešne, a pogađaju milione, kategorična je Šaron Barou.

Poznato vam je da je novi Zakon o radu ovde usvojen bez socijalnog dijaloga?

Ovaj zakon nije što bismo želeli, ali to što se o njemu nije pregovaralo, što nije bilo javne rasprave, neki su od razloga zbog kojih sam i došla u Srbiju. Premijer se izvinjava zbog nedostatka dijaloga i da budem iskrena, čini mi se da je komunikacija između sindikata i premijera razvijena, ali, iza toga, dijalog sa ministrom za rad i Socio-ekonomskim savetom ne funkcioniše. Premijer je obećao, ja ga držim za reč, pa ćemo videti.

Znate li da u Srbiji mnogi ljudi svakodnevno rade neplaćeno prekovremeno, neki nemaju neradne dane ni praznike, strahuju da se razbole jer će ostati bez posla?

Takav nivo straha je neprihvatljiv koliko i eksploatacija. Zakon o radu bi trebalo da štiti radnike, a ovaj zakon o radu je kritičan. Radnik treba da se oseća sigurno kada se buni što je neplaćenim prekovremenim satima rad ukraden od njega. Krađa je kada su ljudi primorani da rade prekovremeno zbog straha od gubitka posla. To se, takođe, zove i korupcija. I nijedno nije dobro ni za ekonomiju ni za porodični život. Zato Zakon o radu treba da štiti radno vreme i dostojanstvo pristojnog posla. Ovde je nivo straha od nezaposlenosti izuzetno visok. Ako mladi ljudi ne vide optimizam za budućnost, a poslovi su nesigurni, onda ni društvo nije pouzdano. Investicije moraju da poštuju socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje. Kad multinacionalne kompanije ulažu u zemlju to je dobra stvar samo ako su profit i bogatstvo raspoređeni i kroz snažan kolektivni dijalog.

Da li te kompanije treba da imaju ista pravila u svim zemljama u kojima posluju?

U potpunosti. Vodeće kompanije iz Nemačke, Francuske, Belgije, SAD koriste zemlje u kojima rade da bi snizile cenu rada i negirale fundamentalna prava radnika. Bogatstvo se distribuira u korist kompanija, a zahtevi se povećavaju prema radnicima i njihovim porodicama. Jedna od velikih debata u G20 je izbegavanje poreza. To je važno, ali je važno i to da oni treba da dele bogatstvo koje su stekli u ovim zemljama. Vlade u tim zemljama su uverile kompanije da će minimalna plata biti toliko niska da ne omogućava dostojanstven život.

Kako je moguće pregovarati o bilo čemu ako imamo stotine hiljada nezaposlenih?

Ako sav profit odlazi bogatima, a ništa ne ostaje na lokalnom nivou, onda će zahtevi pasti. Evropske mere štednje u suprotnosti su sa interesima evropskih ekonomija i ekonomija poput srpske. Zato je važno da ljudi ne izgube iz vida uloge plata i socijalne zaštite, kao i održivosti domaćih ekonomija. Dakle, moguće je. A tu su i dokazi. MMF je dokaz, jer on pokazuje da ovaj recept ne funkcioniše. U prve tri godine štednja je podigla globalni rast za pet, dok je sada reč o jedva tri odsto. Štednja je ubila svaki rast, a mali rast nije dobar ni za koga.

I još je praćen sve većim jazom između bogatih i siromašnih.

