Celishodnost ili principi

Šta nije u redu sa današnjom ekonomskom naukom; kako je uopšte došlo do toga da postane nešto sasvim drugo od onoga što je bila na svom početku; zašto bi ekonomisti sa preskriptivnim ambicijama trebalo da eksplicitno iznesu svoje filozofske premise; zašto institucionalna ekonomija predstavlja jednu naizgled uverljivu i varljivo jednostavnu priču; kako su subjektivizam i metodološki individualizam isprepleteni sa principom ljudskog dostojanstva; da li je poslednja ekonomska i finansijska kriza uzdrmala uverenja pristalica slobodnog tržišta; kojim je argumentima opravdavana masovna državna intervencija koja je nakon toga usledila (da li je kriza poslužila kao savršen izgovor intervecionistima i onima koji kreiraju pravila na svim nivoima da se umešaju); šta dovodi do prosperiteta a šta su ključni uzroci siromaštva; šta podrazumeva tranzicija i gde su bile greške u njenom oblikovanju i sprovođenju. Ova i brojna druga pitanja otvara i preispituje Enriko Kolombato, profesor na Univerzitetu u Torinu u svojoj knjizi (Tržišta, moral i kreiranje politike, CID, Podgorica, 2014). Ovde je reč o onom tipu knjiga čiji se zaključci ne mogu lako sažeti u nekoliko rečenica. Potrebno je suočiti se sa celovitom argumentacijom autora, sa svim njenim nijansama, da bi se mogli razumeti zaključci. Kolombato precizno objašnjava šta je predmet, odnosno šta je centralna teza ove knjige: „Suština ove knjige leži u dokazivanju toga da ekonomija slobodnog tržišta prvenstveno predstavlja negiranje društvenog ugovora koji karakterišu prinudna solidarnost i društvena racionalnost i da temelji razmišljanja o slobodnom tržištu vode poreklo od filozofije morala, a ne od političke celishodnosti. Drugim rečima, pristalice slobodnog tržišta veruju da su intervencije države i drugi oblici centralno definisanog opšteg dobra neprihvatljivi zbog toga što krše princip pravde, a ne zbog toga što krše kriterijum maksimiziranja društvenog blagostanja“. To zapravo znači da je odabir slobodnog tržišta filozofski izbor, a ne ekonomska odluka. Ali, svaki izbor, pa i taj, ima svoje konsekvence. Takav izbor posledično utiče na shvatanje individualnog ponašanja, ali nameće i ograničenja legitimitetu stvorenih prinudnih pravila. Prihvatljivost tih pravila zavisi od njihovog poštovanja lične slobode. Kolombato pored ostalog dokazuje da je u osnovi konsekvencijalizam nespojiv sa individualizmom, a ne predstavlja ni prihvatljivu osnovu u traganju za odgovorom na pitanje koja je politika dugoročno održiva. Tematski zahvat knjige je ogroman – od metodologije, istorije ekonomske misli, suptilne analize temelja savremene ekonomske nauke (sistematično analizira temeljne postulate različitih ekonomskih škola – klasična škola, neoklasika, austrijanci, institucionalisti različitih nijansi), preko odnosa ekonomije i drugih društvenih nauka, do pitanja siromaštva, krize i društvenih promena. Mnogo toga što na prvi pogled izgleda očigledno i kao iz jednog komada, kada se pažljivije preispita počinje pokazivati pukotine. Kolombato se o svakoj temi precizno izjašnjava. Tako se jasno pozicionira i u pogledu metode analize. Sam se svrstao među one koji veruju da teoretisanje u društvenim naukama mora da se oslanja na deduktivna rezonovanja. A šta bi zapravo trebalo da rade ekonomisti? Očekuje se, kaže, da delatnost ekonomiste spada u jednu od tri kategorije: opisivanje, objašnjavanje, savetovanje. Prema njegovom sudu, ekonomija bi trebalo da se uglavnom fokusira na objašnjavanje. Poduhvati ove vrste predstavljaju proizvod decenijskog strpljivog izučavanja ključnih dela ekonomske i društvene teorije i dubinskog promišljanja o vezama između pojedinih elemenata. Svima koji se zanimaju za ekonomsku teoriju Kolombato šalje i jednu indirektnu poruku: neophodno je pažljivo čitati klasične radove. Reč je o knjizi koja podrazumeva zainteresovanog i usredsređenog čitaoca, ali uloženi napor će se višestruko isplatiti. Knjiga je prava poslastica za ljubitelje ekonomske teorije.