Nejednakost je sada prepoznata kao jedan od uzroka globalnih procesa. I vraća nas na početak priče o redistribuciji i ukazuje na to kako je jedini način da se nejednakost pobedi da se poveća socijalna zaštita u smislu minimalne plate od koje ljudi mogu dostojanstveno živeti i kolektivnog pregovaranja o raspodeli profita u cilju reinvestiranja u domaće ekonomije i poslove. Bilans je takav da 50 odsto svetske populacije jednostavno ne može da plati račune. To je takođe i uzrok malog globalnog rasta. Jasno je da je moć korporacija van svake kontrole. Jedan od nosilaca takve moći u vašoj zemlji je Američka privredna komora, koja je tiha i ne vidite je da sedi za stolom za kojim se vodi socijalni dijalog, ali ima zahteve i uslove prema vašoj vladi, recimo, u pogledu donošenja Zakona o radu. Zašto, kad Amerikanci nisu čak ni najveći investitori u Srbiji? Zato što Angela Merkel ima veoma stroge obaveze prema pravima radnika!



Kako je, baš zato, moguće da se istovremeno borite za prava radnika u Srbiji i Nemačkoj, na primer, kad su ona često suprotstavljena?

Vrlo jednostavno, radnik je radnik gde god da je. I ima fundamentalna prava ustanovljena međunarodnim pravom i međunarodnim organizacijama rada. Socijalni dijalog je baza tih standarda. Problem je svaki domaći zakon koji ne odražava međunarodne standarde. Istraživanja pokazuju da 78 odsto ispitanika kažu da znaju kako su ekonomije njihovih zemalja samo oruđe u rukama korporativnih moći. Reč je o nedostatku poverenja i nepojmljivom strahu od dominacije korporacija. Ako ne postoji minimalna plata od koje ljudi mogu da žive i ako socijalna zaštita nije raširena na ceo UN sistem i G20, onda naše ekonomije ne rade za ljude nego za korporacije.

Minimum o kome govorite formalno je na međunarodnom nivou osvojen pre mnogo decenija, a mi smo i dalje oko tog minimuma i pokušavamo da ga dostignemo.

Minimalna plata treba da bude plata od koje se dostojanstveno živi, da nema straha od preživljavanja, prehranjivanja porodice, da zaposleni imaju osnovnu sigurnost. Prag socijalne zaštite je nova kategorija na koju se obavezao svet. Svaka država treba da garantuje osnovne penzije, sigurnost od nezaposlenosti, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, saniranje domova i zaštitu majki. Ako te stvari postoje, onda je dostojanstvo društva veće i tada ljudi mogu da kupuju, investiraju i čine ekonomiju stabilnom. Ali razlike postoje, 75 odsto ljudi nema nikakvu ili ima potpuno neadekvatnu socijalnu zaštitu. I ovde imate ogroman problem sa neformalnim sektorom, koga zovemo sektor očaja, a u kome ljudi nemaju nikakva prava.

Prva ste žena na čelu Međunarodne konfederacije. Da li ste znali da na zaposlenje žena u Srbiji neretko utiče njihova namera da rađaju?

To je veoma ozbiljan formalni pritisak. Moguće je organizovati radno vreme tako da je prilagođeno porodici. Provela sam godine u razgovoru sa poslodavcima i jedna od najvećih frustracija je uvek bila kada im predložim da zaposleni ne dolaze u devet sati, nego u pola deset, da bi mogli da otprate svoju decu u školu ili da počnu radni dan ranije, da makar stignu da ih pokupe.Taman kad vidim da pristaju na taj predlog, predomisle se zato što su oduvek radili drugačije. Moramo promeniti posao tako da bude siguran za žene i muškarce i da uvažava važnost porodice. U nekim zemljama mnogi između 40. i 60. godine života bore se sa brigom o roditeljima i o deci. Sve su to teme za socijalni dijalog. Mnogo sam se puta svađala sa predstavnicima MMF-a, ali jedna stvar oko koje smo se Kristin Lagard i ja potpuno složile je da će najbrži način da se poveća produktivnost biti postizanje jednakosti žena u radnoj snazi. Ako bi žene činile jednak deo radne snage u Japanu, bruto domaći proizvod zemlje bi se povećao za osam procenata, u Francuskoj za četiri, u jugoistočnoj Aziji za 24 a u zemljama poput Egipta za čak 35 odsto.